Bernardin Frankopan
Bernardin Ozaljski Frankopan (lat. Bernardinus de Frangepanibus; 1453. - pre 5. juna 1530) je bio hrvatski knez, velikaš, diplomata i ratnik iz porodice Frankopan.
| Bernardin Frankopan | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1. januar 1453. |
| Datum smrti | 31. decembar 1529. (76 god.) |
| Porodica | |
| Supružnik | Lujza Aragonska |
| Potomstvo | Beatriče Frankopan, Krsto I Frankopan |
| Roditelji | Stefan III Frankopan Ižota Frankopan |
| Dinastija | Frankopani |
_-_Spomen-plo%C4%8Da_Bernardinu_Frankopanu.jpg)
Biografija uredi
Bernardin je bio sin Stefana III Frankopana i Ižote. Vaspitavan je u porodici modruškog podkneza Oštreharića. Otac ga je 1469. godine poslao na dvor svetorimskog cara Fridriha III u Grac. Sa carem je Bernardin boravio u Ljubljani i Koruškoj (1470). Kasnije je bio pristalica ugarskog kralja Matije Korvina. Učestvovao je u poslanstvu koje je 1476. godine iz Napulja dovelo Korvinovu drugu ženu Beatriče, ćerku kralja Ferdinanda I koji je Bernardina proglasio za viteza. Oženio je Lujzu Aragonsku, Beatričinu rođaku. U to vreme, zajedno sa ocem, ratuje po Fridrihovoj Kranjskoj za Matiju Korvina, ali je Korvin i pored toga poharao Vinodol (1480) čime je doprineo da frankopanski Krk pripadne Mlečanima. Frankopani su tako izgubili poslednje ostrvo u Jadranu. Stefan III je sledeće godine uspeo da za sebe i svog sina dobije kraljevsku potvrdu poseda Modruša, Tržaca, Vitunja, Plasija, Ključa, Ozalja, Ribnika, Dubovca, Zvečaja, Grobnika, Vinodola, Drivenika i Hreljina, kao i luku Bakarac. Bernardin se 1483. godine istakao u bici na Uni u kojoj su poraženi Turci. Matija Korvin je Bernardinu ponovo potvrdio posede 1488. godine.
Svoju ćerku, Mariju Magdalenu, Bernardin je udao za Korvinovog rođaka, sina erdeljskog vojvode Matiju Pongraša. Bernardinova ćerka Beatriče udala se 1496. godine za hercega i bana Ivaniša Korvina. Druga ćerka Veronika udala se za Grgura Štefkovića, a njena sestra Ižota za Ištvana Perenjija. Dogovoreno je da Bernardinovi sinovi budu odgajani u Ostrogonu, uz kraljičinog rođaka, nadbiskupa. Bernardin je bio u pratnji Korvina koji je umro 1490. godine u Beču. U dinastičkim borbama staje na stranu Matijinog sina Ivaniša Korvina, ali se kasnije priklonio kralju Vladislavu II. Potpisnik je povelje kojom su hrvatski i slavonski staleži u Budimu (1492) prihvatili odredbe Požunskog mira od prethodne godine. Borba za povraćaj Senja koga je Frankopanima 1469. godine oteo kralj Matija bitno je obeležila Bernardinovo delovanje. Bernardin je nameravao da senjske prihode iskoristi u cilju stvaranja odbrambenog područja protiv Turaka, slično Korvinovoj Senjskoj kapetaniji. Turci 1460.tih godina pustoše Bernardinova imanja preko kojih prodiru dalje na zapad. Bernardin učestvuje u borbama 1470-tih u Bosni i Hrvatskoj. Uz bana Gereba i Vuka Grgurevića (1483. i 1491) Bernardin je naneo teške udarce Turcima. Učestvovao je u katastrofalnoj bici na Krbavskom polju iz koje se jedva uspeo izvući. Prisiljen je napustiti Modruš. Biskup Kristofor i znatan deo podanika odveden je u ropstvo. Deo stanovništva se seli u Italiju.
Bernardin odbija turske ponude da postane njihov vazal. Godine 1504. kralj Vladislav je počeo pobolevati. Iste godine umro je Ivaniš Korvin. Bernardin je nastojao da na ugarski presto dovede svoga unuka Krstu, sina Beatriče i Ivaniša Korvina. Za to je tražio pomoć Mletaka. Krsto je, međutim, ubrzo umro (17. mart 1505. godine). Učestvovaoje, zajedno sa sinom Krstom I, u ratu Kambrejske lige (jedan od Italijanskih ratova) koji ga je dodatno osiromašio. Povezuje se sa Jovanom Zapoljom, erdeljskim vojvodom. Pokušava da ličnim prisustvom pred mletačkim većem i duždom Grimanijem u Veneciji, isposluje vojnu ili novčanu pomoć, ali ne uspeva. Nije uspeo ni na državnom saboru u Nirnbergu. Nakon sloma ugarske vojske u bici na Mohačkom polju (1526), sa Krstom i delom hrvatskog plemstva bira za kralja Jovana Zapolju (1527). Protivnik je nadvojvode Ferdinanda, brata svetorimskog cara Karla, koga je drugi deo plemstva izabrao za kralja. Umro je pre 5. juna 1530. godine.