Википедија

Beseda

Beseda (stsl. besьda; lat. oratio — uglavnom u smislu grč. όμιλία ili ređe λόγος) u antici predstavlja vid govorničke veštine, koju kodifikuju Aristotel, Ciceron, Kvintilijan i drugi.

Besednik Ciceron govori Rimskom senatu.[1] Ciceron proziva Katilinu (1889), freska Čezara Makarija

Takođe, u slovenskoj kulturi, ranije predstavlja naziv za vizantijski književni rod homiliju ili dijalog. Odatle i trajno značenje ove reči kao stručnog izraza pravoslavnog propovedništva: crkvena propoved na određenu biblijsku temu, propoved u kojoj se tumači biblijska priča i pouka. Značenje se ponekad proširuje i na svaku tematsku propoved. U svakodnevnoj, kolokvijalnoj upotrebi, može se tretirati kao sinonim za svaku vrstu govora.

Konfučije, jedan od mnogih naučnika povezanih sa javnim nastupom, jednom je učio da ako se govor smatra dobrim, on će uticati na živote pojedinaca bez obzira da li su ga slušali direktno ili ne.[2] Njegova ideja je bila da reči i postupci nekog na vlasti mogu uticati na svet.[2]

Svrha javnog govora uredi

Funkcija javnog govora u potpunosti zavisi od toga kakav efekat govornik ima na umu kada se obraća određenoj publici. Isti govornik, sa istom strateškom namerom, može održati suštinski različit govor pred dve različite publike. Poenta je da se nešto promeni, u srcima, umovima ili postupcima publike.

Uprkos svom nazivu, javni govor se često pruža zatvorenoj, ograničenoj publici sa široko zajedničkim pogledom. Publika mogu biti vatreni obožavatelji govornika; mogu biti neprijateljski raspoloženi (prisustvuju događaju nevoljno ili iz inata); ili mogu biti slučajni stranci (ravnodušni prema govorniku na kutiji sapuna na ulici). Ipak, efektivni govornici pamte da čak i mala publika nije jedna jedina masa sa jednom tačkom gledišta, već različiti pojedinci.[3]

Ubeđivanje uredi

Engleska reč persuasion (ubeđivanje) potiče od latinskog izraza „persuadere“.[4] Glavni cilj ubedljivog govora je da promeni uverenja govornikove publike.[4] Primeri ubedljivog govora mogu se naći u svakoj političkoj debati u kojoj lideri pokušavaju da ubede svoju publiku, bilo da je to šira javnost ili članovi vlade.[4]

Intervencija uredi

Interventni stil govora je relativno nov metod koji je predložio retorički teoretičar po imenu Vilijam R. Braun.[5] Ovaj stil se vrti oko činjenice da ljudi stvaraju simbolično značenje za život i stvari sa kojima formiramo interakcije.[5] Zbog toga se simboličko značenje svega menja u zavisnosti od načina na koji se komunicira.[5] Kada se pristupi komunikaciji sa interventnim stilom, shvata se da je komunikacija odgovorna za stalne promene u društvu, ponašanju i načinu na koji se razmatra značenje objekata, ideologija i svakodnevnog života.[5]

Retorika uredi

Grčka uredi

 
Besednik, oko 100. p. n. e., etrursko-rimska bronzana skulptura koja prikazuje Ola Metela (latinski: Aulus Metellus), etruščana koji je nosio rimsku togu dok se bavio retorikom; statua ima natpis na etrurskom alfabetu.

Iako postoje dokazi o obuci javnog govora u starom Egiptu,[6] prvi poznati rad[7] o besedništvu, napisan pre više od 2000 godina, potiče iz antičke Grčke. Ovaj rad je razrađen na principima izvučenim iz prakse i iskustva drevnih grčkih besednika.

Aristotel je bio onaj koji je prvi zabeležio o učiteljima besedništva da koriste konačna pravila i modele. Jedan od njegovih ključnih uvida bio je da govornici uvek kombinuju, u različitom stepenu, tri stvari: rasuđivanje, akreditive i emocije, koje je nazvao Logos, Etos i Patos.[8] Aristotelovo delo postalo je suštinski deo obrazovanja u oblasti slobodnih umetnosti tokom srednjeg veka i renesanse. Klasična antička dela koja su napisali stari Grci prikazuju načine na koje su poučavali i razvijali umetnost javnog govora pre više hiljada godina.

U klasičnoj Grčkoj i Rimu, retorika je bila glavna komponenta kompozicije i izlaganja govora, a obe su bile ključne veštine koje su građani koristili u javnom i privatnom životu. U staroj Grčkoj građani su govorili u svoje ime, a ne da kao profesionalci, poput savremenih advokata, koji govore umesto njih. Svaki građanin koji je želeo da uspe na sudu, u politici ili u društvenom životu morao je da nauči tehnike javnog govora. Retoričke alate je prvo podučavala grupa nastavnika retorike zvanih sofisti koji su bili poznati po tome što su učili studente uz naplatu kako da efikasno govore koristeći metode koje su razvili.

Odvojeno od sofista, Sokrat, Platon i Aristotel su razvili sopstvene teorije javnog govora i podučavali ovim principima učenike koji su želeli da nauče veštine retorike. Platon i Aristotel su podučavali ove principe u školama koje su osnovali, Akademiji i Liceju, respektivno. Iako je Grčka na kraju izgubila politički suverenitet, Rimljani su gotovo identično usvojili grčku kulturu obuke javnog govora.

Demosten je bio poznati govornik iz Atine. Nakon što mu je otac umro kada je imao 7 godina, imao je tri zakonska staratelja koji su bili Afob, Demofon i Teripid.[9] Njegova inspiracija za javno govorenje došla je nakon što je saznao da su njegovi staratelji opljačkali novac njegovog oca koji je ostao za obrazovanje.[10] Prvi put je bio izložen javnom govoru kada je po svojoj tužbi morao da govori pred sudom.[11] Demosten je nakon toga počeo više da se bavi javnim govorom i poznat je po tome što je zabadao kamenčiće u usta kako usavršio izgovoru, govorio dok trči kako ne bi izgubio dah dok govori i vežbao pričanje ispred ogledala kako bi poboljšao svoje isporuke.[11] Kada je Filip II, vladar Makedonije, pokušao da pokori Grke, Demosten je održao govor pod nazivom Kata Filipou A.[9] U ovom govoru on je ostalim Grcima govorio o tome zašto se suprotstavio Filipu II i zašto im je on bio pretnja.[9] Ovaj govor je bio jedan od prvih govora koji su bili poznati kao Filipijci.[11] On je imao i druge govore poznate kao Olintijaci i ovi govori zajedno sa Filipijcima su korišćeni da se privole ljude u Atini da se okupe protiv Filipa II.[11] Demosten je bio poznat po tome što se zalagao za nezavisnost.[10]

Reference uredi

  1. ^ Cicero, Marcus Tullius, Selected Works, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1971.
  2. ^ a b Pei-Ling, Lee (oktobar 2020). „The Application of Chinese Rhetoric to Public Speaking.”. China Media Research. 16 (4). 
  3. ^ Flintoff, John-Paul (2021). A Modest Book About How To Make An Adequate Speech. Short Books. str. 52. ISBN 978-1780724560. „An audience is not a single entity, but a group of individuals who differ from one another perhaps as much as they may differ from you. If you forget that, the slip is unlikely to work in your favour.” 
  4. ^ a b v Hassan Sallomi, Azhar (2018-01-01). „A STYLISTIC STUDY OF PERSUASIVE TECHNIQUES IN POLITICAL DISCOURSE”. International Journal of Language Academy (na jeziku: engleski). 6 (23): 357—365. ISSN 2342-0251. doi:10.18033/ijla.3912. 
  5. ^ a b v g Opt, Susan K. (septembar 2019). „"To Intervene: A Transcending and Reorienting Goal for Public Speaking."”. Atlantic Journal of Communication. 27 (4): 247—259. S2CID 181424112. doi:10.1080/15456870.2019.1613657. 
  6. ^ Womack, Morris M.; Bernstein, Elinor (1990). Speech for Foreign Students. Springfield, IL: C.C. Thomas. str. 140. ISBN 978-0-398-05699-5. Pristupljeno 12. 6. 2017. „Some of the earliest written records of training in public speaking may be traced to ancient Egypt. However, the most significant records are found among the ancient Greeks.” 
  7. ^ Murphy, James J. "Demosthenes – greatest Greek orator". Encyclopædia Britannica.
  8. ^ Heinrichs, Jay. (2008). Thank You For Arguing. Penguin. str. 39. ISBN 978-0593237380. „Aristotle called them logos, ethos and pathos, and so will I, because the meanings of the Greek versions are richer than those of the English versions” 
  9. ^ a b v May, James (2004). „Demosthenes”. Salem Press. Great Lives from History: The Ancient World, Prehistory-476 c.e. Pristupljeno 12. 12. 2020. 
  10. ^ a b „Demosthenes (Greek orator) | World History: A Comprehensive Reference Set - Credo Reference”. search.credoreference.com. Pristupljeno 2020-12-13. 
  11. ^ a b v g „Gale Power Search - Document - Demosthenes & Cicero”. go.gale.com. Pristupljeno 2020-12-13. 

Literatura uredi

  • Škreb i grupa autora Rečnik književnih termina, Beograd: Bigz, 1986.
  • Trifunović, Đorđe (1990). Azbučnik srpskih srednjovekovnih književnih pojmova (2. izd.). Beograd: Nolit. 
  • Collins, Philip. "The Art of Speeches and Presentations" (John Wiley & Sons, 2012).
  • Fairlie, Henry. "Oratory in Political Life," History Today (Jan 1960) 10#1 pp 3–13. A survey of political oratory in Great Britain from 1730 to 1960.
  • Flintoff, John-Paul. "A Modest Book About How To Make An Adequate Speech" (Short Books, 2021). excerpt
  • Gold, David, and Catherine L. Hobbs, eds. Rhetoric, History, and Women's Oratorical Education: American Women Learn to Speak (Routledge, 2013).
  • Heinrichs, Jay. "Thank You For Arguing" (Penguin, 2008).
  • Lucas, Stephen E. The Art of Public Speaking (13th ed. McGraw Hill, 2019).
  • Noonan, Peggy. "Simply Speaking" (Regan Books, 1998).
  • Parry-Giles, Shawn J., and J. Michael Hogan, eds. The Handbook of Rhetoric and Public Address (2010) excerpt
  • Sproule, J. Michael. "Inventing public speaking: Rhetoric and the speech book, 1730–1930." Rhetoric & Public Affairs 15.4 (2012): 563–608. excerpt
  • Turner, Kathleen J., Randall Osborn, et al. Public speaking (11th ed. Houghton Mifflin, 2017). excerpt
  • Dale Carnegie · Arthur R. Pell. Public Speaking for Success. 2006
  • Dale Carnegie. Public Speaking and Influencing Men in Business. 2003
  • Dale Carnegie.How to Develop Self-Confidence &Influence People by Public Speaking. New York: Pocket Books,1926
  • Chris Anderson. The Official TED Guide to Public Speaking. Houghton Mifflin Harcourt, Boston, 2016.
  • Aristotle. Rhetoric.
  • Cicero. De Inventione. Latin only.
  •  —. De Oratore. Latin only.
  • Demosthenes. Orations. Greek. English.
  • Cornificius. De Ratione Dicendi. Latin only.
  • Isocrates. Against the Sophists.
  • Henry Peacham. The Garden of Eloquence.
  • Quintilian. Institutio oratoria.
  • Johannes Susenbrotus. Epitome troporum.
  • Thomas Wilson. The Arte of Rhetorique.
  • Ralf van Bühren: Die Werke der Barmherzigkeit in der Kunst des 12.–18. Jahrhunderts. Zum Wandel eines Bildmotivs vor dem Hintergrund neuzeitlicher Rhetorikrezeption (Studien zur Kunstgeschichte, vol. 115), Hildesheim / Zürich / New York: Verlag Georg Olms 1998. ISBN 3-487-10319-2.
  • Bernard K. Duffy and Martin Jacobi: The Politics of Rhetoric: Richard Weaver and the Conservative Tradition (Westport, CT: Greenwood Press, 1993). ISBN 0-313-25713-2.
  • Eugene Garver, Aristotle's Rhetoric: An Art of Character (University of Chicago Press, 1994) ISBN 978-0-226-28425-5.
  • Lisa Jardine, Francis Bacon: Discovery and the Art of Discourse (Cambridge University Press, 1975)
  • Charles U. Larson, Persuasion Reception and Responsibility Twelfth Edition, Wadsworth Cengage Learning (2012)
  • Jacqueline de Romilly, The Great Sophists in Periclean Athens (French orig. 1988; English trans. Clarendon Press/Oxford University Press, 1992).
  • William Safire, Lend Me Your Ears: Great Speeches in History (2004) ISBN 978-0-393-05931-1.
  • Amelie Oksenberg Rorty, Aristotle's Rhetoric Los Angeles, United States of America (1996).
  • Ross, Jill (2013). „The Dazzling Sword of Language: Masculinity and Persuasion in Classical and Medieval Rhetoric”. Ur.: Ross, Jill; Conklin-Akbari, Suzanne. The Ends of the Body: Identity and Community in Medieval Culture (1st izd.). Toronto, Buffalo, and London: University of Toronto Press. str. 153—174. ISBN 9781442661387. JSTOR 10.3138/9781442661387.11. doi:10.3138/9781442661387. 
  • Andresen, Volker. Speak Well in Public – 10 Steps to Succeed. ISBN 1-4563-1026-7.
  • Connors, Robert, Lisa S. Ede, and Andrea Lunsford, eds. Essays on Classical Rhetoric and Modern Discourse. Festschrift in Honor of Edward P. J. Corbett. Carbondale: Southern Illinois Univ. Press, 1984.
  • Cox, Leonard. The Art or Crafte of Rhetoryke na projektu Gutenberg.
  • Duffy, Bernard K. and Richard Leeman. eds. American Voices: An Encyclopedia of Contemporary Orators (Westport, CT: Greenwood, 2005). ISBN 0-313-32790-4
  • Garver, Eugene. Aristotle's Rhetoric: On Art of Character. Chicago: University of Chicago Press, 1995. ISBN 978-0-226-28425-5
  • Gunderson, Erik. The Cambridge Companion to Ancient Rhetoric. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2009.
  • Howell, Wilbur Samuel. Eighteenth-Century British Logic and Rhetoric. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press, 1971.
  • Jansinski, James. Sourcebook on Rhetoric. Sage Publications, Inc. 2001.
  • Kennedy, George A. Aristotle, On Rhetoric. Oxford: Oxford University Press, 1991.
  • Kennedy, George A. Classical Rhetoric and its Christian and Secular Tradition from Ancient to Modern Times. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1980.
  • Kuypers, Jim A. ed. Purpose, Practice, and Pedagogy in Rhetorical Criticism (Lanham, MD: Lexington Press, 2014). ISBN 978-0-7391-8018-1
  • Kuypers, Jim A. and Andrew King. Twentieth-Century Roots of Rhetorical Studies (Westport, CT: Praeger, 2001). ISBN 0-275-96420-5
  • MacDonald, Michael, ed. The Oxford Handbook of Rhetorical Studies. Oxford Handbooks. New York: Oxford Univ. Press, 2017.
  • Mateus, Samuel. Introdução à Retórica no Séc. XXI. Covilhã, Livros Labcom, 2018 ISBN 978-989-654-438-6
  • Pernot, Laurent. Rhetoric in Antiquity. Washington, DC: Catholic University of America Press, 2005.
  • Rainolde (or Rainholde), Richard. A booke called the Foundacion of Rhetorike na projektu Gutenberg.
  • Rorty, Amélie Oksenberg (ed.). Essays on Aristotle's Rhetoric. Berkeley (CA): University of California Press, 1996. ISBN 978-0-520-20228-3
  • Sloane, Thomas O. Encyclopedia of Rhetoric. Oxford: Oxford Univ. Press, 2001.
  • Steel, Catherine. Roman Oratory. Greece & Rome New Surveys in the Classics 36. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2006.
  • Vickers, Brian.In Defence of Rhetoric. Oxford: Clarendon, 1998.
  • Walker, Jeffrey. Rhetoric and Poetics in Antiquity. New York: Oxford Univ. Press, 2000.

Spoljašnje veze uredi

 
Beseda na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беседа&oldid=27614589”