Bitka kod Angore

Bitka kod Angore (današnje Ankare) odigrala se 28. jula 1402. godine između Osmanlija pod komandom sultana Bajazita I i Mongola pod komandom Tamerlana. Tamerlan je iz bitke izašao kao pobednik dok je sultan Bajazit I koga je vojska izdala, pao u zarobljeništvo i ubrzo umro. Ishod bitke imao je za posledicu gubitak većine osvojenih teritorija u Maloj Aziji i stagnaciju turske ekspanziji za duži vremenski period.

Bitka kod Angore
Deo osmansko-mongolskih sukoba
Bitka kod Angore 1402. god.
Vreme 20. jul 1402. Mesto blizu Ankare Ishod ubedljiva Tamerlanova pobeda
Sukobljene strane
Tamerlanovo carstvo	Osmansko carstvo Moravska Srbija
Komandanti i vođe
Tamerlan	Bajazit I Stefan Lazarević
Jačina
140.000	85.000
Žrtve i gubici
15.000 do 25.000 ubijenih i povređenih	15.000 do 40.000 ubijenih i povređenih

Na strani Turaka se borila i srpska vojska pod zapovedništvom Stefana Lazarevića, koji nakon poraza postaje ugarski vazal.

Prilike pred bitku

Težeći da uspostavi raniju Džingis-kanovu imperiju, njegov navodni potomak Tamerlan, usmerio je krajem 14. veka svoje osvajačke pohode prema zapadu, u pravcu prednje Azije. U isto vreme je turski sultan Bajazit I širio vlast Osmanlija u suprotnom pravcu, osvajajući redom kneževine Turaka Seldžuka u Maloj Aziji, čiji su se emiri sklanjali kod Tamerlana.

Povod za neprijateljstvo i rat između Tamerlana i Bajazita je bio jermenski knez Taharten sa prestolnicom kneževine u gradu Erzindžanu koji se nalazio na gornjem toku reke Eufrat u istočnoj Anadoliji a na granici Osmanlijskog carstva. Bajazit je zahtevao od Tahartena da mu plaća porez kao vazal i da mu preda tvrđavu Kamag. Taharten je odgovorio Bajazitu da je voljan da plati vazalski porez ali ne i da mu preda tvrđavu Kamag. Kad je Bajazit zapretio da će Taharten izgubiti i tvrđavu i celu teritoriju kneževine, Taharten se za pomoć i zaštitu obratio Tamerlanu. Tamerlan je poslao uvredljivo pismo Bajazitu u kome kaže da je Bajazit samo mrav koji može da bude smrvljen ako padne pod slonovo stopalo i da je Taharten pod zaštitom velikog Tamerlana. Bajazit je takođe odgovorio uvredljivo. On se čudi kako na svetu može postojati takva budala kao što je Tamerlan koja se tako drsko obraća vladaru kome, po veličini i moći, nema ravnog u svetu.

U proleće 1402. godine krenuo je Tamerlan preko Erzindžana za Sivas. Opsada grada Sivas je trajala vrlo kratko i završila se pokoljem svih viđenijih Turaka toga grada i rušenjem samoga grada. Bajazit je poslao svoga najstarijeg sina Sulejmana Čelebiju sa vojskom od 200.000 u odbranu grada ali grad je bio već pao u ruke Tamerlana. Tamerlan je od Sivasa upao u Siriju kojom je vladao egipatski sultan Mamluk. U Siriji je razorio Damask gde je poklao skoro sve stanovništvo i samo mali broj zanatlija i umetnika poštedio i poslao ih u Samarkand. Odatle je otišao u Persiju, provinciju Gornja Jermenija gde je nameravao da provede leto. Sa svoje strane, Bajazit je, da bi osvetio razaranje Sivasa, napao i razorio Erzindžan. U to vreme su Manuilo, vizantijski car i Đenovljani Pere, ponudili savez Tamerlanu po kome bi oni blokirali brodovima Dardanele i onemogućili dolazak turske vojske iz Evrope u pomoć Bajazitu. Tamerlan je iz Persije ušao istim putem u Tursku preko Erzindžana za Sivas (danas Niksar u provinciji Tokat, Turska).

Kada je Tamerlan napao Tursku, Bajazit je sa vojskom opsedao Konstantinopolj. Bajazit je napustio opsadu Konstantinopolja i vratio se u Malu Aziju da bi se suprotstavio Tamerlanu.. Manuilo i Đenovljani su napustili savez sa Tamerlanom i omogućili Turcima iz Evrope da se vrate u Malu Aziju.

Dotle je Bajazit prikupio svoju vojsku kod Angore i odatle pošao na istok prema Tokatu, da sačeka Timura na planinskom i pokrivenom terenu, koji je više pogodovao osmanlijskoj vojsci, čija je glavna snaga bila u pešadiji. Mudro birajući bojno polje pogodno za konjanike koji su činili glavninu mongolske vojske, Tamerlan nije pokušao da preseče put Bajazitu, već je sa svojim tatarskim konjanicima zaobišao Tokat s juga, putem prema Cezareji u Kapadokiji. To je bilo vreme žetve pa je Tamerlan naredio da se skupi dovoljno žita za vojsku za sve vreme ove kampanje. Od Cezareje Tamerlan se uputio prema Angori i utaborio se kod mesta Kirčer koje je bilo na pola puta između Cezareje i Angore. Tamerlanova konjica je nastavila sa pljačkom Turske sve do Angore. Tamerlanov zaključak je bio da udarom po dubini zemlje i pljačkom će primorati Bajazita da organizuje poteru. Pošto je Bajazitova vojska uglavnom pešadija i spora u poteri to bi dalo Tamerlanu mogućnost da slabi Tursku iznutra i bira vreme i mesto napada na tursku vojsku i time je uništi.

Bajazit je krenuo ka Angori sa svojom vojskom samo da bi po dolasku ustanovio da su se Mongoli utaborili na mestu gde je prvobitno bio turski logor i da su zauzeli izvore slatke vode. Jedini izvor koji je tekao prema turskim položajima bio je zagađen. Međutim, arheološki nalazi u dolini kao i moderna arheološka istraživanja sugerišu da su Mongoli izvršili značajne inžinjerske radove kako bi u odsudnom trenutku skrenuli tok potoka ka unapred pripremljenim rezervoarima i na taj način ostavili tursku vojsku bez vode. Na ovaj način Mongoli su isprovocirali Bajazita na napad u situaciji koja je bila znatno nepovoljnija za njegovu vojsku. Iako je imao opciju da se povuče i pronađe alternativne izvore vode, a da uz pomoć izvidnice nastavi da prati dalje kretanje mongolske vojske i izabere najpovoljniji trenutak za napad, tvrdoglavi Bajazit, kojem su njegovi ljudi nadenuli nadimak „Munja” odlučio se za napad.

Sukobljene strane

O obostranoj jačini sukobljenih strana nema pouzdanih podataka. Bajazitu pridaju hroničari oko 90-120.000, a njegovom protivniku 840.000 ljudi. U pojedinim izvorima spominju se čak brojke od 600.000 Turaka i preko 1.000.000 Mongola, međutim, prema onome što se zna o njihovoj vojnoj organizaciji, Tamerlan nije mogao imati više od 80.000, a Bajazit najviše oko 40.000. U Bajazitovoj vojsci, među njegovim vazalima, bilo je oko 2.000 Srba koje je predvodio Stefan Lazarević. Uz njega bio je njegov brat Vuk i njihovi sestrići Grgur i Đurađ, sinovi Vuka Brankovića. Među srpskim ratnicima bilo je nekoliko stotina teško oklopljenih konjanika. Bajazit je u sklopu svoje vojske imao katapulte za bacanje grčke vatre ali je u žurbi da stigne Mongole ostavio svoju artiljeriju daleko iza sebe. S druge strane Tamerlan je u sastavu vojske imao 32 borbena slona i bacače nafte, mada su i jedni i drugi imali mali uticaj na tok bitke.

Bitka

U zoru 28. jula obe su se vojske postrojile za bitku severno od Angore. Na krilima turskog borbenog poretka nalazili su se konjanici (spahije, akindžije i vazalne trupe). Levim osmanlijskim krilom, na kojem se nalazila anadolska vojska, komandovao je najstariji Bajazitov sin Sulejman (Musulman Čelebi). Desnim krilom od 20.000 konjanika, koje je bilo sastavljeno od rumelijske vojske, među kojima se nalazilo i 5.000 srpskih vojnika sa oko 500—600 teških konjanika, komandovao je Bajazitov šurak, Stefan Lazarević (Pesir Laus). U centru turskog rasporeda nalazila se najjača formacija turske vojske sastavljena od janičara i azapa kojima je komandovao lično sultan Bajazit kao i elitne turske konjice spahija kojima je komandovao Bajazitov drugi sin Mehmed.

Tok bitke može se rekonstruisati samo u glavnim potezima. Turci su napali prvi. Do sudara je došlo najpre između desnog mongolskog i levog osmanlijskog krila. Mongoli su odbačeni akcijom srpskih trupa čiju hrabrost ističu vizantijski i persijski izvori. Srpski konjanici rasterali su mongolske strelce na konjima i sudarili se sa mongolskom konjicom koja je pod silnim naletom teško oklopljenih srpskih konjanika počela da popušta i da se povlači. Za njima je nastupala srpska pešadija. Prema nekim izvorima brzina napredovanja srpske teške konjice je bila tolika da je Bajazit u jednom trenutku, uplašen da će njegovo levo krilo biti odsečeno od glavnine snaga izdao naredbu za njihovo povlačenje na položaje bliže centru turske vojske. Na desnom osmanlijskom krilu trupe tek potčinjenih seldžučkih emirata, koje su odmah prešle na stranu Mongola, počele su da podilaze desnom krilu turskog rasporeda. Potom je usledio snažan napad mongolske konjice koji je u potpunosti razbio desno tursko krilo. Posle izvesnog vremena sva je laka osmanlijska konjica bila razbijena, a Stefan Lazarević odsečen od centra koji je još uvek odolevao mongolskim napadima. Kada je Stefan Lazarević video da turska vojska napušta bojno polje i da dalja borba nema više smisla, odlučio je da se povuče. U toku povlačenja, iako ranjen, probio se zajedno sa svojim oklopnicima do Bajazita kako bi mu omogućio da se povuče. Tvrdoglavi Bajazit, koji je još uvek čvrsto držao centar sa 10.000 janičara, odbio je da napusti bojno polje verujući da ishod bitke još uvek nije odlučen. Kada je ovaj odbio, Stefan se povukao sam prema zapadu štiteći od mongolskih odreda Sulejmanovo povlačenje. Duž ovog puta u blizini Ankare i dan danas postoji toponim Srp gazi (srpski pobednik) koji svedoči o hrabrosti i junaštvu srpske vojske. Bajazit je na jednom visu nastavio borbu s janičarima do večeri, ali je pri pokušaju da se probije pao s konja i bio zarobljen. Uskoro je umro u ropstvu. Zarobljen je i Grgur Branković, ali je kasnije otkupljen.

Ishod

Stanislav Hlebovski, Sultan Bajazit I u Timurovom zarobljeništvu, 1878, prikazuje držanje Bajazita kao taoca od strane Timura.

Tamerlan je posle pobede poharao Bursu u kojoj se nalazila Bajazitova riznica. Pretpostavlja se da je tom prilikom zarobljena Bajazitova supruga Olivera, sestra Stefana Lazarevića, iako neki istoričari tvrde da je ona zarobljena na samom bojnom polju, ali ju je nakon toga Stefan otkupio i odveo na svoj dvor. Tamerlan je u početku imao korektan odnos prema zarobljenom Bajazitu ali ne zadugo. Počeo je da ga vodi svuda sa sobom u kavezu i da ga koristi kao oslonac za noge. Vrhunac iživljavanja bio je kada je Tamerlan naredio da ga Olivera u Bajazitovom prisustvu služi vinom. Iako neki izvori navode da je Bajazita udarila kap, drugi smatraju da je ponižen ovim prizorom ispio otrov sakriven u prstenu ili da je izvršio samoubistvo lupajući glavom o rešetke kaveza. Uglavnom, Bajazit je umro u martu 1403. nakon osam meseci provedenih u zarobljeništvu.

Tamerlan je posle bitke nastavio da goni ostatke pobeđene turske vojske. Manuilov sinovac Jovan VII i Đenovljani su opet bili na strani Turaka i pomogli da se ostaci turske vojske, pod komandom najstarijeg Bajazitovog sina Sulejmana, prebace u Evropu na sigurno pošto Tamerlan nije imao mornaricu. Ovaj postupak Jovana VII i Đenovljana je razbesnio Tamerlana da je zapretio Grcima i Đenovljanima da će doći kopnenim putem i kazniti ih za ovo nepoštovanje dogovorenog saveza.

Tamerlan, koji je nastavio dalja osvajanja u Maloj Aziji ubrzo je osvojio Smirnu koju su branili vitezovi Jovanovci i spalio je. Ponovo je vratio na vlast emire koje je Bajazit isterao iz Anadolije. Osmanlijska država je bila na granici propasti ali je Tamerlanova iznenadna promena planova došla u pravi čas. Iako u poznim godinama, Tamerlan je odlučio da organizuje pohod na Kinu. Umro je na pola puta. Najstariji Bajazitov sin Sulejman, koji je iz borbe za presto izašao kao pobednik, nastavio je da vodi aktivnu politiku u Anadoliji kako bi je ponovo uvrstio u teritorije osmanlijske države. U sledećih 50 godina turska vlast je ponovo uspostavljena nad Anadolijom. Mehmed II Osvajač, konačno je ispunio Bajazitov zavet i osvojio Konstantinopolj 1453. god.

Stefan Lazarević je na povratku u Srbiju zastao u Konstantinopolju, gde je od, namesnika i savladara vizantijskog cara Manojla II, Jovana VII dobio titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog. Na povratku u Srbiju upustio se u borbu za presto sa svojim sestrićem Đurđem Brankovićem koja će trajati sve do njihovog izmirenja 1412. god. Za vreme vladavine despota Stevana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića Srbija će doživeti ponovni procvat i obnovu državnosti, ali će pod stalnim turskim naletima pokleknuti i konačno prestati da postoji sa padom Smedereva 1459. god.

Literatura

• Tucker, Spencer (2010). „Battle of Ankara”. Battles that Changed History: An Encyclopedia of World Conflict. ABC-CLIO. str. 139—141. ISBN 978-1-59884-429-0. 
• de Clavijo, Ruy González (2004). Embassy to Tamerlane, 1403—1406 (na jeziku: eng). Psychology Press. ISBN 978-0-415-34489-0. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Alī, Sharaf al-Dīn (1723). The History of Timur-Bec: Known by the Name of Tamerlain the Great, Emperor of the Moguls and Tartars (na jeziku: eng). J. Darby. Pristupljeno 11. 4. 2019. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Đurić, Ivan (2007). Sumrak Vizantije. Prosveta Beograd. str. 107. ISBN 978-86-07-01773-7. Pristupljeno 15. 4. 2019. 
• „Vojna enciklopedija”, Vojnoizdavači zavod, Beograd 1970.
• Finlay, George; Tozer, Henry Fanshawe (1877). A History of Greece: The Byzantine and Greek empires, pt. 2, A.D. 1057—1453. Clarendon Press. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Bajazit I
• Doba srpskog viteštva
• Bitka kod Angore — juriš srpske konjice, Politikin zabavnik, Duško Lopandić, br. 3101, 2011.