Bitka kod Kresija
Bitka kod Kresija se odigrala 26. avgusta 1346. godine nadomak Kresija u severnoj Francuskoj i predstavlja jednu od najvažnijih bitaka Stogodišnjeg rata. Kombinacija novog oružja i taktike je nagnala mnoge istoričare da ovu bitku označe kao početak kraja ere vitezova.[1][2]
| Bitka kod Kresija | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Stogodišnjeg rata | |||||||
 Bitka kod Kresija (minijatura iz 15. veka) | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Kraljevina Engleska | Francuska, Đenovljanski plaćenici, kraljevstva Navare, Češke i Balearskih ostrva | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Edvard III |
Filip VI Valoa  | ||||||
| Jačina | |||||||
| 1.200 vitezova, 1.743 laka konjanika i 7.000 strelaca[1] | oko 8.000 konjanika[1], 2.000-6.000 samostrelaca[2], veliki broj pešadije | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 150 − 1.000 poginulih i ranjenih | 6.000 − 30.000 poginulih i ranjenih | ||||||
Značaj uredi
Bitka kod Kresija se odigrala između engleske vojske (oko dvanaest hiljada ljudi) pod zapovedništvom Edvarda III i znatno brojčano nadmoćnijih francuskih snaga (između trideset i četrdeset hiljada ljudi) Filipa VI. Ubedljiva pobeda Engleza je rezultat efikasnije taktike i boljeg naoružanja pokazujući uspeh modernog vojnog koncepta vatrenog oružja i njegove važnosti u dobijanju bitaka. U bici je pokazana efikasnost velškog dugog luka (korišćenog od strane velikog broja engleskih strelaca) u odnosu na katastrofalan neuspeh teško oklopljenih francuskih konjanika. Iako je konvencionalno ratovanje predviđalo da će strelci imati slab učinak u borbi protiv oklopljenih jedinica koje bi, po pravilu, trebalo da desetkuju strelce kada im priđu, kod Kresija, a kasnije i kod Azenkura, epilog je bio sasvim suprotan.
U ovom slučaju, francuski vitezovi su se potpuno izmorili pre nego što su čak i stigli do neprijatelja; naime, juriš je otpočeo kroz vlažnu ravnicu gde su se vitezovi značajno usporili u blatu, da bi se završio galopom uzbrdo i frontalnim napadom na engleske strelce, dok je smrtonosna kiša strela zasipala napadače. Engleski strelci su koristili bodkin strele. Rezultat je bio taj da je pod baražima streljiva poginula trećina francuskog plemstva (ova cifra varira od izvora do izvora i ne treba se uzimati zdravo za gotovo).
Iz ovoga bi se mogao izvući zaključak, i to pogrešan, da su pločasti oklopi koje su nosili francuski konjanici bili slabi - to nije bilo tačno. Većina konjanika je bila izbacivana iz akcije tako što bi im konji, koji su bili značajno manje oklopljeni i to samo sa prednje i zadnje strane, bili ubijani. Vitezovi bi morali da nastave juriš peške, što bi ih prvenstveno usporilo, a zatim i izložilo još većem broju napada sa daljine. Sve ovo je uzrok za pokolj francuskih ritera.
Mnogi istoričari vide ovu bitku kao „kraj viteštva“. Naime, za vreme bitke, mnogi zarobljenici i ranjenici su bili ubijani, što se protivilo viteškom kodu ratovanja. Takođe, konjica je izgubila svoj primat nad pešadijom koja je, očigledno, mogla da je pobedi.
Povod za bitku uredi
Prva veća bitka Stogodišnjeg rata je bila bitka kod Slija 23. juna 1340. godine. U godinama koje su usledile, Edvard je pokušao da izvrši invaziju na Francusku kroz Flandriju ali nije uspeo zbog lošeg stanja kraljevskog budžeta, kao i neizvesnih saveza. Šest godina kasnije isplanirana je druga maršruta - napad je išao preko Normandije. Edvard je odneo pobede kod Kana i kasnije u bici kod Blanštaka. Plan Francuza da se engleske snage zaustave između reka Some i Sene nije uspeo. Beg Engleza iz ove zamke je rezultovao bitkom kod Kresija, drugom velikom bitkom Stogodišnjeg rata.[2]
Položaj Engleza uredi
Poučen uspehom takve strategije u borbi sa Škotskom, Edvard III je postavio svoje snage na ravan teren pri čemu su bokove njegove armije štitile prirodne prepreke - neprohodno žbunje i šumarci. Sam Edvard je sa svojim vitezovima i poslugom bio situiran na malom brdu kod vetrenjače u pozadini, odakle je mogao da kontroliše tok bitke.
Kako je ovakav položaj bio izrazito defanzivan, engleski kralj naređuje da konjanici sjašu, te da se svi bore kao pešaci. Vojska je bila podeljena u tri grupe; jednom od njih je komandovao šesnaestogodišnji kraljev sin Edvard Crni Princ. Glavno oružje engleske vojske, dugoluki strelci, bili su raspoređeni u „V“ formaciju na vrhu brda. Dok su čekali na raspored i napad Francuza, Englezi su iskopali sistem rovova i jaraka da bi otežali prilaz protivničkoj konjici.[2]
Tok bitke uredi
Francuska vojska, pod zapovedništvom Filipa VI, je bila prilično neorganizovana zahvaljujući prevelikom samopouzdanju većeg dela njegovih vitezova. Francuski kralj je odlučio da postavi đenovljanske plaćenike sa samostrelima u prvi red, dok bi konjica bila odmah iza.[2] Francuski hroničar Froasar ovako opisuje bitku: „Englezi, koji behu raspoređeni u tri odreda i seđahu na svojim položajima, kad videše neprijatelje svoje kako napreduju, smelo ustaše i u bojni red stadoše... I znati morate da ovi kraljevi, erlovi, baroni i ostali lordovi francuski ne napredovahu u bojnom poretku... Tu bi oko petnaest hiljada đenovljanskih samostrelaca; ali oni behu zamoreni, jer morahu da taj dan pešače šest liga, pod punom opremom i sa svojim samostrelima. Oni rekoše konstablu da tog dana nisu spremni ni na kakva velika dela; tad reče grof od Alensona: ‘To i dobismo kad takve jadnike u svoju uzimamo vojnu, jer oni neće uspeti kad god nam zatrebaju’.“
Prvi napad je usledio od strane Đenovljana koji su bombardovali engleske položaje u nadi da će donekle razbiti bojni red Engleza i uplašiti njihovu pešadiju. Ovaj napad je propraćen i zvucima raznih instrumenata koje je Filip VI naredio da se donesu, takođe sa ciljem zastrašivanja neprijatelja. Međutim, efekta nije bilo ni izbliza u onoj meri koju je Francuski kralj očekivao. Naime, samostrelci su mogli da u toku minuta ispale strele tri do pet puta, dok bi engleski dugoluki strelci za isto vreme lansirali tri do četiri puta više baraža. Takođe, mnogi samostreli su bili oštećeni vlagom, te nisu mogli da rade. Engleski vojnici su ovo izbegli tako što su jednostavno skidali tetive sa svojih lukova i čuvali ih na suvom mestu dok se vreme ne poboljša. Ono što je dodatno demoralisalo Đenovljane je to što nisu imali svoje pavise (vrsta štitova). Nakon izvesnog vremena samostrelci su, uz značajne gubitke, krenuli da se povlače. Mnogi su bili posečeni čak i od strane francuskih vitezova koji su procenili povlačenje Đenovljana kao kukavičko. Po Froasaru, Filip VI je naredio pokolj plaćenika.[1] Za to vreme, Englezi nastavljaju sa paljbom dok velški i kornvolski pešadinci napreduju. Mnogi francuski vitezovi su tada poginuli.
Videvši neuspeh đenovljanskih plaćenika, francuska konjica je pohrlila napred, organizovana u bojne redove. Međutim, uređen napad je bio onemogućen prethodno napravljenim preprekama - rovovima i jarkovima, kao i samim nagibom terena. Dok su francuski vitezovi jurišali, engleski strelci su sejali smrt po napadačima. Nijedan od čak šesnaest napada oklopljenih vitezova nije uspeo da razbije engleske redove.[1][2] U jednom trenutku, odred Edvarda Crnog Princa je bio napadnut. Njegov otac, Edvard III, odbio je da mu pošalje pomoć. Kasnije je objasnio da je želeo da „podstakne svog sina na boj“. U svakom slučaju, Crni Princ se pokazao i dokazao kao odličan vojnik.
Kada je palo veče, Filip VI, i sam ranjen, naredio je povlačenje. Kresi je bio katastrofalan i ponižavajući poraz za Francuze.[2]
Žrtve uredi
Žrtve su bile ogromne:
- Francuski i đenovljanski gubici se procenjuju na deset do trideset hiljada. Najverovatnija cifra je dvanaest hiljada. Od ovog broja, dvanaest je bilo plemića i hiljadu i dve stotine vitezova.
- Engleski gubici su brojali oko sto pedeset do dvesta ljudi.
Obe procene su nerealistične i krajnje nepouzdane.
Među poginulima su bili sledeći plemići:
- Šarl II, grof Alensona, brat Filipa VI (rođen 1297)
- Jovan Slepi, grof Luksemburga i kralj Češke (rođen 1296)
- Luj I, grof Flandrije (rođen 1304)
- Rudolf, vojvoda od Lorene (rođen 1320)
Posledice uredi
Nakon što su Francuzi napustili bojno polje, Englezi su proveravali ranjene jer su želeli da vide ko je vredan toga da bude kasnije otkupljen. Oni vitezovi koji bi bili preteško ranjeni su bili ubijani sa misericordias (davači milosti) - dugim bodežima. Ovo ni u kom slučaju nije bilo po viteškom kodu, jer su vitezovi visokog staleža bili ubijani od strane seljaka.
Ova bitka predstavlja uspostavljanje vojne nadmoći velškog luka nad kombinacijom samostrela i oklopljenih konjanika. Posledica je znatna promena načina ratovanja, i to na duži period vremena. Nakon bitke kod Kresija, Edvard je nastavio pohod opsadom Kalea, koji mu se nedugo zatim i predao. Osvajanje Kalea je značilo pad čitave Severne Francuske pod englesku upravu.
Sledeća veća bitka Stogodišnjeg rata je bila bitka kod Poatjea - takođe poraz za Francuze, pod ne tako drugačijim uslovima nego kod Kresija.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 4), Vojnoizdavački zavod (knjiga 4), str. 702
- ^ a b v g d đ e Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka (284-1500), Klio, Beograd (1997), str. 382-386
