Bitka kod Mikatagahare


Bitka kod Mikatagahare, vođena 25. januara 1573 (po Gregorijanskom kalendaru, a 22. decembra 1572. po lunarnom kalendaru) bila je Pirova pobeda vojske Takeda Šingena nad trupama Tokugava Ijejasua i Oda Nobunage nedaleko od zamka Hamamacu, prestonice domena Tokugava Ijejasu-a u provinciji Totomi. Iako je trostruko brojnija Šingenova vojska odnela laku pobedu na bojištu, preterano oprezni Šingen propustio je da zauzme Hamamacu i produži na zapad, na Kjoto, gde je Oda Nobunaga bio okružen neprijateljima sa svih strana, čime je ova pobeda ostala bez odlučujućih rezultata. Šingen je u proleće 1573. nastavio ofanzivu na zapad, ali je ubijen tokom opsade zamka Noda u provinciji Mikava.[2][1]

Bitka kod Mikatagahare
Deo Sengoku perioda
Japan provinces Serbian 1570.png
Japan oko 1570. Teritorija klana Oda obojena je žuto, klana Tokugava narandžasto, a klana Takeda smeđe. Bitka je vođena u južnom delu provincije Totomi. U vreme bitke, Klan Tokugava držao je provincije Totomi i Mikava, a klan Takeda provincije Kai, Šinano i Suruga.
Vreme:25. januar 1573.
Mesto:grad Hamamacu, provincija Totomi, Japan.
Uzrok:Pohod Takeda Šingena na Kjoto preko poseda Tokugava Ijejasu-a u provincijama Totomi i Mikava.
Ishod: Pirova pobeda klana Takeda.
Teritorijalne
promene:
Klan Takeda osvojio više zamkova u istočnom Totomiju.
Sukobljene strane
Klan Tokugava
Klan Oda
Klan Takeda
Komandanti i vođe
Tokugava Ijejasu
Sakuma Uemon
Takeda Šingen
Takeda Kacujori
Jačina
11.000[1] 25-30.000[1]
Žrtve i gubici
čitava vojska razbijena, više hiljada mrtvih[1] neznatni[a][1]

PozadinaUredi

 
 
Ivamura
 
Takeda
 
Kozuki
 
Miki
 
Kanegasaki
 
Kuroi
 
Akeči
 
Sunpu
 
Obama
 
Jakami
 
Suva
 
Vake
 
Negoro
 
Amagasaki
 
Nara
 
Koide
 
Futoge
 
Totori
 
Namazue
 
Kataoka
 
Sakamoto
 
Savajama
Najvažnije bitke Sengoku perioda (1467-1615) na mapi centralnog Japana. Ukršteni mačevi označavaju bitke, zamkovi opsade, a imena napisana velikim slovima provincije.

Nakon Pirove pobede u bici kod Anegave u leto 1570, Oda Nobunaga nije uspeo da uništi svoje protivnike na severu u provincijama Omi i Ečizen (klanovi Azai i Asakura), pošto je na jugu u provinciji Secu napadnut od strane proteranih velikaša iz klana Mijoši koji su okupili oko 8.000 ronina u blizini Osake. Nobunagin napad na pobunjenike kod Osake doveo ga je u sukob sa moćnom sektom Iko-iki, koja je kontrolisala velike delove provincija Secu, Ize i Kii, sa velikim brojem pristalica u drugim provincijama, tako da je u septembru 1570. izbio masovni ustanak budističkih vernika protiv Nobunage u provincijama Secu, Ize i Omi, a njegovi neprijatelji ojačani su masom naoružanih vernika iz redova Iko-ikija. Nakon što je odbio napad vojske Azai i Asakura na Kjoto u jesen 1570, na stranu pobunjenika stali su i bogati budistički manastiri sekte Tendaj na planini Hiei kod Kjota, koji su pružili utočište Nobunaginim neprijateljima sve do zime, kada je na navaljivanje šoguna Ašikaga Jošiakija (koji je tajno podržavao pobunjenike) protiv Nobunagine volje sklopljen mir. U isto vreme, Nobunagin saveznik Tokugava Ijejasu zauzeo je provinciju Totomi od klana Imagava i premestio svoju prestonicu iz Okazakija u Mikavi u Hamamacu u Totomiju. Okružen neprijateljima sa svih strana, Oda Nobunaga je odlučio da napadne najslabijeg, pa je u jesen 1571. zauzeo i spalio manastire na planini Hiei, ubivši preko 20.000 monaha i vernika, čime je okrenuo protiv sebe veliki broj budista širom Japana, od seljaka koji su pohrlili u redove Iko-ikija do velikaša, među kojima su najmođniji bili Takeda Šingen i Uesugi Kenšin, gospodari istočnog Japana.

U septembru 1572. Nobunaga je otvoreno raskinuo i sa šogunom Jošiakijem, koji je pokušao da iskoristi ustanak Iko-ikija i Nobunagine neprijatelje kako bi se oslobodio njegove prevlasti. Na šogunov poziv, Takeda Šingen, koji je u to vreme vladao provincijama Kai, Šinano i Suruga, i čija je vojska smatrana najmoćnijom u Japanu, krenuo je u oktobru 1572. iz svoje prestonice Kofu na čelu oko 25-30.000 ljudi i upao na posede Tokugava Ijejasua u provinciji Totomi. Nekoliko pograničnih zamkova osvojeno je posle vrlo malog otpora, a zamak Futamata, koji je jedini pružio ozbiljan otpor, osvojen je posle mesec dana opsade. Na vesti o opsadi zamka Futamata, Oda Nobunaga odmah je poslao svom savezniku pomoć od 3.000 ljudi koje su predvodili njegovi vazali Sakuma Uemon Nobumori, Hirate Hirohide i Mizuno Tadašige, ali je zamak Futamata već pao dok je pomoć stigla u Hamamacu, gde je Tokugava Ijejasu okupio oko 8.000 svojih ratnika. Šingenova vojska potom je nastavila na jugozapad, u nameri da prođe kroz provincije Totomi i Mikava pod vlašću Ijejasua i napadne Nobunagine posede u provincijama Mino i Ovari sa istoka. Iako su mu njegovi i Nobunagini vazali savetovali da se utvrdi u zamku Hamamacu i pusti vojsku Takeda da prođe bez borbe, Tokugava Ijejasu je odlučio da napadne trostruko brojniju vojsku Takeda na otvorenom i tako im zapreči prolaz kroz svoje zemlje.[2][3]

BitkaUredi

25. januara 1573 (po Gregorijanskom kalendaru, a 22. decembra 1572. po lunarnom kalendaru) oko 16 časova, po snežnoj mećavi, Tokugava Ijejasu je izveo svoju vojsku (ukupno oko 12.000) iz zamka Hamamacu i krenuo na sever: oko 7,5 km od zamka, na polju pod imenom Mikatagahara, njegova prethodnica sastavljena od lakih pešaka (ašigaru) naišla je na protivnika koji je marširao na zapad i započela borbu. Vojska klana Takeda sastojala se od oko 9.000 oklopljenih samuraja na konjima, svaki sa pratnjom od dva pešadinca (struktura slična koplju u vojskama srednjovekovne Evrope), uz manji broj lakih pešaka (ašigaru). Saveznička vojska sastojala se od manjeg broja samuraja na konjima i većeg broja lakih pešaka, od kojih je znatan deo, naročito u odredu koji je poslao Oda Nobunaga, bio naoružan vatrenim oružjem (japanska arkebuza).[1] Ijejasuova manja vojska bila je raspoređena u obliku ždralovih krila (veoma duga linija povijena na krilima), dok je veća Šingenova vojska bila postrojena u obliku riblje krljušti, u dubokoj koloni sa velikim brojem redova, sa najslabijim trupama postavljenim napred, kako bi se najbolje trupe sačuvale za rešavanje bitke. Šingen je u prvu liniju svoje vojske postavio oko 300 slugu (Hronika gospodara Nobunage doslovno kaže vodonoša) sa naređenjem da zasipaju neprijatelja kamenicama. Ubrzo je stigla Ijejasuova konjica i uključila se u borbu, ali je konjica Takeda, smatrana najboljom u Japanu, odgovorila žestokim jurišem: Ijejasuova malobrojna konjica brzo je podlegla, a laka pešadija naoružana arkebuzama uspela je samo nekoliko puta da ispali svoje puške pre nego što je pregažena od Šingenovih samuraja na konjima. Saveznička borbena linija probijena je već u prvom napadu, a izginuli su brojni Nobunagini i Ijejasuovi vazali: Hirate Hirohide i Naruse Masajoši (Ijejasuov neposredni vazal) pali su sa svim svojim ljudima. Sam Ijejasu uspeo je da se probije iz obruča (Hronika gospodara Nobunage navodi da je, sam protiv mnogih, ubio više progonilaca strelama) i stigne u Hamamacu sa svega 5 pratilaca, dok je ostatak savezničke vojske delom izginuo, a delom rasteran na sve strane. Sakuma Nobumori uspeo je da pobegne iz boja sa većinom svojih ljudi (Hronika gospodara Nobunage navodi u optužnici protiv njega iz 1580. da nije izgubio nijednog čoveka, već je napustio Tokugava Ijejasua u boju i ostavio Hirate Hirohide-a da pogine).[4] Bila je to potpuna Šingenova pobeda, a gubici njegove vojske bili su neznatni. Ova bitka u velikoj meri bila je sukob tradicionalne japanske vojske srednjeg veka, čija je okosnica bio oklopljeni samuraj na konju i koja je reševala bitku konjičkim jurišem, sa modernom vojskom čija je okosnica bila pešadija naoružana puškama. Poraz saveznika pokazao je da pešadija naoružana puškama ne može da se odupre konjici na otvorenom polju bez odgovarajuće zaštite od konjičkog juriša - bila je to pouka koju će Oda Nobunaga primeniti tri godine kasnije u bici kod Nagašina.[2][3]

PoslediceUredi

Stigavši u Hamamacu, koji je branilo manje od 200 ratnika, Ijejasu je naredio da se kapije tvrđave preko noći ostave otvorenim, upale vatre na zidovima i udara u bubnjeve kako bi preživeli iz bitke našli put do zamka. Došavši do Hamamacua, prethodnica Takeda poverovala je da ih u zamku čeka zaseda i nije napala, već je postavila logor nedaleko od zidina. Usred noći napao ih je Ijejasuov odred od 16 arkebuzira i oko 100 dobrovoljaca i naterao ih na povlačenje. Ubeđen da je odbrana u zamku jaka i ne želeći dugu opsadu preko zime, Šingen je odustao od napada na Hamamacu i povukao se u Kai do proleća. U leto 1573. ponovo je krenuo na zapad, ali je ubijen tokom opsade zamka Noda u provinciji Mikava, čime je ofanziva na Kjoto konačno prekinuta. Tako je nestao do tada najmoćniji Nobunagin protivnik, a šogun Jošiaki, Azai i Asakura savladani su pojedinačno do kraja godine: jedino se rat protiv Iko-ikija nastavio sve do pada Osake 1580.[2]

NapomeneUredi

  1. ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.

ReferenceUredi

  1. ^ a b v g d đ Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 109. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647. 
  2. ^ a b v g Turnbull, Stephen R. (2002). War in Japan 1467-1615. Oxford: Osprey. str. 45—49. ISBN 1-84176-480-9. OCLC 50564411. 
  3. ^ a b Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 176—177. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801. 
  4. ^ Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 379—380. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.