Bitka kod Poatjea (1356)

Bitka kod Poatjea se odigrala 19. septembra 1356. godine između Engleske na jednoj i Francuske na drugoj strani. Njen epilog je bila druga po redu od tri velike engleske pobede u Stogodišnjem ratu.

Bitka kod Poatjea
Deo Stogodišnjeg rata
Bitka kod Poatjea (1356)
Vreme 19. septembar 1356. Mesto Blizu Mopertvija, južno od Poatjea, Francuska Ishod Engleska pobeda
Sukobljene strane
Engleska kraljevina	Francuska kraljevina
Komandanti i vođe
Edvard Crni Princ	Žan II Francuski  (RZ)
Jačina
oko 6.000 (3.000 konjanika, 2.000 strelaca, 1.000 pešaka)	oko 8.000 konjanika
Žrtve i gubici
minimalni	oko 2.500 mrtvih ili ranjenih

Uvod u bitku

Manevrisanje snaga pre bitke kod Poatjea

Edvard Crni Princ je započeo veliki chevauchée (pohod) 8. avgusta 1356. godine severno od glavne baze svojih snaga u Akvitaniji u pokušaju da oslobodi gradove sa engleskom posadom u Centralnoj Francuskoj, kao i da opljačka seoske oblasti. Njegova vojska u početku nije nalazila ni na kakav veći otpor, te su razulareni redovi spaljivali mnoga mesta do temelja, uništavali poljoprivrednu infrastrukturu i živeli od pljačke. Ovaj tempo je potrajao sve dok engleske snage nisu stigle do Loare kod Tura. Englezi nisu uspeli da zauzmu ni utvrđeni deo grada niti da spale ostatak jer je padala jaka kiša. Ovo zadržavanje u brojnim pokušajima da se grad zauzme je iskoristio francuski kralj Žan II da stigne englesku armiju, primora je na bitku i uništi. Kralj, koji se borio protiv Džona od Genta, vojvode od Lankastera u Normandiji, organizovao je većinu svoje armije kod Šartra i poslao u pomoć opsadnutom Turu. Ovaj potez je učinio dve vojske iznenađujuće sličnim u broju - nešto što se nije često događalo u toku Stogodišnjeg rata.

Nakon što je primio izveštaj da je francuska armija u pokretu, Edvard je odlučio da bi se trebalo povući. Engleska vojska se, dakle, povlači na jug. Francuzi je stižu na par milja jugozapadno od Poatjea. Kao veteran iz bitke kod Kresija, u kojoj je učestvovao kao šesnaestogodišnjak, Crni Princ se odlučuje na istu taktiku koju je primenio njegov otac deset godina ranije u toj bici. Rasporedio je svoje snage u strogo odbrambeni borbeni poredak na poljani okruženoj prirodnim preprekama kao što su bili potok na levoj strani i šuma u pozadini. Kola sa namirnicama i bogatim opljačkanim plenom su bila razmeštena po slabijoj desnoj strani, duž starog rimskog puta koji je povezivao Bordo i Poatje. Konjanicima je naređeno da sjašu; zatim, celokupna vojska je podeljena u dva, moguće i tri dela, sa velškim strelcima organizovanim u „V“ formaciji na bokovima borbene linije. Edvard je zadržao manju konjičku jedinicu vitezova pod zapovedništvom Žana de Grajia (Kaptala de Buša), sakrivenu u obližnjem šumarku.

Što se tiče francuske vojske, ona je bila podeljena na četiri dela. Na čelu je bilo oko tri stotine elitnih vitezova pod komandom generala Klermona, kao i mnoštvo nemačkih kopljanika-plaćenika. Cilj ove prve grupe je bio napad na engleske strelce i eliminisanje pretnje koju su isti predstavljali. Sledeće tri grupe koje su pratile ovu prvu su bile sačinjene od pešaka, tj. vitezova koji su sjahali, i bile su pod zapovedništvom Dofena (kasnije kralja Šarla V), vojvode od Orleana i samog kralja Žana II.

Tok bitke

Na početku bitke, Englezi su lažirali bekstvo na svom desnom krilu. Ovo je, kao što se i očekivalo, prouzrokovalo brzoplet juriš francuskih vitezova na velške strelce. Međutim, strelci su ovo očekivali i zasuli su neprijatelja, posebno ciljajući konje, kišom strela. Froasar piše da engleske strele nikako nisu mogle da probiju francuske oklope, od koje su se odbijale ili bi se lomile pri udaru. Konji vitezova, međutim, nisu bili toliko dobro zaštićeni. Naročito su bili ranjivi na bokovima; ovo su iskoristili engleski strelci pomerivši se u stranu pod takvim uglom u odnosu na juriš francuskih vitezova da su njihovi konji predstavljali dobre mete. Baraži dobro naciljanih strela su imali razarajući efekat.

Drugi talas napada je usledio od Dofenove pešadije. Ona je izvršila snažan juriš i upustila se u žestoku borbu sa engleskim braniocima. Međutim, morali su nakratko da se povuku radi pregrupisavanja. Treći napad Orleanovih jedinica nije ni počeo - videvši da se Dofenove jedinice ne bore, oni su pobegli u strahu. Ova dva poteza su rezultovala time da je kontingent vojske pod francuskim kraljem ostao isturen i nebranjen. Iako je kralj imao sa sobom veliku silu, položaj im je bio nepovoljan. Iako su velški strelci ostali bez strela, pridružili su se pešadiji i jurnuli na vojsku kralja Žana. Borba je bila duga i teška, ali je njen ishod odlučio skriveni odred konjice Crnog Princa; pod vođstvom Žana de Grajia, vitezovi su uspešno zaobišli francuske jedinice i napali ih od pozadi. U strahu da će biti potpuno okruženi i pobijeni svi do jednog, deo francuske vojske je počeo da beži. Nedugo zatim, kralj Žan je zarobljen.

Posledice bitke

Ishod bitke je bio potpun francuski poraz, ne samo u vojnom, već i u ekonomskom smislu. Da bi isplatila bezbedan povratak svoga kralja, Francuska je morala da isplati dva puta više novca nego što je bio godišnji prihod cele države. To je bila nedostižna suma, te će Žan II umreti u zarobljeništvu. Poatje je bio repriza Kresija i, još jednom, pokazuje da je strategija ta koja odlučuje pobednika, a ne prednost u brojevima.

Vidi još

• Bitka kod Kresija
• Bitka kod Azenkura

Spoljašnje veze

• On The Hundred Years War, a primary source written by Jean Froissart Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. decembar 2018)