Bitka kod Heroneje

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Bitka kod Heroneje (86. p. n. e.).

Bitka kod Heroneje iz 338. p. n. e. je predstavljala najveću vojnu pobedu makedonskog kralja Filipa. Bitka je bila kulminacija Filipovih poslednjih pohoda 339–338. p. n. e. i rezultirala je odlučujućom pobedom Makedonaca i njihovih saveznika.

Bitka kod Heroneje
Deo Četvrti sveti rat
Bitka kod Heroneje (odeljenje istorije američke vojne akademije)
Vreme 2. avgust 338. p. n. e. Mesto Heroneja, Beotija Ishod Makedonska pobeda
Sukobljene strane
Makedonija	Atina Teba
Komandanti i vođe
Filip II Makedonski Aleksandar Veliki	Hares iz Atine Lisikles iz Atine Tegenes iz Beotije
Jačina
30.000 pešadije 2.000 konjice	35.000
Žrtve i gubici
Nepoznato, niski	1.000 Atinjana ubijeno nepoznat broj Tebanaca ubijen 2.000 zarobljeno

Filip je doneo mir ratom razorenoj Grčkoj 346. p. n. e., okončavši Treći Sveti rat i završio je desetogodišnji sukob sa Atinom za prevlast u severnom Egeju, sklapanjem separatnog mira. Filipovo znatno prošireno kraljevstvo, moćna vojska i obilni resursi sada su ga učinili defakto vođom Grčke. Za mnoge nezavisne gradove-države, Filipova uvećana moć nakon 346. p. n. e. doživljavana je kao pretnja, posebno u Atini, gde je političar Demosten predvodio napore da se otcepi od Filipove politike i uticaja. Godine 340. p. n. e. Demosten je ubedio atinsku skupštinu da usvoji plan akcija upućenih protiv Filipovih teritorija i da se udruži sa Ahemenidima u Vizantiji, sa kojima je Filip ratovao. Ove akcije bile su protiv uslova njihovih zakletvi u ugovoru i predstavljale su objavu rata. U leto 339. p. n. e., Filip je stoga poveo svoju vojsku prema Južnoj Grčkoj, što je dovelo do formiranja saveza nekoliko južnih grčkih država koje su mu se suprotstavljale, predvođene Atinom i Tebom.

Posle nekoliko meseci zastoja, Filip je konačno napredovao u Beotiju u pokušaju da maršira na Tebu i Atinu. Saveznička vojska mu je blokirala put kod Heroneje i bila je slične veličine i zauzimala je jak položaj. Detalji o bici koja je usledila su oskudni, ali su Makedonci posle duge borbe razbili oba boka protivničke linije, koja se potom raspala.

Bitka je opisana kao jedna od preidnih u antičkom svetu. Snage Atine i Tebe bile su uništene, a dalji otpor je bio nemoguć; rat je stoga naglo prekinut. Filip je mogao da nametne sporazum oko južne Grčke, što su sve države prihvatile, sa izuzetkom Sparte. Korintska liga, nastala kao rezultat, učinila je sve učesnike saveznicima Makedonije i jedni druge, sa Filipom kao garantom mira. Zauzvrat, Filip je izabran za strategosa (generala) u pan-helenskom ratu protiv Ahemenidskog carstva, koji je dugo planirao. Međutim, pre nego što je uspeo da preuzme kontrolu nad pohodom, Filip je ubijen, a Makedonsko kraljevstvo i odgovornost za rat sa Persijom prešli su umesto njega na njegovog sina Aleksandra.

Predistorija

Bista Filipa II Makedonskog

Bista atinskog političara Demostena

Tokom decenije nakon stupanja na tron 359. pre nove ere, makedonski kralj Filip II je brzo ojačao i proširio svoje kraljevstvo na Trakiju i Halkidiki na severnoj obali Egejskog mora. U procesu stupanja na vlast mu je pomoglo odvlačenje pažnje Atine i Tebe, dva najmoćnija grada-države u Grčkoj u tom trenutku, događajima i dešavanjima na drugim mestima. Tada je trajao Saveznički rat između Atine i njenih nekadašnjih saveznika (357–355. pre nove ere), i Treći sveti rat koji je izbio u centralnoj Grčkoj 356. pre nove ere između Fokide i ostalih članova Delfske Amfiktionske lige. Veliki deo Filipove ekspanzije tokom ovog perioda bio je na uštrub Atinjana, koji su severnu obalu Egeja smatrali svojom sferom uticaja, a Filip je bio u ratnom sukobu sa Atinom od 356. do 346. pre nove ere.

Makedonija pod Filipom prvobitno nije bila učesnica u Svetom ratu, ali se Filip uključio u ratni sukob na zahtev Tesalijanaca. Videvši priliku da proširi svoj uticaj, Filip se obavezao i 353. ili 352. pre nove ere izvojevao je odlučujuću pobedu nad Fokiđanima u bici na Kročkom polju u Tesaliji. Nakon toga, Filip je postavljen za arhonta Tesalije, što mu je dalo kontrolu nad nametima i prihodima Tesalijske konfederacije, čime je uveliko povećao svoju moć. Filip nije dalje intervenisao u Svetom ratu sve do 346. pre nove ere.

Početkom 346. p. n. e., Tebanci, koji su podneli najveći teret Svetog rata, zajedno sa Tesalcima, tražili su od Filipa da preuzme „vođstvo Grčke“ i pridruži im se u borbi protiv Fokiđana. Filipova moć je do sada bila toliko velika da na kraju Fokiđani nisu ni pokušali da pruže otpor, već su mu se predali. Filip je tako uspeo da okonča jedan izrazito krvavi rat bez dodatnih borbi. Filip je dozvolio Amfiktionskom savetu formalnu odgovornost kažnjavanja Fokiđana, ali je obezbedio da uslovi ne budu preterano oštri; ipak, Fokiđani su izbačeni iz Amfiktionskog saveza, svi njihovi gradovi su uništeni, i preseljeni su u sela sa ne više od pedeset kuća.

Do 346. pre nove ere, Atinjani su bili umorni od ratova i nisu bili kadri da pariraju Filipovom snagom. Počeli su da razmišljaju o neophodnosti sklapanja mira. Ipak, kada je postalo očigledno da će Filip te godine marširati na jug, Atinjani su prvobitno planirali da pomognu Fokiđanima (sa kojima su bili saveznici) da zadrže Filipa podalje od centralne Grčke, tako što će zauzeti prolaz Termopila, gde će brojnost Filipove snage biti ograničeno korisna. Atinjani su uspešno koristili ovu taktiku da spreče Filipa da napadne samu Fokidu nakon što je ostvario pobedu na Kročkom polju.

Zauzimanje Termopila nije išlo samo u korist Fokide; oduzimanje pristupa Filipu ka sredinjoj Grčkoj takođe ga je onemogućilo da krene u pohod na samu Atinu. Međutim, do kraja februara, vojskovođa Falaik je vraćen na vlast u Fokidi, i on je odbio da dozvoli Atinjanima pristup Termopilima. Zbog te odluke, Atinjani su bili primorani da sklope mir sa Filipom pošto nisu imali garancije za svoju sigurnost. Sklopljeni mirovni sporazum, poznat kao Filokratov mir, učinio je Atinu nevoljnim saveznikom Makedonije.

Iz atinske perspektive, sporazum je bio svrsishodan ali nikada nije bio popularan. Filipove akcije 346. pre nove ere proširile su njegov uticaj na celu Grčku, i iako je doneo mir, na njega se gledalo kao na neprijatelja tradicionalne slobode gradova-država. Besednik i političar Demosten je bio vodeća figura u osmišljavanju mirovnog sporazuma ali skoro čim je mir ostvaren, želeo je da prekine mir. Tokom narednih nekoliko godina, Demosten je postao vođa ratne stranke u Atini i u svakoj prilici je nastojao da potkopa mir. Od 343. pre nove ere pa nadalje,u nastojanju da prekinu utvrđeno primirje, Demosten i njegovi sledbenici su koristili svaku Filipovu ekspediciju i akciju da ustvrde da on krši mir.

Suprotno tome, u Atini je isprva bio značajno zastupljen sentiment i stanovište, koje je primarno zastupao Eshin, da mir, iako nepopularan, treba da se održava i razvija. Međutim, pred kraj decenije, ratna partija je dobila prevlast i počela otvoreno da podstiče Filipa; 341. pre nove ere, na primer, atinski vojskovođa Diopejt je opustošio teritoriju Filipovog saveznika Kardije, iako je Filip zahtevao da obustavi takve akcije. Filip je izgubio strpljenje kada su Atinjani sklopili savez sa Vizanitonom, koju je Filip u to vreme opsedao, i napisao je da Atinjani objavljuju rat. Ubrzo potom Filip je prekinuo opsadu Vizantiona; Kokvel sugeriše da je Filip odlučio da se jednom zauvek obračuna sa Atinom. Filip je krenuo u pohod protiv Skita, a zatim je počeo da se priprema za rat u južnoj Grčkoj.

Preludijum

Karta koja prikazuje Filipovo kretanje tokom 339–338. p.n.e.

Predstojeći Filipov pohod na južnu Grčku došao je u vezu sa novootpočetim četvrtim Svetim ratom. Građani Amfise u Ozolijskoj Lokrisi počeli su da obrađuju zemlju koja se smatra svetom Apolonovom zemljom, na Krizejskoj ravnici južno od Delfa; nakon određenih unutrašnjih prepirki, Amfiktionski savet je odlučio da objavi sveti rat protiv Amfise. Tesalski delegat je predložio da se Filip postavi za vođu amfiktionskih snaga, što je stoga Filipu dalo izgovor za kampanju u južnoj Grčkoj; međutim, verovatno je da bi Filip svejedno nastavio sa svojom kampanjom.

Početkom 339. pre nove ere, Tebanci su zauzeli grad Nikeju u blizini Termopila, u koji je Filip postavio garnizon 346. pre nove ere. Čini se da Filip ovaj čin nije tretirao kao objavu rata, ali mu je to ipak predstavljalo značajan problem, zbog blokade glavne rute. Međutim, bio mu je dostupan drugi put do centralne Grčke, preko planine Kalidromos, spuštajući se do Fokida. Međutim, Atinjani i Tebanci su ili zaboravili da postoji ovaj put, ili su verovali da ga Filip neće koristiti; naknadni propust da se čuva ovaj put omogućio je Filipu da nesmetano uđe u centralnu Grčku.

Filipovo relativno blago postupanje prema Fokiđanima na kraju Trećeg svetog rata 346. pre nove ere sada je donelo rezultate. Stigavši u Elateju, naredio je da se grad ponovo naseli, a tokom narednih nekoliko meseci cela Fokijska konfederacija je vraćena u pređašnje stanje. To je Filipu obezbedilo bazu u Grčkoj i nove, zahvalne saveznike u Fokiđanima. Filip je verovatno stigao u Fokidu novembra 339. pre nove ere, ali do bitke kod Heroneje došlo je tek avgusta 338. pre nove ere.

Tokom ovog perioda Filip je izvršio svoju dužnost prema Amficitonskim savetom tako što je uredio situaciju u Amfisi. Prevario je silu od 10.000 plaćenika koji su čuvali put od Fokide do Amfise da napuste svoje položaje, zatim je zauzeo Amfisu i proterao njene građane, predavši je Delfima. Verovatno je učestvovao i u diplomatskim pokušajima da izbegne dalji sukob u Grčkoj. Ako jeste, ti napori su bili neuspešni.

Kada je prvi put stigla vest da je Filip u Elatei, udaljenoj samo tri dana marša, u Atini je nastala panika. U onome što Kokvel opisuje kao najponosniji trenutak u životu Demostena, samo je on savetovao protiv očaja i predložio je da Atinjani traže savez sa Tebancima; usvojen je njegov ukaz, a on je poslat za poslanika. Filip je pokrenuo diplomatsku aktivnost u Tebi i tražio je da mu se Tebanci pridruže ili da mu barem dozvole da nesmetano prođe kroz Beotiju. Pošto Tebanci još uvek formalno nisu bili u ratu sa Filipom, mogli su u potpunosti da izbegnu učešće u sukobu. Međutim, uprkos Filipovoj blizini i tradicionalnom neprijateljstvu sa Atinom, oni su odlučili da se udruže sa Atinjanima, u cilju slobode Grčke. Atinska vojska je već bila unapred poslata u pravcu Beotije i stoga je mogla da se pridruži Tebancima u roku od nekoliko dana nakon što je savez dogovoren.

Detalji kampanje koja je vodila do bitke su skoro potpuno nepoznati. Filip je verovatno bio sprečen da uđe u Beotiju preko planine Helikon, kao što su Spartanci uradili uoči bitke kod Leuktre; ili je bio sprečen da koristi bilo koji drugi planinski prevoj koji je vodio u Beotiju iz Fokide. Svakako je bilo nekih preliminarnih okršaja; Demosten u svojim govorima aludira na „zimsku bitku“ i „bitku na reci“, ali drugi detalji nisu sačuvani. Konačno, avgusta 338. pre nove ere, Filipova vojska je marširala pravo niz glavni put od Fokide do Beotije, da bi napala glavnu savezničku vojsku koja je branila drum kod Heroneje.

Početne pozicije

Bitka je bila klasična bitka atinskih i tebskih falangi protiv makedonske falange.

Kod savezničkih snaga Atinjani su držali levo krilo, a Tebanci desno krilo, s time da je konjica bila na oba krila, a tebska i atinska falanga prema sredini. Dotad nepobedivi, tebski takozvani sveti bataljon je čuvao krajnje desno krilo.

Na makedonskoj strani Filip II Makedonski komanduje desnim krilom, a Aleksandar Makedonski levim krilom. Ipak Aleksandra nadgledaju najbolji Filipovi komandanti. Čuvena elitna teška makedonska konjica je bila postavljena u pozadinu makedonskih linija.

Strateška postavka

Saveznička vojska Atine i Tebe zauzela je položaj u blizini Heroneje, na glavnom putu. Na levom krilu, saveznička linija je ležala preko podnožja planine Turion, blokirajući sporedni put koji je vodio do Livadije, dok je na desnom krilu linija bila naslonjena na reku Kefis, blizu isturenog ogranka planine Aktion. Saveznička linija, duga oko 4 kilometara, je time bila osigurna na oba boka. Štaviše, čini se da je saveznička linija nagnuta ka severoistoku preko ravnice između, tako da nije bila potpuno okrenuta ka pravcu makedonskog napredovanja.

To je sprečilo Filipa da pokuša da koncentriše svoje snage na savezničko desno krilo, pošto bi napredni položaj levog krila tada ugrozio Filipovo desno. Iako je Filip mogao da pokuša da koncentriše svoje snage protiv levice južne Grčke, tamošnje trupe su zauzele visok položaj i svaki napad bi bio težak. Pošto su južni Grci mogli da ostanu u defanzivi i samo da spreče Filipovo napredovanje, njihova pozicija je bila strateški i taktički veoma jaka.

Broj snaga

Pogrebni reljef atinskog vojnika Panharesa, koji je verovatno pao u bici kod Heroneje.

Prema Diodoru, makedonska vojska je brojala otprilike 30.000 pešadinaca i 2.000 konjanika, što je cifra koju savremeni istoričari generalno prihvataju kao tačnu. Filip je preuzeo komandu nad desnim krilom makedonske vojske i postavio je svog osamnasestogodišnjeg sina Aleksandra (budućeg osvajača Persijskog carstva) za komandanta levog krila, a sa njim je bila grupa Filipovih iskusnih generala.

Saveznička vojska uključivala je kontingente iz Aheje, Korinta, Halkide, Epidaura, Megare i Troezena, pri čemu su većinu trupa snabdevale Atina i Teba. Atinski kontingent su predvodili generali Hares i Lizikle, a Tebance je prevodio Teagens od Tebe. Nijedan izvor ne daje tačne brojeve za savezničku vojsku, iako Justin sugeriše da su južni Grci bili „daleko superiorniji u broju vojnika“. Savremeni stav je da je broj snaga gradova-država bio jednak broju Makedonaca.

Atinjani su zauzeli položaje na levom krilu, Tebanci na desnom, a ostali saveznici u centru.

Bitka

Plan bitke

Detalji o samoj bici su oskudni, a Diodor je ostavio jedini formalni izveštaj. On kaže da je „ ... bitka bila duga i žestoka i mnogi su pali na obe strane, tako da je borba jedno vreme dozvoljavala nadu u pobedu i jednima i drugima“. Zatim pripoveda o mladom Aleksandru, „bio je svim srcem rešen da pokaže svom ocu svoje junaštvo“, uspeo je da prekine savezničku liniju uz pomoć svojih pratilaca i na kraju je bacio desno krilo protivnika u bekstvo; u međuvremenu, Filip je lično napredovao protiv levog krila i takođe je primorao krrilo u bekstvo.

Ovaj kratak izveštaj se može popuniti, ako je verovati Polijenovom izveštaju o bici. Poliaenus je sakupio mnoge isečke informacija o ratovanju u svojim Strategems; neki su poznati iz drugih izvora kao pouzdani, dok su drugi očigledno lažni. Polijen sugeriše da je Filip upao u levu stranu savezničkih trupa, ali je potom povukao svoje snage; Atinjani sa leve strane su ih pratili i, kada je Filip držao uzvišenje, prestao je da se povlači i napao Atinjane i na kraju ih je razbio.

U drugoj „stratagemi“, Polijen sugeriše da je Filip namerno produžio bitku, da bi iskoristio sirovost atinskih trupa (njegovi veterani su više navikli na umor) i odložio svoj glavni napad dok Atinjani nisu bili iscrpljeni. Ova poslednja anegdota se takođe pojavljuje u ranijim Frontinusovim Stratagems.

Poliaenusovi izveštaji su naveli neke moderne istoričare da provizorno predlože sledeću sintezu bitke. Nakon nekog vremena, Filip je naterao svoju vojsku da izvede manevar okretanja, pri čemu se desno krilo povlači, a cela linija se okreće oko svog centra. U isto vreme, okrećući se napred, makedonsko levo krilo je napalo Tebance sa njihove desne strane i probilo rupu u savezničkoj liniji. Sa savezničke leve strane, Atinjani su pratili Filipa, njihova borbena linija je postajala rastegnuta i neuređena; Makedonci su se zatim okrenuli, napali i razbili umorne i neiskusne Atinjane. Južno grčko desno krilo je tada pretrpelo napad makedonskih trupa pod Aleksandrovom komandom čime je bitka okončana.

Mnogi istoričari, uključujući Hamonda i Kokvel, smatraju da je Aleksandar vodio elitnu konjice tokom bitke. Međutim, ni u jednom antičkom izveštaju o bici nema pomena o konjici, niti se čini da je bilo prostora da ona deluje na boku južnogrčke vojske. Međutim, neke makedonske konjičke eskadrone u klinastoj formaciji, taktički raspored koji je Filip dizajnirao za svoju konjicu upravo za takvu svrhu, mogli su da prodru u praznine koje su se otvorile usred grčkih linija, praznine koje spominje Diodor u svom kratkom izveštaju. Plutarh navodi da je Aleksandar „prvi razbio redove Svete tebanske čete, elitne tebanske pešadije, koja je bila smeštena na krajnjoj desnoj strani borbene linije. Međutim, on takođe kaže da se sveta četa „licem u lice susrela sa kopljima [makedonske] falange“. Ovo, zajedno sa malom verovatnoćom da je direktna konjička juriš protiv Tebanaca sa kopljem naoružanih, navelo je Gebela i druge da sugerišu da je Aleksandar sigurno komandovao delom makedonske falange kod Heroneje.

Diodor kaže da je u bici poginulo više od 1.000 Atinjana, dok je još 2.000 zarobljeno, a da su i Tebanci prošli na sličan način. Plutarh sugeriše da je svih 300 pripadnika Svete čete ubijeno u bici, a da su se ranije smatrali nepobedivim. U rimskom periodu verovalo se da je 'Lav iz Heroneje', zagonetni spomenik na mestu bitke, označavao mesto odmora Svete grupe. Savremenim iskopavanjima ispod spomenika pronađeni su ostaci 254 vojnika; stoga je opšteprihvaćeno da je ovo zaista bio grob pripadnika Svete čete, jer je malo verovatno da su svi članovi bili ubijeni tokom bitke.

Helenski svet 336. p. n. e., nakon uspostavljanja Korintskog saveza

Rezultat bitke

Lav iz Heroneje, verovatno tebanski spomenik.

Istoričar Kokvel sugeriše da je ovo bila jedna od najvažnijih bitaka u antičkoj istoriji. Pošto nije bilo vojske koja bi mogla da spreči Filipovo napredovanje, rat je praktično okončan. U Atini i Korintu, zapisi pokazuju očajničke pokušaje da se ponovo izgrade gradski zidovi, dok su se pripremali za opsadu. Međutim, Filip nije imao nameru da opseda ili osvaja bilo koji grad. Želeo je južne Grke kao svoje saveznike za planirani pohod protiv Persijanaca, i želeo je da ostavi stabilnu Grčku u pozadini kada krene u pohod; dalje borbe su stoga bile suprotne njegovim ciljevima. Filip je prvi krenuo u Tebu, koja mu se predala; proterao je tebanske vođe koji su mu se suprotstavili, vratio je promakedonski orijentisane Tebance koji su prethodno bili prognani i postavio je makedonski garnizon. Takođe je naredio da se ponovo osnuju gradovi Plateja i Tespija, koje je Teba uništila u prethodnim sukobima. Uopšteno govoreći, Filip se strogo ponašao prema Tebancima, terajući ih da plate za povratak svojih zarobljenika, pa čak i da sahranjuju svoje mrtve; ali nije raspustio Beotsku konfederaciju.

Nasuprot tome, Filip se prema Atini ponašao veoma blago. Iako je Druga atinska liga raspuštena, Atinjanima je dozvoljeno da zadrže svoju koloniju na Samosu, a njihovi zatvorenici su oslobođeni bez otkupnine. Filipovi motivi nisu sasvim jasni, ali jedno verovatno objašnjenje je da se nadao da će upotrebiti atinsku mornaricu u svom pohodu na Persiju, pošto Makedonija nije posedovala značajnu flotu; stoga je trebalo da ostane u dobrim odnosima sa Atinjanima.

Filip je takođe sklopio mir sa ostalim zaraćenim stranama, Korintom i Halkidom, koji su kontrolisali važne strateške lokacije, i oba su primila makedonske garnizone. Zatim je rešio da se obračuna sa Spartom, koja nije učestvovala u sukobu, ali je bilo verovatno da će iskoristiti oslabljeno stanje drugih grčkih gradova da pokuša da napadne svoje susede na Peloponezu. Spartanci su odbili Filipov poziv da se upuste u rasprave, pa je Filip opustošio Lakoniju, ali nije napao samu Spartu.

Čini se da se Filip bio dosta u pokretu u mesecima nakon bitke. Sklapao je mir sa državama koje su mu se suprotstavljale, obračunavajući se sa Spartancima i postavljajući garnizone. Njegovo kretanje je verovatno poslužilo i kao demonstracija sile ostalim gradovima, da ne pokušavaju da mu se suprotstave. Sredinom 337. p. n. e., čini se da se Filip ulogorio blizu Korinta i započeo rad na uspostavljanju saveza gradova-država, koji bi garantovao mir u Grčkoj, i pružio mu vojnu pomoć protiv Persije. Kao rezultat, Korintska liga je formirana u drugoj polovini 337. p. n. e. na kongresu koji je organizovao Filip. Sve države su želele da budu deo Lige, sa izuzetkom Sparte.

Osnovni uslovi sporazuma bili su da se svi članovi međusobno povezuju i sa Makedonijom i da se svim članicama garantuje sloboda od napada, sloboda plovidbe i sloboda nemešanja u unutrašnje stvari. Filip i postavljeni makedonski garnizoni bi delovali kao čuvari mira. Po Filipovom nalogu, sinod saveza je tada objavio rat Persiji i izglasao Filipa za Strategos za predstojeću kampanju.

Makedonske snage su poslate u Persiju početkom 336. p. n. e., a Filip je trebalo da im se pridruži kasnije tokom godine. Međutim, pre nego što je mogao da krene, Filipa je ubio jedan od njegovih telohranitelja. Aleksandar je stoga postao kralj Makedonije i u nizu pohoda koji su trajali od 334. do 323. p. n. e. On je osvojio celo Persijsko carstvo.

Vidi još

• Antička Grčka

Literatura

• Buckler, John (1989). Philip II and the Sacred War. Leiden, The Netherlands: E.J. Brill. ISBN 90-04-09095-9. 
• Buckley, Terry (1996). Aspects of Greek History, 750–323 BC: A Source-based Approach. London: Routledge. ISBN 0-415-09957-9. 
• Cawkwell, George (1978). Philip II of Macedon. London: Faber & Faber. ISBN 0-571-10958-6. 
• Davis, Paul K. (1999). 100 Decisive Battles from Ancient Times to the Present: The World's Major Battles and How They Shaped History. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-514366-3. 
• Gaebel, Robert E. (2004). Cavalry Operations in the Ancient Greek World. Norman: University of Oklahoma Press. ISBN 0-8061-3444-5. 
• Hornblower, Simon (2002). The Greek World, 479–323 BC (3rd izd.). London: Routledge. ISBN 0-415-16326-9.