Bitka kod ostrva Savo

Bitka kod ostrva Savo, poznata i kao Prva bitka kod ostrva Savo, ili u japanskim izvorima kao Prva bitka u Solomonovom moru (jap. 第一次ソロモン海戦), dogodila se u noći 8. na 9. avgust 1942. godine. Bila je to mornarička bitka na Pacifiku za vreme Drugog svetskog rata, vođena između japanske carske mornarice i savezničkih mornaričkih snaga. Ova bitka je prva od pet velikih mornaričkih bitaka tokom Gvadalkanalske kampanje.

Drugi svetski rat
Američka krstarica Kvinsi u plamenu tone od posledica mnogobrojnih artiljerijskih i torpednih pogodaka, ispaljenih sa japanskih krstarica. Plamen koji se vidi levo od krstarice Kvinsi, verovatno potiče od američke krstarice Vinsenz, koja je takođe pogođena sa više topovskih projektila i torpeda.
Vreme 8. avgust – 9. avgust 1942. Mesto Gvadalkanal - Solomonova ostrva Ishod Japanska pobeda
Sukobljene strane
SAD Australija	Japansko carstvo
Komandanti i vođe
Ričmond K. Tarner Viktor Kračli	Isoroku Jamamoto Guniči Mikava
Jačina
8 krstarica 15 razarača	7 krstarica 1 razarač
Žrtve i gubici
4 krstarice potopljene 1 krstarica oštećene 2 razarača oštećena 1.077 poginulih	3 krstarice lakše oštećene 58 poginulih

U bici, grupa japanskih ratnih brodova je iznenadila i porazila savezničke mornaričke snage, potopivši jednu australijsku i tri američke teške krstarice, dok su u isto vreme sami pretrpeli malo štete. Japanske snage su se sastojale od sedam krstarica i jednog razarača pod komandom viceadmirala Mikave. Kao odgovor na savezničko amfibijsko iskrcavanje na istočna Solomonova ostrva, Mikava je sa svojim brodovima plovio niz „prolaz Nova Džordžija“ (poznatim kao „Prorez“) da napadne savezničku desantnu flotu i njihove zaštitne snage. Zaštitne snage su se sastojale od osam krstarica i petnaest razarača pod komandom britanskog kontraadmirala Viktora Kračlija, ali samo pet krstarica i sedam razarača bilo je stvarno angažovano u borbi. Kao rezultat poraza, ostaci savezničkih ratnih brodova i neiskrcanih desantnih snaga su se povukli od Solomonovih ostrva.

Ovo je privremeno dozvolilo Japancima kontrolu mora oko Gvadalkanala. Savezničke kopnene snage su se iskrcale na Gvadalkanal i obližnja ostrva samo dan ranije. Povlačenjem flote oni su ostali u izvesnom opasnom položaju, sa jedva dovoljno municije, opreme i hrane da zadrže njihovo mesto iskrcavanja.

Pozadina

Operacije oko Gvadalkanala

Dana 7. avgusta 1942. godine, savezničke snage (prvenstveno američke) su se iskrcale na ostrva; Gvadalkanal, Tulagi, Gavutu i Tanamboga, sva iz sastava Solomonovih ostrva. Iskrcavanje saveznika na ova ostrva izvedeno je da bi se sprečilo njihovo korišćenje od strane Japanaca kao baze za presecanje snabdevačkih puteva iz SAD za Australiju i ujedno obezbedili ostrva kao startne tačke za kampanju, čiji bi cilj bio: izolacija glavne japanske baze na tom delu Pacifiku - luka Rabaul, a u isto vreme, podrška savezničkom pohodu na Novu Gvineju. Ova iskrcavanja su podstakla šestomesečnu Gvadalkanalsku kampanju.

Opšti komandant savezničkih mornaričkih snaga u operaciji iskrcavanja na Gvadalkanal i Tulagi je bio američki viceadmiral Frenk Džek Flečer. On je takođe komandovao i operativnom eskadrom nosača aviona, vršeći zadatak vazdušne zaštite. Američki kontraadmiral Ričmond K. Tarner je komangovao desantnom flotom koja je prevozila 16.000 savezničkih vojnika ka Gvadalkanalu i Tulagiju. Takođe pod Tarnerovom komandom je bio i britanski admiral Viktor Kračli sa zaštitnim snagama od 8 krstarica, 15 razarača i 5 minolovca. Ove snage su štitile Tarnerove desantne brodove, a predviđene su i za artiljerijsku podršku prilikom iskrcavanja. Kračli je komandovao svojim grupom, koju su uglavnom činili američki brodovi, sa svog zastavnog roda, teške krstarice Australija.

Saveznička iskrcavanja, potpuno su iznenadila Japance. Saveznici su osigurali Tulagi i okolna ostrva Gavutu i Tanambogo, a aerodrom u izgradnji na Gvadalkanalu u noći 8. avgusta Tokom 7. i 8. avgusta, japanski avioni bazirani u Rabaulu napali su savezničke desantne snage više puta, ostavljajući u plamenu desantni brod Džordž F. Eliot, koji je kasnije potonuo, i teško oštetili razarač Džervis, koga su sutradan potopili sa kompletnom posadom. U ovim vazdušnim napadima, Japanci su izgubili 36 aviona, a uništili saveznicima 19, uključujući i 14 lovačkih aviona sa nosača aviona.

Australijska krstarica Kanbera (napred levo) štiti tri saveznička transportna broda (pozadi centar i desno) koji iskrcavaju trupe i opremu na Tulagi.

Pod plaštom navodne brige zbog gubitaka lovačkih aviona sa njegovih nosača aviona, pretnje od japanskih aviona za njegove nosača aviona i oko snabdevanja gorivom svojih brodova, Flečer je saopštio da će povući svoju operativnu eskadru nosača aviona uveče 8. avgusta.

Neki istoričari brane Flečera, da iako situacija sa gorivom nije bila potpuno kritična, pošto je Flečer obuhvatio kompletnu situaciju, to je bilo dovoljno opravdanje za njegovo povlačenje iz oblasti borbe.

Flečerov biograf je zabeležio da je Flečer zaključio kako je iskrcavanje uspešno izvršeno i da ne postoji nijedna značajna meta za blisku vazdušnu podršku. Sem brige zbog gubitka 21 lovačkog aviona sa njegovih nosača aviona, on je procenio da su njegovi nosači aviona bili ugroženi od napada japanskih torpednih bombardera, i želeći da se njegovi brodovi dopune gorivom pre nego što stignu japanske pomorske snage, povukao se prethodno obavestivši Tarnera i Vandegrifta.

Tarner je međutim smatrao da je Flečer znao da on mora da obezbedi vazdušnu podršku dok se svi transportni brodovi ne istovare tokom 9. avgusta.

Iako je iskrcavanje bilo sporije od planiranog, Tarner je odlučio da bez vazdušne podrške sa nosača aviona mora da povuče svoje brodove od Gvadalkanala. On je planirao da iskrca što više, koliko god je moguće tokom noći, i da se povuče tokom narednog dana.

Japanska reakcija

Zbog nepripremljenosti za savezničku operaciju na Gvadalkanalu, početnu japansku reakciju su činili vazdušni udari i pokušaj slanja pojačanja. Mikava, komandant novoformirane japanske 8 flote, sa štabom u Rabaulu, je ukrcao 519 vojnika na dva transportna broda i poslao ih prema Gvadalkanalu 7. avgusta 1942. godine. Međutim, čim su Japanci saznali koliko viliki broj savezničkih vojnika je iskrcan na Gvadalkanal, transportni brodovi su opozvani.

Mikava je takođe sakupio sve raspoložive ratne brodove u toj oblasti i pripremio napad na savezničke pomorske snage na Gvadalkanalu. U Rabaulu se nalazila teška krstarica Čokai, lake krstarice Tenrju i Jubari i razarač Junagi. Iz luke Kavieng dolazile su četiri teške krstarice iz 6. divizije krstarica pod komandom kontraadmirala Gotoa: Aoba, Furutaka, Kinugasa i Kako.

Japanska mornarica je izvodila vežbe noćne borbe pre rata, o kojima saveznici nisu bili obavešteni. Mikava se nadao da će da uvuče u borbu savezničke pomorske snage sa Gvadalkanala i Tulagija u noći 8. na 9. avgust, gde je on mogao da upotrebi svoje znanje o noćnoj borbi, i u isto vreme izbegne napad savezničkih aviona, koji nisu mogli efikasno da dejstvuju po mraku. Mikavini ratni brodovi su se sastali kod rta Sveti Đorđe u noći 7. avgusta i zatim otplovili u pravcu istok-jugoistok.

Bitka

Uvod

Mesto spajanja Mikavinih brodova iz Rabaula i Kavienga (A), pauza istočno od obale Bugenvila (B) a zatim put niz „Prorez“ do noći 8. avgusta i napad na savezničke pomorske snage kod Gvadalkanala i Tulagija (C)

Mikava je prošao sa svojim brodovima severno od ostrva Buka a zatim se spustio duž istočne obale Bugenvila. Flota se zaustavila istočno od mesta Kieta na Bugenvilu, i tu je ostala narednih šest sati, do jutra 8. avgusta. Ovo je urađeno da bi se izbegli dnevni avio napadi prilikom dolaska na krajnje odredište kod Gvadalakanala. Zatim je prošao duž rizičnog kanala poznatog kao „Prorez“, nadajući se da nijedan saveznički avion neće da ih opazi do pada mraka. Međutim, japanska flota je uočena kod rta Sveti Đorđe, gde je njihova kolona gotovo natrčala na američku podmornicu S-38, koja je ležala u zasedi. Ona je bila previše blizu, pa nije mogla da ispali torpeda, ali je njen komandant H. G. Manson javio radijom.

„ Dva razarača i tri veća broda nepoznatog tipa, kursem jedan-četiri-nula, kreću se velikom brzinom 8 nautičkih milja zapadno od Rta sveti Đorđe. ”

Kod Bungevila, Mikava je raširio svoje brodove na veliko prostranstvo, kako bi prikrio sastav svojih snaga i lansirao četiri hidroaviona sa svojih krstarica, šaljući ih u izviđanje zbog savezničkih brodova u oblasti južnih Solomonskih ostrva.

Oko 10:20 i 11:10, njegove brodove su uočili australijski izviđački avioni Lokid Hadson, bazirani u zalivu Milne na Novoj Gvineji. Prvi Hadson koji je opazio Mikavine ratne brodove, identifikovao ih je kao „tri krstarice, tri razarača i dva nosača hidroaviona“.

Posada Hadsona je probala da dostavi izveštaj savezničkoj radio-stanici "Fall River", Nova Gvineja. Međutim prijem nije potvrđen, oni su napustili patroliranje i vratili se u zaliv Milne (u 12:42), sigurni da je izveštaj bio primljen čim je poslat.

Drugi Hadson takođe nije uspeo da preda svoj raport radiom, no po završetku patroliranja se spustio u zaliv Milne (u 15:00) i tad je predao raport: „dve teške krstarice, dve lake krstarice i jedan nepoznat tip“.

Iz nepoznatih razloga ovi izveštaji nisu bili preneti do savezničke flote na Gvadalkanalu do 18:45 i 21:30, naizmenično, 8. avgusta.

Mikavini hidroavioni sa krstarica su se vratili u 12:00 i izvestili o dve grupe savezničkih brodova, od kojih je jedna kod Gvadalkanala a druga kod Tulagija. Mikava je okupio svoje brodove i uzeo kurs prema Gvadalkanalu, ulazeći u „Prorez“ blizu Šoezela u 16:00 8. avgusta. Mikava je predao sledeći borbeni plan svojim brodovima:

„ U jednom naletu ići ćemo južno od ostrva Savo i torpedovaćemo neprijateljske glavne snage usidrene u prednjem delu Gvadalkanala; nakon toga ćemo se okrenuti prema prednjoj oblasti Tulagija granatirajući i torpedujući neprijatelja. Zatim ćemo se povući od ostrva Savo. ”

Savezničke snage nisu ni otkrile Mikavinu plovidbu niz „Prorez“. Tarner je uputio molbu američkom admiralu Makejnu, komandantu savezničkih vazdušnih snaga za južnu Pacifičku oblast, da se izvrši više izviđačkih misija iznad „Proreza“, u popodnevnim časovima 8. avgusta. No, iz neshvatljivih razloga Mekkejn nije naredio izviđačke misije, niti je rekao Tarneru da saveznički nosači aviona nisu u blizini. Stoga je Tarner verovao da je „Prorez“ bio pod savezničkim izviđanjem do kraja dana.

Pomorska karta rasporeda savezničkih brodova u noći 8. avgusta.

Da bi obezbedio iskrcavanje brodova tokom noći, Kračli je podelio savezničke pomorske snage u tri grupe. „Južna“ grupa se sastojala od australijskih teških krstarica Australija i Kanbera, američke teške krstarice Čikago i razarača Peterson i Bagli i patrolirala je između Lunga Pointa i ostrvo Savo, blokirajući na taj način prolaz između ostrva Savo i rta Esperans na Gvadalkanalu. „Severna“ grupa se sastojala od američkih teških krstarica Vinsenz, Astorija i Kvinsi i razarača Helm i Vilson, i ploveći u obliku kvadrata je patrolirala između sidrišta kod Tulagija i ostrva Savo i štitila prolaz između ostrva Savo i ostrva Florida. „Istočna“ grupa se sastojala od američke lake krstarice San Huan, australijske lake krstarice Hobart i dva razarača, a patrolirala je između ostrva Florida i Gvadalkanala. Kračli je razmestio dva američka razarača opremljena radarima, zapadno od ostrva Savo, kao meru za rano upozorenje ukoliko se pojavi bilo kakav japanski brod. Razarač Ralf Talbot je patrolirao ispred severnog prolaza, a razarač Blu je patrolirao ispred južnog prolaza, ostavljajući otvor od 12 do 30 km između njihovog nekoordiniranog patroliranja. U to vreme, saveznici nisu bili obavešteni o svim nedostacima njihovih prvih radara koji su se nalazili na brodovima, kao i da se efikasnost radara može znatno smanjiti prisustvom obližnjih kopnenih celina — ostrva. Obazriv zbog potencijalne pretnje od napada japanskih podmornica na transportne brodove, Kračli je ostavio sedam razarača u svojstvu bliže odbrane oko dva transportna sidrišta.

Posade savezničkih brodova su bile umorne nakon dvodnevnih konstantnih uzbuna i akcija u zaštiti iskrcavanja. Takođe, vreme je bilo vruće i vlažno, prouzrokujući još veći zamor i „kod umornih mornara izazvalo“. Kao posledica, većina Kračlijevih ratnih brodova se nalazilo u „Stanju 2“, u noći 8. avgusta, a to znači da je polovina posade bila na dužnostima dok je druga polovina spavala ili na svojim krevetima ili u blizini svojih borbenih mesta.

Karta koja pokazuje raspored Mikavinih brodova pre, za vreme i posle bitke

To veče, Tarner je sazvao konferenciju na svom komandnom brodu kod Gvadalkanala, sa Kračlijem i komandantom marinaca, General-majorom Vandegriftom, da razmotre povlačenje Flečerovih nosača aviona i naprave raspored povlačenja transportnih brodova. U 20:50 sati, Kračli je napustio južnu grupu na krstarici Australija da bi prisustvovao konferenciji, ostavljajući kapetana Huarda D. Boda na krstarici Čikago da rukovodi južnom grupom. Bod, koji je probuđen u svojoj kabini, odlučio je da ne pomera mesto svog broda na čelo južne grupe, što je inače uobičajeno mesto za pretpostavljeni brod, i otišao je nazad na spavanje. Na konferenciji Tarner, Kračli i Vandegrift su raspravljali o izveštaju u kom su se pominjale japanske snage sa „nosačima hidroaviona“. Oni su zaključili da ne postoji pretnja tokom noći, zato što tad nosači hidroaviona ne mogu uspešno da dejstvuju u površinskoj akciji. Vandegrift je napomenuo da će on obavezno da pregleda stanje iskrcanog transporta na Tulagiju pre nego što odredi vreme za povlačenje transportnih brodova, i u ponoć je otišao da izvrši inspekciju. Kračli je odlučio da se ne vrati sa krstaricom Australija ka južnim snagama, već je pozicionirao svoj brod na spoljnoj granici Gvadalkanalskog transportnog sidrišta, bez obaveštavanja ostalih savezničkih brodskih komandanata o svojoj nameri ili lokaciji.

Kad su se Mikavine snage približile Gvadalkanalu, japanski brodovi su lansirali tri hidroaviona radi finalnog izviđanja položaja savezničkih brodova, i pripremili se da bacaju svetleće rakete tokom predstojeće bitke. Iako su pojedini saveznički brodovi imali po jedan ili više hidroaviona, počevši od 23:45 sati, 8. avgusta, nijedan od njih nije protumačio kao pretnju prisustvo nepoznatih aviona u toj oblasti, i nijedan izveštaj da oni lete iznad savezničkih brodova nije stigao do Kračlija ili Tarnera.

Mikavine snage su plovile u jednoj koloni, dugačkoj skoro 3 km, na čijem čelu je plovila krstarica Čokai, a sledile su je krstarice Aoba, Kako, Kinugasa, Furutaka, Tenrju i Jubari, a na kraju se nalazio razarač Junagi. Negde između 00:44 i 00:54 sati, 9. avgusta, izviđači na Mikavinim brodovima su uočili razarač Blu, približno 9 km ispred japanske kolone.

Borba južno od ostrva Savo

Izbegavajući razarač Blu, Mikava je promenio kurs ka prolazu južno od ostrva Savo. On je takođe naredio svojim brodovima da smanje brzinu na 22 čvora, kako bi se smanjili talasi koji stvaraju brodovi, i na taj način je učinio svoje brodove manje vidljivim. Četiri minuta kasnije, Mikavini osmatrači su na daljini od 16 km uočili razarač Ralf Talbot ili malu škunu nepoznate nacionalnosti. Japanski brodovi su zadržali svoj kurs, dok je u isto vreme više od 50 topova nišanilo razarač Blu, spremnih da otvore vatru pri najmanjem znaku da su uočeni sa njegove strane. Čim se Blu udaljio nešto manje od dva kilometra od Mikavinih snaga, japanska kolona je iznenada promenila kurs, održavajući rastojanje od njegove patrolne linije, i postepeno se udaljila, dok je razarač Blu bio očigledno nesvestan da je iza njega prošla dugačka kolona velikih japanskih brodova. Videvši da su njegovi brodovi još uvek neotkriveni, Mikava je okrenuo nazad na kurs južno od ostrva Savo i povećao brzinu, prvo na 26 čvorova, a zatim na 30 čvorova. U 01:25 sati, Mikava je izdao zapovest svojim brodovima da dejstvuju nazavisno od zastavnog broda, a u 01:31 sati je izdao naredbu: „Napasti svaki brod“.."

U to vreme, razarač Junagi se odvojio od japanske kolone i izmenio smer plovidbe: moguće zbog toga što je izgubio iz vidokruga druge japanske brodove ispred sebe, ili je bio ostavljen kao mera predostrožnosti da „čuva stražu“ Mikavinim snagama. Jedan minut kasnije, japanski osmatrači su opazili jedan ratni brod sa leve strane. Taj brod je bio razarač Džervis, teško oštećen prethodnog dana i upravo je odlazio sa Gvadalkanala ka Australiji radi popravke. Da li je Džervis opazio japanske brodove ostaje nepoznato, pošto su radio uređaji na njemu bili uništeni. Krstarica Furutaka je lansirala svoja torpeda ka Džervisu, ali su sva promašila. Japanski brodovi su prošli na približno 1.100 metara od Džervisa, dovoljno blizu da oficiri sa japanske krstarice Tenrju, koji su posmatrali palubu razarača, uoče da se na palubi ne nalazi nijedan član posade. Ukoliko je Džervis primetio japanske brodove u svojoj blizini, on nije probao ni na jedan način da to pokaže.

Karta južne bitke između savezničkih i japanskih brodova. Putanja razarača Džervis nije ucrtana.

Dva minuta nakon opažanja Džervisa, japanski osmatrači su uočili razarače i krstarice južnih snaga na oko 12.500 metara daleko, siluete koje su se sijale usled blizine gorućeg Džordža F. Eliota.. Nekoliko minuta kasnije, oko 01:38 sati, japanske krstarice su počele da lansiraju svoja torpeda ka brodovima južnih snaga. U to vreme, osmatrači na krstarici Čokai su uočili savezničke brodove severnih snaga na daljini od oko 10 nautičkih milja. Čokai se okrenuo ka ovoj novoj pretnji, i ostatak japanske kolone ga je sledio, dok su se u isto vreme spremali da otvore vatru iz svojih topova na savezničke brodove južnih snaga.

Posada razarača Peterson je bila pod uzbunom, pošto je komandant broda ozbiljno shvatio jutarnje avio opažanje japanskih ratnih brodova kao i večernje opažanje nepoznatog aviona, stoga je rekao svojoj posadi da se pripremi za akciju. U 01:43 sati, Peterson je uočio jedan brod, verovatno krstaricu Kinugasa, 5.000 metara dalje i odmah je poslao upozorenje preko radio-uređaja i signalnom lampom: „Upozorenje! Upozorenje! Strani brodovi se približavaju sidrišti“. Peterson je povećao brzinu do maksimuma i ispalio svetleće metke ka japanskoj koloni. Njegov komandant je naredio torpedni napad, ali se njegovo naređenje nije čulo usled velike buke koju su stvarali topovi razarača.

U trenucima kada je Peterson opazio japanske brodove i krenuo u akciju, japanski hidroavioni su po naređenju Mikave počeli da bacaju svetleće rakete, direktno iznad krstarica Čikago i Kanbera. Kanbera je odmah odgovorila. Njen komandant, kapetan Frenk Geting je naredio da se poveća brzina, skrene udesno postavivši Kanberu između japanskih ratnih i savezničkih transportnih brodova, a svoje topove je okrenuo preko leve strane broda i izdao zapovest da se puca na bilo koju metu koja može da se uoči. Ni minut kasnije, dok su se Kanberini topovi okretali ka Japancima, Čokai i Furutaka su otvorili vatru prema njoj, i mnogobrojni projektili su je pogađaju u roku od svega nekoliko sekundi. Krstarice Aoba i Kako su se pridružile, i u naredna tri minuta Kanbera je pogođena sa 24 projektila većeg kalibra. Već prvi pogoci su usmrtili artiljerijskog oficira, smrtno ranili kapetana Getinga, i uništili oba kotlovska odeljenja, ostavivši ceo brod bez struje i pogona, pre nego što je Kanbera uspela da ispali ijedan projektil iz svojih topova, ili saopšti upozorenje drugim savezničkim brodovima. Krstarica se polako zaustavila u plamenu, sa nagibom od 5 do 10 stepeni na desni bok, nemoćna da puca iz svojih topova ili da ispumpa vodu iz poplavljenih odeljenja, zbog nedostatka električne energije. Pošto su svi japanski brodovi bili sa leve strane Kanbere, oštećenja na desnom boku su nastala od granata koje su pogodile brod u levi bok ali niže, a izašle ispod vodene linije na desnom boku broda, ili od jednog do dva pogotka torpeda u desni bok broda. Ako su torpeda pogodila Kanberu u desni bok, onda su ona došla od nekog obližnjeg savezničkog broda, a u to vreme je američki razarač Begli bio jedini brod sa te strane australijske krstarice i ispalio je torpeda trenutak ranije.

Pogled sa japanske krstarice Čokai za vreme bitke sa savezničkim južnim snagama.

Posada krstarice Čikago, posmatrajući osvetljene svog broda od svetlećih raketa bačenih iz aviona i brzog okreta Kanbere ispred njih, podigla je uzbunu i probudila kapetana Boda iz „dubokog sna“. Kapetan Bod je naredio da se iz topova 127 mm ispale svetleće granate ka japanskoj koloni, ali svetleće granate nisu funkcionisale. U 01:47 sati jedan torpedo, verovatno ispaljen sa krstarice Kako, pogodio je krstaricu Čikago u prednji deo, šaljući udarni talas s kraja na kraj broda, čime je oštećen usmeravač paljbe glavne artiljerije. Drugi torpedo koji je pogodio krstaricu nije eksplodirao, a jedna topovska granata je pogodila jarbol i ubila dva člana posade. Čikago je plovio na zapad oko 40 minuta, ostavivši iza sebe transportne brodove koje je trebalo da štiti. Krstarica je pucala iz svoje sekundarne artiljerije po brodovima japanske kolone i najverovatnije pogodila krstaricu Tenrju, prouzrokovavši beznačajna oštećenja. Bod nije pokušao da preuzme kontrolu preko bilo kojeg drugog savezničkog broda južnih snaga, kojima je još uvek tehnički komandovao. Još značajnije, kapetan Bod gotovo da nije pokušao da upozori bilo koji saveznički brod ili osoblje u oblasti Gvadalkanala, budući da se njegov brod našao dosta daleko od oblasti borbe.

Tokom tog vremenskog perioda, Peterson je angažovan u topovskom dvoboju sa japanskom kolonom. Jedna topovska granata je pogodila krmu Petersona što je uzrokovalo osrednju štetu i ubilo 10 članova posade. Peterson je neprekidno pratio i pucao na japanske brodove, i najverovatnije je pogodio krstaricu Kinugasa, prouzrokujući umerena oštećenja. Peterson je zatim izgubio iz vida japansku kolonu koja se kretala u pravcu severoistoka, kraj obale ostrva Savo. Bagli, čija posada je opazila Japance ukratko nakon Petersona i Kanbere, kretao se u krug u oblasti bitke, pre nego što je ispalio torpeda u pravcu brzo iščezavajuće japanske kolone; jedan ili dva od njih su možda pogodila Kanberu. Bagli nije igrao bitniju ulogu u bici. Junagi je razmenjivao topovsku vatru sa razaračem Džervis pre odlaska iz oblasti bitke ka zapadu, sa namerom da se ponovo pridruži japanskoj koloni zapadno od ostrva Savo.

U 01:44 sati, dok su Mikavini brodovi plovili ka savezničkim severnim snagama, Tenrju i Jubari su se odvojili od ostatka japanske kolone i uzeli kurs ka zapadu. Krstarica Furutaka, koja je ili imala problem sa kormilarenjem, ili je izbegavala sudar sa Kanberom, je sledila Jubari i Tenrju. Stoga su savezničke severne snage bile obuhvaćene i napadnute sa dve strane.

Borba severno od ostrva Savo

Karta koja pokazuje borbu između savezničke severne grupe i japanskih snaga

U trenutku napada Mikavinih brodova na južnu grupu savezničkih snaga, kapetani na sve tri američke krstarice severnih snaga su spavali na svojim brodovima, „ploveći spokojno brzinom od 10 čvorova“. Iako su posade na sve tri krstarice primetile bljeskove i čule pucnjavu bitke južno od ostrva Savo, a osim toga su primile i upozorenje od razarača Peterson o pojavi nepoznatih brodova u toj oblasti, prošlo je prilično vreme dok posade nisu prešle iz „Stanja 2“ u stanje uzbune. U 01:44 sati, japanske krstarice su započele da lansiraju svoja torpeda ka brodovima savezničke severne grupe. U 01:50 sati, one su upalile moćne reflektore prema američkim krstaricama i otvorile vatru iz svojih topova.

Posada sa komandnog mosta na krstarici Astorija, pozvala je oko 01:49 sati glavni štab, pošto je opazila bljeskove južno od ostrva Savo. U 01:52 sati, ubrzo nakon što su se upalili japanski reflektori a granate počele da padaju oko broda, poslužioci glavne artiljerije na Astoriji su shvatili da se radi o japanskim brodovima i otvorili su vatru iz svojih topova. Kapetan Astorije, koji se probudio i shvatio da se njegov brod nalazi u borbi, je požurio na komandni most i naredio prekid vatre, strahujući da njegov brod možda gađa prijateljske snage. Kako su granate nastavile da padaju oko njegovog broda, kapetan je naredio da se nastavi sa vatrom, ni minut kasnije. Međutim, krstarica Čokai je već odredila tačnu daljinu, i Astorija je ubrzo pogođena sa više projektila, koji su na njoj izazvali požar. Između 02:00 i 02:15 sati, Aoba, Kinugasa i Kako su se pridružile krstarici Čokai u granatiranju Astorije, i uništivši joj mašinsko odeljenje, ona je sva u plamenu ostala nepokretna. U 02:16 sati, jedna od još uvek upotrebljivih Astorijinih kula glavne artiljerije gađala je Kinugasin reflektor, ali je promašila i pogodila prednju kulu krstarice Čokai, prouzrokujući osrednju štetu.

Na krstarici Kvuinsi su takođe primetili svetleće rakete koje su izbačene iz aviona iznad južnih snaga, primili su upozorenje od razarača Peterson, i upravo su obavestili glavni štab, kad su ih osvetlili reflektori sa japanskih brodova. Kapetan krstarice Kvinsi je izdao naređenje da se otvori vatra, ali je posada bila nespremna. U narednih nekoliko minuta, Kvinsi se nalazila pod unakrsnom vatrom krstarica Aoba, Furutaka i Tenrju, i bila je više puta pogođena, a nastao je i požar. Kapetan krstarice Kvinsi je naredio da brod napadne istočnu japansku kolonu, ali samo što se okrenula da izvede napad, Kvinsi je bila pogođena sa dva torpeda ispaljena sa krstarice Tenrju, koja su prouzrokovala velika oštećenja. Kvinsi je uspela da ispali nekoliko plotuna iz svojih topova glavne artiljerije, i jedan od njih je pogodio krstaricu Čokai u sobu sa pomorskom kartom, 6 metara od admirala Mikave, i ubio je ili ranio 36 čoveka, premda je Mikava prošao bez povreda. U 02:10 sati, granate su pogodile komandni most krstarice Kvinsi, i ubile skoro svo osoblje, uključujući i kapetana. U 02:16 sati, krstarica je pogođena jednim torpedom ispaljenim sa krstarice Aoba, i preostali topovi na njoj su ućutkani. Pomoćnik artiljerijskog oficira na krstarici Kvinsi je otišao na komandni most da pita za instrukcije, i iznenadio se onim šta je tamo zatekao:

„ Čim sam stigao na komandni most, ustanovio sam da je tamo prava klanica sa mnoštvom mrtvih tela i svega trojicom ili četvoricom još uvek stojećih ljudi. U samoj kormilarnici, jedina osoba koja je preživela, bio je signalni oficir za kormilom, koji je uzaludno pokušavao da zaustavi zaokret broda udesno, i da ga okrene nalevo. Ispitavši ga, Saznao sam da mu je kapetan, koji je u tom trenutku ležao pored kormila, naredio da nasuče brod, stoga je on pokušavao da usmeri brod ka ostrvu Savo, koje se nalazilo nekih 4 nautičke milje po krmi levo. Stao sam na levu stranu kormilarnice i pogledom potražio ostrvo i primetio da se brod ubrzano naginje nalevo, a da pramac tone. U tom trenutku se kapetan ispravio i pao unazad, naizgled mrtav, bez ijednog glasa, osim uzdaha ”

Krstarica Kvinsi je prva potonula u 02:38 sati.

Japanska krstarica Jubari osvetljava reflektorom savezničke brodove severnih snaga tokom bitke.

Kao i Kvinsi i Astorija, Vinsenz je takođe opazila rakete na jugu, a osim toga je uočila i bljeskove iz topova južnih snaga. U 01:50 sati, kad su američke krstarice osvetljene japanskim reflektorima, Vinsenz je oklevao sa otvaranjem vatre, verujući da svetlost od reflektora dolazi sa prijateljskih brodova. Ubrzo nakon što je krstarica Kako otvorila vatru na Vinsenz, ona je odgovorila paljbom iz svojih topova, u 01:53 sati. Kad su pogotci počeli da padaju na krstaricu Vinsenz, njen komandant, kapetan Frederik Rifkohl, je naredio da se brzina poveća na 25 čvora, ali nedugo zatim, u 01:55 sati, pogodila su je dva torpeda, ispaljena sa krstaice Čokai, koja su prouzrokovala teška oštećenja. U tom trenutku se Kinugasa pridružio krstarici Kako u bombardovanju krstarice Vinsenz. Vinsenz je jednim projektilom pogodio Kinugasu, prouzrokujući mala oštećenja na uređaju za kormilarenje. Ostali japanski brodovi su takođe otvorili vatru na krstaricu Vinsenz, a u 02:03 sati, je je pogodio još jedan torpedo, najverovatnije ispaljen sa krstarice Jubari. Sa svim uništenim kotlovskim odeljenjima, krstarica Vinsenz je stala, potpuno u plamenu, navaljujući se polako na levi bok. U 02:16 sati, Rifkohl je naredio posadi da napusti brod, i Vinsenz je potonuo u 02:50 sati.

Tokom borbe, američki razarači Helm i Vilson su se trudili da uoče japanske brodove. Oba razarača su kratko vreme pucala na Mikavine krstarice, ali nisu prouzrokovala nikakvu, a i oni sami su prošli bez oštećenja.

U 02:16 sati, japanska kolona je obustavila vatru na brodove savezničkih severnih snaga, pošto je izašla iz dometa svojih topova, i napustila oblast severno od ostrva Savo. Razarač Ralf Talbot je presreo krstarice Furitaka, Tenrju i Jubari dok su plovile pored ostrva Savo. Japanski brodovi su reflektorima osvetlili američki razarač i pogodili ga sa nekoliko projektila, izazivajući veća oštećenja, ali Ralf Talbot se sklonio u obližnji jak pljusak, a japanski brodovi su se brzo udaljili.

Mikavina odluka

U 02:16 sati, Mikava se savetovao sa svojim štabom da li da se okrenu nazad i nastave bitku sa preostalim savezničkim ratnim brodovima i pokušaju da potope savezničke transportne brodove na dva sidrišta. Različiti faktori su uticali na njegovu krajnju odluku. Njegovi brodovi bili su prilično razbacani i prošlo bi dosta vremena pre nego što bi ih ponovo organizovao. Mikava nije znao broj preostalih savezničkih ratnih brodova niti lokaciju bilo kojeg od njih. Još važnije, Mikava je verovao da se američki nosači aviona nalaze u toj oblasti, a njegovi brodovi nisu imali nikakvu vazdušnu zaštitu. Mikava je takođe bio svestan da japanska mornarica nema više krstarica u izgradnji, i zato ne bi postojala mogućnost da zameni nijedan brod, za koje je verovao da ih može izgubiti u vazdušnom napadu sledećeg dana ukoliko ostane u oblasti Gvadalkanala. On nije bio obavešten da su se američki nosači aviona već ranije povukli iz oblasti bitke, i ne bi predstavljali nikakvu pretnju sledećeg dana. Premda je nekoliko Mikavinih štabnih oficira zahtevalo napad na savezničke transportne brodove, odlučeno je da se napusti oblast bitke. Stoga, u 02:20 sati, Mikava je izdao svojim brodovima naređenje za povlačenje.

Posledice

Američki razarači Blu i Peterson, spašavaju posadu sa goruće Kanbere.

U 04:00 sati, 9. avgusta 1943. godine, Peterson je došao do krstarice Kanbera, i pomogao joj u gašenju vatre. Oko 05:00 sati, vatra je napokon bila pod kontolom, ali Tarner, koji je nameravao da opozove sve savezničke brodove, je naredio da se brod potopi jer nije mogao da se pridruži floti. Nakon što su se preživeli članovi posade sa krstarice Kanbera povukli sa nje, razarači Selfridž i Elet su potopili krstaricu, ispalivši prema njoj torpeda i veći broj granata iz svojih topova.

Malo kasnije, ujutro 9. avgusta, general Vandegrift je izvestio admirala Tarnera da je potrebno iskrcati još opreme i zaliha sa transportnih brodova pre nego što se povuku. Tarner je zbog toga odložio povačenje svojih transportnih brodova do sredine po podneva. U međuvremenu, posada na krstarici Astorija, pokušavala je da spasi svoj brod od potapanja. Međutim, vatra na Astoriji se potpuno otrgla kontroli, i brod je potonuo u 12:15 sati.

Tokom pre podneva, 9. avgusta, jedan australijski obalski osmatrač na Bugenvilu, je radijom poslao upozorenje o predstojećem japanskom vazdušnom napadu iz pravca Rabaula. Saveznički transportni brodovi su privremeno prekinuli istovar, ali su ostali zbunjeni kada se najavljeni vazdušni napad nije dogodio. Savezničke snage sve do kraja rata nisu saznale da je taj japanski vazdušni napad bio usmeren na razarač Džervis, južno od Gvadalakanala, potopivši ga sa celokupnom posadom. Saveznički transportni i ratni brodovi su napustili oblast Gvadalkanala u suton 9. avgusta 1943. godine.

U večernjim satima 9. avgusta, admiral Mikava, koji se nalazio na krstarici Čokai, izdao je naređenje da se sve četiri krstarice iz 6. divizije krstarica vrate u bazu Kavieng. U 08:10 sati, 10. avgusta, krstarica Kako je torpedovana i potopljena od strane američke podmornice S-44, na 110 km od Kavienga. Ostale tri krstarice su sakupile sve preživele članove posade krstarice Kako, i otišle ka Kaviengu.

Nakon bitke kod ostrva Savo, narednih nekoliko meseci, skoro sve zalihe i pojačanja koja su slata na Gvadalkanal, dolazila su transportnim brodovima sakupljenim u malim konvojima, i iskrcavani su uglavnom za vreme dnevnih sati, dok su saveznički avioni sa Novih Hebrida i aerodroma „Hendersenovo polje“ obezbeđivali mesto iskrcavanja. Tokom tog perioda, savezničke snage na Gvadalkanalu su dobijale, jedva dovoljno municije i snabdevanja da odbiju nekoliko japanskih napada, čiji je cilj bio da ponovo preotmu ostrvo.

Uprkos njihovom porazu u ovoj bici, saveznici su na kraju dobili bitku za Gvadalkanal, i načinili značajan korak ka krajnjem porazu Japana. Kasnijim uviđanjem da je Mikava prihvatio rizik za svoje brodove i otišao prema savezničkim transportnim brodovima, ujutru 9. avgusta 1942. godine, on je mogao da završi Gvadalkanalsku kampanju na njenom samom početku, i tok rata na južnom Pacifiku, mogao je biti sasvim drugačiji. Premda su saveznički ratni brodovi kod Gvadalkanala te noći bili potpuno poraženi, oni su izvršili svoju misiju, koja je bila da se sačuvaju transportni brodovi od uništenja. Veliki broj od tih transportnih brodova bio je iskorišćen više puta u dopremanju odlučujućih snabdevanja i pojačanja za savezničke snage na Gvadalkanalu, tokom sledećih nekoliko meseci.

Japanska umetnička slika koja pokazuje tri savezničke krstarice u plamenu, nakon borbe sa japanskim ratnim brodovima, u bici kod ostrva Savo

Zvanični odbor za ispitivanje u mornarici Sjedinjenih Američkih Država, poznat kao Hepbernova istraga (Hepburn Investigation), naknadno je spremio jedan izveštaj o toj bici. Odbor je razgovarao sa većinom viših oficira koji su bili angažovani u bici tokom nekoliko meseci, počevši od decembra 1942. godine. Po tom izveštaju, predložena je osuda za samo jednog oficira – kapetana Huarda D. Boda. Izveštaj je stopirao predloženu formalnu tužbu protiv ostalih savezničkih oficira, uključujući admirale: Flečera, Tarnera, Kračlija i Makeina, i kapetana Rifkola. Iako su u ovoj bici napravili očite greške, to nije bitnije uticalo na karijere Tarnera, Kračlija i Makejna. Međutim, kapetan Rifkol, nikad više nije komandovao brodom. Kapetan Bod, saznavši da je izveštaj bio naročito kritičan prema njegovim postupcima je pucao u sebe u svom štabu u mestu Balboa, zona Panamskog kanala, 19. aprila 1943. godine, i umro je sledećeg dana. Viktor Kračli je odlikovan ordenom Legije časti od strane predsednika Ruzvelta, septembra 1944. godine.

Admiral Isoroku Jamamoto je čestitao Mikavi na njegovoj pobedi, izjavivši:

„ Cenim hrabru i napornu borbu svakog čoveka pod vašom organizacijom. Ja očekujem da pojačate vaš trud i da učinite svaki napor koji je potreban da bi podržali kopnene snage imperijalne armije koje su sad angažovane u očajničkoj borbi.. ”

Međutim, kasnije, kad je postalo jasno da je Mikava propustio izuzetnu priliku da uništi savezničke transportne brodove, on je bio oštro kritikovan od strane svojih kolega.

Literatura

• Kumbe, Džek D. (1991). Derailing the Tokyo Express. Harisburg: Stackpole. ISBN 978-0-8117-3030-3. 
• Dul, Pol S. (1978). A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941–1945. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6. 
• Frenk, Ričard B. (1990). Guadalcanal: The Definitive Account of the Landmark Battle. Njujork: Penguin Group. ISBN 978-0-14-016561-6. 
• Lokston, Brus (1997). The Shame of Savo: Anatomy of a Naval Disaster. Kris Kultard-Klark. Australija: Allen & Unwin Pty Ltd. ISBN 978-1-86448-286-7. 
• Lundstrom, Džon B. (2006). Black Shoe Carrier Admiral: Frank Jack Fletcher at Coral Sea, Midway, and Guadalcanal. Anapolis: Naval Institute Press. SBN 1-59114-475-2. 
• Morison, Semjuel Eliot (1958). The Struggle for Guadalcanal, August 1942 – February 1943, vol. 5 of History of United States Naval Operations in World War II. Boston: Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-58305-3. 
• Marei, Vilijamson (2001). A War To Be Won: Fighting the Second World War. Alen R. Milet. Sjedinjene Američke Države: Belknap Press. ISBN 978-0-674-00680-5. 
• Njukom, Ričard F. (1961(Reizdanje 2002)). The Battle of Savo Island: The Harrowing Account of the Disastrous Night Battle Off Guadalcanal that Nearly Destroyed the Pacific Fleet in August 1942. Njujork: Owl Books. ISBN 978-0-8050-7072-9. 

Spoljašnje veze

• Batez, Ričard V.. (1950). „Bitka kod ostrva Savo, 9. avgust 1942. Strategijske i taktičke analize. Deo prvi” (PDF). Naval War College. Pristupljeno 11. 8. 2006. 

• Kegni, Džejms (2005). „Bitka kod ostrva Savo, 9. avgust 1942.”. HistoryAnimated.com. Arhivirano iz originala 03. 05. 2006. g. Pristupljeno 17. 5. 2006. 
• Horan, Mark. „Prva bitka kod ostrva Savo”. Order of Battle. Pristupljeno 17. 5. 2006. 
• Lancenderfer, Tim. „Bitka kod ostrva Savo, 9. avgust 1942.”. Pacifički rat: Mornarica Sjedinjenih Američkih Država. Pristupljeno 17. 5. 2006. 
• Office of Naval Intelligence (1943). „Bitka kod ostrva Savo 9. avgust 1942.”. Combat Narrative. Publications Branch, Office of Naval Intelligence, United States Navy. Pristupljeno 17. 5. 2006.