Википедија

Bitka na Jelovoj gori

Bitka na Jelovoj gori je bila velika bitka između partizana i četnika na prostoru od Valjeva do Požege, sa ciljem da se zaustavi prodor partizana iz Bosne i Sandžaka u Srbiju. Tu, na Jelovoj gori, vođena je glavna bitka za prodor NOVJ u Srbiju.

Bitka na Jelovoj gori
Deo Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i Partizansko-četničkog sukoba
Vreme9-13. septembar 1944.
Mesto
Jelova gora
Ishod pobeda partizana
povlačenje dela četnika u Bosnu
Sukobljene strane
Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije NOVJ  JVuO
SDK
Komandanti i vođe
Peko Dapčević
Vaso Jovanović
Đoko Jovanić		 Dragoljub Mihailović
Dragoslav Račić
Nikola Kalabić
Predrag Raković
Uključene jedinice
Prvi proleterski korpus Četvrta grupa jurišnih korpusa

U bici na Jelovoj gori partizanski Prvi proleterski korpus razbio je 9. septembra 1944. četničku glavninu. Kada su partizani 1. septembra zauzeli Požegu, usledio je protivudar jedninica JVuO. Četnici su 5. septembra ovladali Požegom i tokom narednih dana nastavili potiskivanje snaga NOVJ. Nakon četiri dana povlačenja, partizani su energičnim protivnapadom 9. septembra na Jelovoj gori razbili ojačanu Četvrtu grupu jurišnih korpusa JVuO pod komandom Dragoslava Račića.[1] Nakon bitke usledilo je gonjenje četnika koji su se povlačili prema severu.

Za vreme bitke desio se proglas kralja Petra II da se sve četničke jedinice pridruže partizanima.[2] U bici na Jelovoj gori, partizani su naneli potpun poraz četničkim snagama, čime je ishod bitke za Srbiju rešen. Tokom progona četnika, partizani su 13. septembra opkolili njihovu Vrhovnu komandu. Prvi puk SDK je uspeo da spreči da partizani ne zarobe Dragoljuba Mihailovića, ali su partizani uspeli da zaplene kompletnu arhivu Vrhovne komande. Posle poraza na Jelovoj gori Mihailović i deo četničkih jedinica su se povukli u Bosnu. Nakon bitke na Jelovoj gori, Draža Mihailović i njegove jedinice prestali su biti politički i vojni faktor u Srbiji. Ubrzo nakon bitke je usledilo oslobođenje Valjeva.[1]

Pozadina uredi

Glavni članak: Bitka za Srbiju

Nakon kapitulacija Italije i Konferencije u Teheranu, situacija na jugoslovenskom ratištu se dramatično preokrenula u korist partizana. Partizani su od italijanske vojske zaplenili velike količine oružja. Britansko i američko prizanavanje partizana za jedinu savezničku silu na Teheranskoj konferenciji dala je novi polet partizanskim jedinicima. Sa proleća 1944. počela je da stiže i saveznička vojna i materijalna pomoć. Na Istočnom frontu, Crvena armija je brzo neutralisala Rumuniju i Bugarsku i po teheranskom dogovoru se približavala jugoslovenskoj granici.

Srbija je bila strateški važna za Nemce jer se dolinama Vardara, Južne i Velike Morave mogla lako izvući nemačka grupa armija E. Nemci su za za odbranu u Srbije oslanjali na do leta 1944. oslanjali na preventivne ofanzive sprovedene u sadejstvu sa bugarskom vojskom i lokalnim antikomunističkim formacijama: Srpskim dobrovoljačkim korpusom, muslimanskom milicijom i Ruskim zaštitnim korpusom. Osovinske akcije su samo usporile, ali ne i zadržale partizanski prodor, koji se ipak desio nakon Andrijevičke i Durmitorske operacije. Veliki sovjetski uspesi na Istočnom frontu su prisilili Nemce da glavninu svojih jedinica premeste bliže bugarskoj i rumunskoj granici, dok su se u odbranu zapadnih granica Srbije uzdali u diviziju Princ Eugen i kvislinge.

Sa druge strane, vojno-politička situacija je sve više upućivala četnike i partizane da sarađuju sa nemačkim i kvinslinškim jedinicima. Neprijateljstva između četnika i Nemaca su bila kratkotrajna u periodu od februara do maja i to uglavnom na teritoriji Šumadije, dok je nemačko-četnička saradnja intezivirana u drugim delovima Srbije ugroženoj delovanjima partizana.[3] Glavni inicijator ujedinjenja srpskih nacionalističkih grupacija bio je specijalni Hitlerov opunomoćenih za jugoistočnu Evropu Herman Nojbaher.[4] Od marta do avgusta vođeno je više pregovora između četnika sa jedne strane i Nemaca i predstavnika Nedićevog režima. Dragoslav Račić je marta 1944. sklopio sporazum o saradnji Nedićeve vlade sa četnicima.[5] Krajem aprila 1944. u selu Trbušanima Miroslav Trifunović, Živko Topalović i Predrag Raković su pregovarali sa Milanom Aćimovićem i Nojbaherovim izaslanikom Rudolfom Šterkerom.[5] Maja 1944. Trifunović se u selu Brđanima pregovorao sa Dimitrijem Ljotićem.[5]

Nemački generali i diplomate su predlagali Hitleru da više koriste četnike, ali je Hitler dozvoljavao samo lokalnu saradnju, strahujući da će četnici ipak jednog trena promeniti stranu i početi da napadaju Nemce. Osim problema sa oružjem i municijom koji su pokušavali da reše saradnjom sa Nemcima, četnici su organizaciono daleko zaostajali za partizanima koji su dobijali pomoć saveznika. Nasuprot partizanima koji su davno imali organizovane mobilne divizije, četnici su još bili organizovani u statične brigade vezane za kraj iz koga potiču.[6] Dalje, četnički korpusi su se sastojali iz dve do pet brigada i u najboljem slučaju su imali najviše 2.000 ljudi, dok su neki imali tek nekoliko stotina loše naoružanih, i obučenih pripadnika. Sa druge strane, partizanski korpusi su se sastojali iz najmanje dve divizije od kojih je svaka imala od 1000-3000 sve bolje naoružanih i prekaljenih boraca.[6]

Tek nakon prvog neuspelog partizanskog pokušaja prodora sa teritorije NDH u Srbiju, Mihailović je pristupio reorganizaciji četničkih jedinica, obrazujući grupe korpusa i grupe jurišnih korpusa. Grupe jurišnih korpusa su obrazovane od najboljih četničkih jedinica i stavljene pod komandu jednog zapovednika. Najistaknutija ovakva jedinica je bila Četvrta grupa jurišnih korpusa obrazovana juna 1944. i stavljena pod komandu majora Dragoslava Račića.[7] Mihailović je tokom proleća i leta pokušao da izvrši prisilnu mobilizaciju, ali bez već uspeha.[8]

Odlazak članova britanskih vojnih misija usled nagomilanih dokaza o četničkoj kolaboraciji sa Nemcima i definitivan prekid britanskih odnosa sa četnicima u maju 1944. još više su otežali Mihailovićev položaj. Na britansko insisitranje, kralj Petar II je 1. juna smenio sa mesta predsednika izbegličke vlade Božidara Purića, jednog od najvećih Mihailovićevih pristalica, i zamenio ga Ivanom Šubašićem, kome je postavljen zadatak da se nagodi sa Titom. Purićev pad je značio Mihailovićev gubitak položaja ministra vojske, a kraljevskim dekretom raspuštena je zvanično je raspuštena četnička vrhovna komanda i Mihailović izgubio još jedan položaj. Uz sve to, Tito je 17. avgusta četnicima obećao amnestiju ukoliko napuste Mihailovića i pristupe u redove NOVJ.[9]

Ipak, Mihailović nije shvatao težinu svog položaja do sredine leta 1944. Potcenjivao je snagu NOVJ i verovao je su Nemci velikim operacijama u zapadnoj Bosni naneli partizanima gubitke od kojih se oni neće moći oporaviti, kao da i dalje uživa veliku podršku među srpskim stanovništvom.[10] Izvesnu nadu pružalo mu je prisustvo američkih obaveštajaca u njegovom štabu da ga barem Amerikanci neće prepustiti Nemcima, partizanima i Crvenoj armiji. Kako je morao da ojača položaj, Mihailović je naredio da se oboreni američki piloti skupe na Ravnu goru i sa aerodroma u Pranjanima evakušiu. Nade u američku pomoć su se pojačale dolaskom američkog obaveštajca Roberta Makdauela kraem avgusta 1944.[11] Makdauel je imao zadatak da organizuje prozapadne snage u istočnoj Evropi i spreči da Crvena armije bude jedina sila koja će proterati Nemce. Međutim, on je dolazio u misiji koju je organizovao šef Ureda za strateške usluge Vilijam Donovan, a ne kao zvanični predstavnik predsednika Ruzvelta ili američke vojske. Makdauelova uveravanja da će se Amerikanci iskrcati na jadranskoj obali i sprečiti Mihailovićev poraz su bila bez pokrića; upravo su Amerikanci bili ti koji su se suprotstavljali otvaranju Zapadnog fronta bilo gde drugde u Evropi osim u Francuskoj.[6]

Partizanska ofanziva uredi

 
Savo Drljević i Peko Dapčević u avgustu 1944.

Prvi i Dvanaesti korpus NOVJ su posle uspešne Durmitorske operacije polovinom avgusta prodrli u Srbiju. 1. proleterska divizija je razbila Bugare na Palisadu 27. avgusta, i, odbacivši četnike, nastavila prodor uz asistenciju 37. sandžačke divizije. 6. lička divizija je za to vreme vodila iscrpljujuće zadržavajuće borbe na Durmitoru. Nedelju dana nakon 1. proleterske, i 6. lička divizija se manevrom izvukla iz nemačkog pritiska i, prešavši Lim, pridružila se 1. diviziji. Time je nemačka ideja razbijanja udarne snage NOVJ i izgradnje zaprečne linije na Limu definitivno kompromitovana. Ove partizanske jedinice uspele su za samo deset dana, od 20. avgusta do 1. septembra 1944., da izbile na liniju Užice-Požega. Tokom poslednjih dana avgusta i početkom septembra iz Crne Gore, Sandžaka i Bosne ušlo je još šest divizija NOVJ, pa je u tom trenutku u Srbiji bilo četrnaest divizija NOVJ i znatan broj samostalnih odreda.[6] Stupanjem dobrovoljaca i bivših četnika u partizane i regrutacijom, neke divizije su se utrostručile.[6]

Glavnina četnika je avgusta 1944. bila angažovana u centralnoj Srbiji pokušavajući da zadrži partizanski prodor nakon Topličko-jablaničke operacije. Kada je postalo jasno da će novi udar partizana krenuti iz Sandžaka i Bosne, te četničke jedinice su pozvane natrag u zapadnu Srbiju.[6] Dragoljub Mihailović je, u skladu sa novonastalom situacijom, 1. septembra 1944. godine objavio opštu mobilizaciju. Broj ljudi koji su se odazvali Mihailovićevom pozivu je bio razočaravajući po Mihailovića. Mobilizacija je prekasno došla u vreme kada su četničke šanse bile male, kada su oni bili već brojčano nadjačani, a čak ni postojeće četničke jedinice nisu imale dovoljno oružja i municije.[6]

Dana 6. septembra u Pranjanima doneo proglas o objedinjavanju svih nacionalnih snaga (četnika, ljotićevaca i nedićevaca).[12]

Početni raspored četničkih snaga bio je sledeći:

Nikola Kalabić sa svojim korpusom na pravcu koji izvodi ka Vardi kod same Varde. Požeški korpus na Drmanovini, u blizini Kosjerića. Za njim, u rezervi, bio je Cerski korpus i Dragoslav Račić sa svojim štabom. Prema Jelovoj gori, sa pravca sela Ribaševine, bio je upućen Šesti jurišni korpus, koji je bio podišao Jelovoj gori i bez kontakta sa partizanima tu i zanoćio. Major Dragoslav Račić bio je komandant svih operacija u ulozi komandanta Četvrte grupe jurišnih korpusa.

Tok borbi uredi

U toku 8. septembra, još od jutra, Šesti jurišni korpus JVO produžava podilaženje Jelovoj gori, ubrzo dolazi u dodir sa partizanima i prelazi u napad. Partizani su bili Jelovu goru poseli i utvrdili se na njoj.

Do odlučujuće bitke je došlo između 1. proleterske i delova 6. ličke divizije protiv glavnine četnika je došlo 9. septembra. Četnici su pretrpeli teške gubitke i naterani su u bekstvo. Dragoljub Mihailović i četnička Vrhovna komanda su se povlačile u pravcu Maljena, Povlena i Suvobora i time otvorili put partizanima prema Valjevu.[13]

Borci 3. ličke brigade su nastupali preko Maljena 11. septembra kada su ugledali četničku kolonu sa volovskim zapregama koja se kretala od Planinice ka Brežđu. Ne znajući da se u koloni nalazi Dragoljub Mihailović, četnička Vrhovna komanda, Centralni nacionalni komitet i američka vojna misija, partizani su krenuli u napad. Jedan deo brigade je upućen da preseče odstupanje četnicima, drugom delu je upućen da zauzme položaje za napad sa začelja, a glavnina brigade je ostala u centru. Glavnima brigade je pomislila da su partizani koji trče da zauzmu položaje zapravo četnici u begu, pa je otvorila vatru na njih. Ovo je uzbunilo četnike koji su počeli da napuštaju svoju kolonu i beže prema Mionici. Izvestan broj četnika je ostao u koloni, ali su oni brzo savladani. Tako su partizanima u ruke pale arhive četničke Vrhovne komande i Centralnog nacionalnog komiteta.[14]

Partizani su nastavili da gone ovu grupu četnika i 13. septembra opkolili su Mihailovića na sektoru Divci—Mionica. Našavši se u vrlo opasnoj situaciji, Mihailović je radiom pozvao u pomoć Kostu Mušickog, komandanta SDK. Mušicki je telefonom naredio delovima Prvog puka SDK iz Valjeva da krenu Mihailoviću u pomoć. Ljotićevci su stigli u poslednji čas i znatno pomogli četnicima i Mihailoviću da se izvuku iz partizanskog obruča i uz ljotićevsku pratnju nemačkim automobilima upute prema Koceljevi.[13][15]

Partizani su 14. septembra napali osovinski garnizon u Valjevu i oslobodili ga do 18. septembra.

Posledice uredi

Za vreme bitke desio se proglas kralja Petra II preko Bi-Bi-Sija da sve četničke jedinice pristupe u partizane.[6]

Kapetan Miloš Marković, komandant Požeškog korpusa JVuO, u pismu jednom saborcu, neposredno nakon poraza (9. septembar 1944), pominje „veliku tragediju” na Jelovoj gori:

Juče i danas smo vodili krvavu borbu sa crvenima na Jelovoj gori... Doživeli smo veliku bruku i poraz. Crveni su nas tako razbili da sada ne znam gde se ko nalazi. Pored mene je bio i Acin korpus (6. jurišni korpus pod komandom Aleksandra Miloševića, nap.), a gde je sada i da li uopšte postoji – ne znam... Ljudi su se kukavički razbežali. Komunisti su nas presretali i tukli. Jedva sam glavu izvukao... Izgleda da je došlo ono čega sam se plašio i o čemu smo nas dvojica u Ježevici razgovarali... Komunisti uzimaju vlast.[16][17]

U bici na Jelovoj gori, partizani su naneli su potpun poraz srpskim nacionalnim snagama, čime je ishod bitke za Srbiju rešen. Tokom progona četnika, partizani su 13. septembra opkolili njihovu Vrhovnu komandu. Prvi puk SDK je uspeo da spreči da partizani ne zarobe Mihailovića, ali su partizani uspeli da zaplene kompletnu arhivu Vrhovne komande. Posle poraza na Jelovoj gori većina četničkih jedinica se prebacila u Bosnu. Sam Mihailović je prešao preko Drinu u Bosnu kod Badovinaca krajem septembra 1944.

Reference uredi

  1. ^ a b Milovanović 1983.
  2. ^ Tomasevich 1975, str. 415.
  3. ^ Borković 1979b, str. 325.
  4. ^ Borković 1979b, str. 326.
  5. ^ a b v Borković 1979b, str. 327.
  6. ^ a b v g d đ e ž Tomasevich 1975.
  7. ^ Tomasevich 1975, str. 413.
  8. ^ Borković 1979b, str. 305–306.
  9. ^ Tomasevich 1975, str. 437.
  10. ^ Tomasevich 1975, str. 346.
  11. ^ Višnjić 1984, str. 252.
  12. ^ Višnjić 1984, str. 250.
  13. ^ a b Stefanović 1984, str. 287.
  14. ^ Orlović 1990, str. 424.
  15. ^ Orlović 1990, str. 424–425.
  16. ^ Višnjić 1984, str. 307.
  17. ^ Radanović 2015, str. 245.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_на_Јеловој_гори&oldid=27215993”