Ivan Pavlov, ruski psihijatar, jedan od utemeljitelja biheviorizma. Godine 1904, dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu.

Bihejviorizam je „jaka“ grana psihologije koja je ostvarila praktičnu dominaciju u psihološkoj teoriji. Značenje pojma bihejviorizam potiče od engleske reči behavior (ponašanje) koje se definiše kao „svaka akcija pojedinca uključujući i one podložne posmatranju, merljive psihološke promene, kognitivne (svesne) slike, fantazije i emocije“. Granu su usavršili Ivan Pavlov, Džon B. Votson i drugi, među kojima je najznačajniji Barus Frederik Skiner. Naime, ova teorija tvrdi da su mnoga maladaptivna ponašanja, u delu ili celini, stečena kroz proces učenja i mogu se potencijalno „odučiti“. Zato klasičan biheviorizam u obzir uzima samo dokaze koji se mogu meriti kao reakcija na stimuluse i ne zanimaju ga ideje i emocionalno iskustvo.[1]

Biheviorizam objašnjava razvitak pojedinca kao određenim uslovima usmeren proces sticanja novih oblika ponašanja. Interesovanje bihevioristički orijentisanih psihologa usmereno je na utvrđivanje onih uslova putem kojih se menja i čijim stvaranjem se može menjati ponašanje.

Tako, na primer, američki psiholog Skiner pokazuje kako se nagrađivanjem i nenagrađivanjem određenih načina reagovanja može steći ili napustiti određeni vid ponašanja.

Biheviorizam ne poriče postojanje nasleđa, ali smatra da nema potrebe da se njime bave psiholozi. Postoji više pravaca bihevioralne psihoterapije. Neki koriste principe klasičnog, drugi instrumentalnog uslovljavanja, a treći učenje po modelu. Oni dolaze od pretpostavke da je uzrok teškoćama i neprilagođenom ponašanju u naučenom rđavom reagovanju na određene situacije. Kako je neadekvatno ponašanje stečeno učenjem, tako ga se osobe sa poremećajima moraju i osloboditi korišćenjem učenja i steći zdravo i prilagođeno ponašanje.

Biheviorističke teorije zovu se situacionim teorijama. Time se naglašava zavisnost ponašanja od situacija u kojima se pojedinac nalazi. Za objašnjenje ponašanja u celini ili ličnosti bitno je poznavanje zakonitosti učenja. Glavni problem kojim se biheviorističke teorije ličnosti bave je problem razvoja: problem kako se učenjem formira ličnost jedinke. Odlika biheviorističkih teorija jeste oslanjanje na podatke o ponašanju dobijene empirijskim, često i eksperimentalnim istraživanjima.

Bihevioristička škola mišljenja delovala je u 20. veku istovremeno sa psihoanaitičkim pokretom u psihologiji. Njeni glavni predstavnici bili su Ivan Pavlov, koji je istraživao klasično uslovljavanje, Džon Votson (1878—1958) koji je odbacio introspektivne metode i tražio ograničavanje psihologije na eksperimentalne laboratorijske metode. Njegov učenik, Skiner, pokušao je da da etičku pozadinu biheviorizmu povezujući ga sa pragmatizmom.

Pristupi biheviorizmuUredi

Unutar tog širokog pristupa postoje različiti naglasci. Neki bihevioristi jednostavno smatraju da je posmatranje ponašanja najbolji ili najpouzdaniji način istraživanja psiholoških i mentalnih procesa. Jedni veruju da je to zapravo jedini način istraživanjatakvih procesa, dok drugi smatraju da je samo ponašanje jedini odgovarajući predmet psihologije, te da se uobičajeni psihološki termini (verovanja, ciljevi, itd ne odnose ni na šta nego samo nili jedino na ponašanje. Oni koji zauzimaju takvo gledište ponekad svoje polje proučavanja nazivaju bihevioralnom analitom ili bihevioralnom naukom radije nego psihologijom.

Vrste biheviorizmaUredi

Ne postoji opšta dogovorena klasifikacija biheviorizma.

  • Klasični: Votsonom biheviorizam; objektivno proučavanje ponašanja; bez mentalnog života, bez unutrašnjih stanja; miso je prikriveni govor.
  • Metodološki: Objektivno proučavanje ponašanja treće osobe; psihološki podaci moraju biti međusobno poverljivi; bez teorijskih propisa. Apsorbovan je u opšte eksperimentalnu i kognitivnu psihologiju. Dva popularna podtipa su:
    • Neometodološki: Hulianov i post-Hulianov, teorijski, grupisanje podataka, nedinamičan, fiziološki
    • Purpozivni: Tolmanova bihevioristička anticipacija kognitivne psihologije.
  • Radikalni: Skinerov biheviorizam, uključuje bihevioralni pristup ‘mentalnom životu;’ nemehanistički; unutrašnja stanja nisu dozvoljena.
  • Teološki: Post-Skinerovski, purpozivan, lizan mikroekonomiji.
  • Teoretski: Post-Skinerovski, prihvata unutrašnja stanja (koža stvara razliku); dinamičan, ali eklektičan u izboru teoretskih struktura, ističe štedljivost.

B. F. Skiner i radikalni biheviorizamUredi

B. F. Skiner je eksperimentalno radio uglavnom u komparativnoj psihologiji od 1930-ih do 1950-ih, ali je praktično do svoje smrti 1990. ostao najpoznatiji teoretičar i predstavnik (pobornik) biheviorizma, koji je razvio posebnu vrstu bihevioralne filozofije nazvanu radikalni biheviorizam. On je takođe smatrao da je pronašao novi oblik psihološke nauke koju je nazvao bihevioralna analiza ili eksperimentalna analiza ponašanja.[2]

Definicija radikalnog biheviorizmaUredi

Skiner je bio uticajan u definiranju radikalnog biheviorizma, filozofije koja kodifikuje osnovu njegove škole istraživanja (nazvanu eksperimentalna analiza ponašanja, ili EAB). Dok se EAB razlikuje od ostalih pristupa bihevioralnom istraživanju u brojnim metodološkim i teoretskim stajalištima, radikalni biheviorizam polazi od metodološkog biheviorizma najznačajnije u prihvatanju postupka osećaja, stanja misli i introspekcije kao stvarnosno i naučno popustljive.[3][4][5][6] To se radi njihovim poistovećivanjem kao nešto nedualističko, pa ovde Skiner uzima pristup 'podeli pa vladaj' s nekim slučajevima koje se identificiraju s telesnim uslovim ili ponašanjem, i drugima koji daju širu 'analizu' u terminima ponašanja. Radikalni biheviorizam se ipak zaustavlja kratko na identificiranju osećaja kao uzroka ponašanja. Uz druga različita stajališta bili su odbacivanje refleksa kao modela svega ponašanja i obrane nauke ponašanja komplementarne ali nezavisne od fiziologije.

Skinerove eksperimentalne & konceptualne inovacijeUredi

Ovaj suštinski filozofski položaj dobio je snagu nakon uspeha Skinerovog ranog eksperimentalnog rada sa pacovima i golubovima, sažetih u njegovim knjigama Ponašanje organizama (The Behavior of Organisms, 1938) i Rasporedi pojačavanja (Schedules of Reinforcement, 1957. zajedno s C. B. Fersterom). Od posebne je važnosti bila njegova koncepcija operantne reakcije od koje je kanonski primer pritisak poluge pacova. U suprotnosti s idejom fiziološke ili refleksne reakcije, operantna je razred strukturalno različitih ali funkcionalno istovetnih reakcija. Pacov je na primer mogao pritisnuti polugu sa svojom levom ili desnom šašom ili možda repom, a zajednička posledica svih tih reakcija deluje u celom svetu na isti način. Za operante se često misli kao o vrstama reakcija, gde se pojedinci razlikuju, ali se razred slaže u svojoj funkciji-- deljenje posledica s operantima i reproduktivan uspeh s vrstama. To je jasna razlika između Skinerove teorije i P-R teorije.

Skinerov empirijski rad proširio se na ranije istraživanje učenja pokušaja i pogrešaka koje su sproveli istraživači poput Torndikea i Gutrijea, a konceptualna Torndikeova zamisao o 'uparivanju' ili 'povezivanju' podražaja i reakcije je napuštena. On je sproveo metodološke reformulacije, kao što je upotreba 'slobodnog operanta' nazvanog tako jer je životinji sada bilo dopušteno da reaguje u vlastitoj meri umesto u serijama pokušaja određenih postupcima izvođača eksperimenta. Skiner je s tom metodom proveo vredan eksperimentalni rad o efektima različitih rasporeda i mera potkrepljenja u merama operantnih reakcija koje su izvodili pacovi i golubovi. Postigao je izuzetan uspeh u treniranju životinja izvođenju neočekivanih reakcija, odašiljanju velikog broja reakcija, te demonstraciji mnogih empirijskih pravilnosti na čisto bihevioralnom nivou.

Molarni protiv molekularnog biheviorizmaUredi

Skinerovo gledište ponašanja najčešće se karakteriše kao „molekularno” gledište ponašanja, to jest svako ponašanje može biti raščlanjeno u atomističkim delovima ili molekulama. To gledište je nepouzdano kada neto smatra svoj potpuni opis ponašanja kao što je prikazano u članku „Odabir prema posledicama” ("Selection by Consequences") iz 1981. i mnogim drugim delima. Skiner je tvrdio da potpuni obračun ponašanja upliće razumevanje istorijskog odabira na tri nivoa: biologija (prirodni odabir ili filogenija životinje); ponašanje (istorija potkrepljenja ili ontogenija bihevioralnog repertoara životinje); te za neke vrste, kultura (kulturni običaji društvenih grupa kojoj životinja pripada). Taj je celi organizam sa svim tim povestima onda u interakciji sa svojom okolinom. Skiner je često opisivao čak svoje vlastito ponašanje kao proizvod vlastite filogenetske istorije, vlastite istorije potkrepljenja (koja uključuje učenje kulturnih običaja) koje su trenutno u interakciji s okolinom. Molarni bihevioristi (npr. Hauard Račlin) smatraju da se ponašanje ne može razumeti fokusiranjem na trenutne događaje. To jest, oni smatraju da se ponašanje može razumeti najbolje u terminima krajnjeg uzroka istorije i da molekularni bihevioristi izvode pogrešan zaključak izmišljanjem fiktivnog približnog uzroka za ponašanje. Molarni bihevioristi smatraju da su standardna molekularna tumačenja poput „asocijativne snage” takvi fiktivni približni uzroci koji jednostavno uzimaju mesto molarnih varijabli poput stope potkrepljenja. Stoga će molarni bihevioristi definisati ponašanje poput voljenja nekoga kao izlaganje obrasca ponašanja voljenja tokom vremena, ne postoji poznati približni uzrok ponašanja voljenja (tj. ljubavi) već samo istorija ponašanja može biti primer koji se može kratko opisati kao ljubav.

Nedavni eksperimentalni rad (vidi Časopis eksperimentalne analize ponašanja i Časopis eksperimentalne psihologije: Animalni procesi ponašanja-- 2004. i kasnije) pokazuje prilično jasno da je ponašanje pod uticajem jednako molarnih (tj. prosečnih stopa potkrepljenja) i molekularnih varijabli (npr. vreme koje prethodi reakcijama). Ono što je potrebno je razumevanje realne dinamike operantnog ponašanja koja će uplesti procese i u kratkom i u dugovremenskom opsegu.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  2. ^ Schneider, Susan M., and Morris, Edward K. (1987). "A History of the Term Radical Behaviorism: From Watson to Skinner". The Behavior Analyst, 10(1), p. 36.
  3. ^ Chiesa, Mecca . Radical Behaviorism: The Philosophy and the Science. Reprinted by Authors Cooperative (1994): Boston, Massachusetts. 1974. ISBN 978-0-9623311-4-5.. ISBN 978-0962331145.
  4. ^ Staats, Finley, Minke, Wolf, 1964, “Reinforcement variables and the control of reading responses”
  5. ^ Staats and Butterfield, 1965, “Treatment of non-reading in a culturally-deprived juvenile delinquent: an application of reinforcement principles”
  6. ^ Krasner and Ullmann, 1965, “Research in behavior modification”

ЛитератураUredi

  • Baum, W.M. (1994) Understanding behaviorism: Behavior, Culture and Evolution. Blackwell.
  • Cao, L.B. (2013) IJCAI2013 tutorial on behavior informatics and computing.
  • Cao, L.B. (2014) Non-IIDness Learning in Behavioral and Social Data, The Computer Journal, 57(9): 1358–1370.
  • Chiesa, Mecca (1994). "Radical Behaviorism: The Philosophy and the Science". Authors Cooperative, Inc.
  • Cooper, John O., Heron, Timothy E., & Heward, William L. (2007). "Applied Behavior Analysis: Second Edition". Pearson.
  • Ferster, C.B. & Skinner, B.F. (1957). Schedules of reinforcement. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Malott, Richard W. Principles of Behavior. Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall, 2008. Print.
  • Mills, John A., Control: A History of Behavioral Psychology, Paperback Edition. New York University Press.2000..
  • Lattal, K.A. & Chase, P.N. (2003) "Behavior Theory and Philosophy". Plenum.
  • Pierce, W. David & Cheney, Carl D. (2013). "Behavior Analysis and Learning: Fifth Edition". Psychology Press.
  • Plotnik, Rod.. Introduction to Psychology. Thomson-Wadsworth. 2005. ISBN 978-0-534-63407-0..
  • Rachlin, H. (1991) Introduction to modern behaviorism. (3rd edition.) New York: Freeman.
  • Skinner, B.F. Beyond Freedom & Dignity, Hackett Publishing Co, Inc 2002.
  • Skinner, B.F. (1938). The behavior of organisms. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Skinner, B.F. (1945). „The operational analysis of psychological terms”. Psychological Review. 52 (270–7): 290—4. doi:10.1037/h0062535. 
  • Skinner, B.F. Science and Human Behavior. 1953. ISBN 978-0-02-929040-8. Online version.
  • Skinner, B.F. (1957). Verbal behavior. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
  • Skinner, B.F. (1969). Contingencies of reinforcement: a theoretical analysis. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Skinner, B.F. (31. 7. 1981). „Selection by Consequences” (PDF). Science. 213 (4507): 501—4. Bibcode:1981Sci...213..501S. PMID 7244649. doi:10.1126/science.7244649. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 7. 2010. Приступљено 14. 8. 2010. 
  • Klein, P. (2013) "Explanation of Behavioural Psychotherapy Styles". [1].
  • Staddon, J. (2014) The New Behaviorism, 2nd Edition. Philadelphia, PA: Psychology Press. pp. xi, 1–282.
  • Watson, J.B. (1913). Psychology as the behaviorist views it. Psychological Review, 20, 158–177. (on-line).
  • Watson, J.B. (1919). Psychology from the Standpoint of a Behaviorist.
  • Watson, J.B. (1924). Behaviorism.
  • Zuriff, G.E. (1985). Behaviorism: A Conceptual Reconstruction, Columbia University Press.
  • LeClaire, J. and Rushin, J.P.. Behavioral Analytics For Dummies. Wiley. 2010. ISBN 978-0-470-58727-0..

Spoljašnje vezeUredi