Biljna zajednica

Biljna zajednica ili biljna asocijacija (skraćeno lat. Ass.) je osnovna jedinica za opis manjih prostornih celina vegetacije u botanici. Koristi se za kategorisanje biljnog pokrivača, a primenjeno znanje o asocijacijama u biogeografiji (fitogeografiji) za kartiranje i opisivanje tipova vegetacije pojedinih predela. U ekologiji i pratećim naučnim oblastima u upotrebi je i termin fitocenoza, koji je sinonimni, ali opštiji termin.

Šumoviti predeo sa različitim biljnim zajednicama

Vrištine sa brukentalijom (Bruckenthalia spiculifolia) na Besnoj kobili, JI Srbija

Suština biljnih zajednica je ta, da se razvojem ekoloških istraživanja otkrilo da vegetacija u odnosu na prostor i date uslove sredine (klimatske, ekološke, biološke) izgrađuje jasno definisane celine, koje imaju identične odlike i sličan sastav vrsta na raznim lokacijama šireg prostora, svuda gde uslovi sredine odgovaraju za nastanak dotične biljne zajednice.

Opis

Asocijacija (lat. Associatio = kombinacija) je ekološki termin. Reč su prvi kreirali Aleksandar fon Humbolt i Eme Bopland 1805. godine. Ponekad se za isti koncept koristi i izraz cenoza ili, kod biljaka fitocenoza ali je to u modernoj botanici sve ređi slučaj (koristi se latinski izraz Ass.).

Kolonizacija novih staništa ili sukcesija počinje pojavom pionirnih vrsta; a sukcesija se zatvara takozvanim klimaksom asocijacija. Biljna zajednica zajedno sa životinjama tog područja zajednički obrazuje ekološku celinu koju nazivamo biocenozom. I od njih viši sloj ekološke organizacije, zajedno sa uticajima abiotičkih faktora (biotopom) i obrtom materije i energije nazivamo ekosistemom.

Struktura i bogatstvo vrstama u asocijaciji najčešće zavisi od tri odlika:

• stanište (reljef, mikroklima, sastav tla i njegov talog),
• prisustvo vrsta koje mogu da kolonizuju (u zavisnosti od biološke istorije date sredine),
• vreme potrebno za formiranje zajednice.

Vegetacija padina

Različite biljne zajednice imaju vrlo raznoliku strukturu. Obično su vodene asocijacije labavije, s malo vrsta. Kopnene livadske zajednice su već kompaktnije, bogate vrstama koje su mnogobrojne – ovo su tzv. dominantne asocijacije. Stabilizovane, starije asocijacije su organizovanije i jače se odvajaju od okoline. U počecima fitocenoloških proučavanja, u vremenu Braun-Blanquet-ove tzv. biljne sociologije samo su ove zajednice priznavane kao „stvarne” asocijacije.

Pozadina nauke o biljnim zajednicama

Populaciona biologija proučava zakonitosti suživota populacija. Unutar te oblasti, biljke proučava fitocenologija – nauka o biljnim zajednicama. Biljne i životinjske zajednice ne nastaju slučajno, populacije organizama se spontano grupišu u jedinice koje daju svima odgovarajuće uslove. Članovi zajednica žive u međusobnoj ravnoteži, čak i na korist jedni drugima (vidi: simbioza, mikoriza). Veze između jedinki i populacija u asocijacijama su vrlo složene (vidi lanac ishrane).

Za razliku od formacija asocijacije nije dovoljno istraživati samo na jednom nivou (na primer samo krošnje kod šuma), njihov sastav taksona je kompleksan, ali i dobro definisan, pa se mogu identifikovati, i to na osnovu:

• od staništa do staništa iznova nastupajuća sličnost (habitus),
• stalan raspored istih vrsta,
• isti ekološki i abiotični uslovi sredine.

Biljne zajednice se generalno grupišu prema Raunkiær-ovoj skali životnih formi.

Značaj

Asocijacije je važno proučavati i identifikovati, jer je status njihove više kategorije, formacije često isuviše heterogen: na primer sastav vrsta u formaciji može više da zavisi od abiotičkih uslova (tipa zemljišta, vlage itd.) nego od glavnih vrsta (edifikatora) koji definišu tu formaciju.

Metodologija identifikacije i proučavanja

U Evropi se za proučavanje asocijacija koristi Zürich-Montpellier-ova metodologija kvadrata. Pri ovom klasičnom metodu meri se pokrivenost vrsta unutar nasumično postavljenog kvadrata određene veličine (najčešće 1 x 1 m). Osim ove metode poznata je i metoda mikrocenološkog snimanja, koja se koristi za određivanje srukture asocijacija i njihovih prelaznih formi.

Parametri korišćeni za opis asocijacija

Šumska vegetacija – dendroflora

Analitičke jedinice

A — broj jedinki (abundancija). Određuje broj jedinki nađenih u odabranom uzorku (kvadratu), na skali od pet:

1. 1–10 jedinki
2. 11–100 jedinki
3. 101–1000 jedinki
4. 1001–10000 jedinki
5. više od 10000 jedinki

D — pokrivenost (dominancija). Prikazuje postotak pokrivenosti uzorka (kvadrata) datom biljnom vrstom, na skali od šest:

1. 0,1–1%
2. 1,1–5%
3. 5,1–25%
4. 25,1–50%
5. 50,1–75%
6. 75,1–100%

Neki radovi ne koriste pomenutu skalu, već parametre pokrivenosti jednostavno prikazuju u %-ima.

A-D — pokrivenost brojem jedinki (abundancija–dominancija). Ovaj parametar koji objedinjuje brojnost (jedinki) sa pokrivanjem (staništa) uveo je Josias Braun-Blanquet početkom 1900-ih godina, i danas je u fitocenologiji opšte prihvaćen reper. Kod ove metode procenjena vrednost dominancije se poredi sa brojem (abundancijom) jedinki, pri čemu se dobija korigovana vrednost. Ova vrednost se piše sa dva međusobno crticom odvojena broja od kojih manji broj uvek dolazi prvi. U sledećem primeru vrednost abundancije-dominacije iznosi 4-5:

a) U slučaju pokrivanja od 95% i male abundancije vrednost je 5. To se dešava ako su biljke velike, te pokrivaju veliku površinu i zbog toga malo jedinki staje u kvadrat – kao u primeru bukve (Fagus sylvatica) u nekoj šumi.

b) Ukoliko je pokrivenost 70% a brojnost (abundancija) jedinki velika, ta vrednost je 4. To se dešava kada na staništu rastu male jedinke koje pokrivaju malu površinu, ali ih zauzvrat ima mnogo u uzorku – na primer sočivica (Lemna minor).

S — stepen združivanja (socijabilnost). Ovaj reper pokazuje veličinu grupa u kojima jedinke rastu, i kao i prethodni, takođe se prikazuje petostepenom skalom:

1. pojedinačni rast,
2. izolovane grupe,
3. grupe,
4. kolonije,
5. zatvorene celine.

Vrednost socijabiliteta se piše jednim od ovih brojeva upisanim iza A–D vrednosti.

V — održivost (vitalitet). Ukazuje na moć preživljavanja životnog ciklusa jedinki populacije. Pet brojki skale ovog repera su:

1. biljka klija, ali ne preživljava,
2. biljka niče vegetativno, ali se ne razmnožava,
3. biljka se razmnožava i vegetativno, ali umereno,
4. biljke se razmnožavaju i dobro šire vegetativno, takođe i cvetaju, ali ne donose plod
5. biljke žive ceo ciklus, zajedno sa sazrevanjem ploda i semena.

Ovaj reper je veoma dobar za prikazivanje naglih promena u ekosistemu. Na primer ako stepen vitalnosti korovskih vrsta raste (recimo sa 1 na 3), a vitalnost karakternih vrsta opada (recimo sa 5 na 3) to je siguran znak narušenosti prirodnih odlika asocijacije. I obrnuto, ukoliko se broj i vitalitet karakternih vrsta povećava na račun korova u asocijaciji, to je dokaz pozitivnog procesa.

Sintetičke jedinice

K — stabilnost (konstacija). Opisuje prisustvo vrste u cenološkim snimcima asocijacije. Prema njihovoj stabilnosti razlikujemo pet razreda konstancije, koje pišemo rimskim brojem:

• K I: 1–20% (akcidencija - slučajne vrste)
• K II: 21–40% (subakcidencija - poluslučajne vrste)
• K III: 41–60% (sporedne vrste)
• K IV: 61–80% (subkonstantne vrste)
• K V: 81–100% (konstantne vrste)

U obrazovanju bilo koje zajednice najznačajniju ulogu imaju konstantne (K V) i subkonstantne (K IV) vrste, i ove se najčešće koriste za opisivanje odlika asocijacije.

F — učestalost (frekventnost). U praksi se bitno ne razlikuje od repera stabilnosti, tako da im je skala identična. Razlika je samo u metodi uzimanja uzorka.

Prednost (preferencija). Sve navedene merne jedinice su različite za svaku vrstu, pošto svaka pojedina vrsta drugačije preferira određeno stanište. Preferencija je 0 ukoliko je data biljka prisutna u svakoj asocijaciji, što je u prirodi izuzetno retka, teorijska vrednost (na primer drezga ne raste i u vodi i u pustinji). Ipak, imamo jedan broj indiferentnih vrsta u nizu asocijacija, čija je preferencija prema tome niska – najbolji primer toga je maslačak (Taraxacum officinale), biljka koja retko fali iz neke kopnene asocijacije kod nas.

Vegetacione zone na planeti

Preferencija je, zauzvrat, maksimalna ukoliko je biljka poznata samo iz jedne asocijacije. Ovo je takođe retka pojava, povezana pre svega sa endemičnim vrstama.

Struktura asocijacija

Vertikalni profil vegetacije planine Orjen

Na različitim mestima u asocijaciji razvijaju se i postaju karakteristične različite vrste. Prostorni raspored asocijacija može da ima mnoge dimenzije, na primer:

• vertikalna struktura koja nastaje takmičenjem za sunčevu svetlost. (Primer vertikalne zonacije šuma: krošnja, žbunje, zeljasta vegatacija tla, sloj mahovina).
• horizontalna struktura koja nastaje borbom za edafske faktore (vlažnost, povoljna pH-vrednost ili hranljivost tla) a rezultira „šarolikom” strukturom unutar asocijacije.
• vremenska struktura – različiti periodi (na primer ranoprolećni, letnji ili jesenji aspekt), odnosno fenofaze (npr. periodi listanja, cvetanja, plodonošenja, opadanja lišća).

Vegetacione zone

Različite klimatske zone su na planeti razvile vegetacione zone paralene sa ekvatorom. Njihova klima je makroklima a biljna zona koja raste u skladu sa njom jeste klimazonalna asocijacija. Zonalne biljne zajednice su najtipičnije u ravnom, suvljem predelu. Najtipičnije Srednjoevropske zonalne asocijacije su:

• ravničarske — šumostepa sa žestikom (Acer tatarico-Quercetum),
• na visini 200–400 m — šuma cera i hrasta medunca (Quercetum petreae-cerris),
• na visini 400–600 m — grabovo-hrastove šume (Querco petreae-Carpinetum),
• na visini 600–800 m — submontana bukova šuma (Melittio-Fagetum),
• na visini 800–1000 m — planinska bukova šuma (Aconito-Fagetum).

Poznate su i azonalne asocijacije koje mogu nastati paralelno u više klimatskih zona (na primer tršćaci, borealna tajga, močvare, tresave).

Zonalitet

Vertikalni zonalitet vegetacije

Kod naglih promena uslova sredine i biljne zajednice se brzo razmenjuju što nazivamo zonalitetom. Dobar primer su eutrofna jezera u fazi zarastanja, gde kako se udaljavamo od otvorenog vodenog ogledala tako dobijamo sledeće vegetacione zone:

• flotantna drezga,
• ukorenjena drezga,
• tršćak,
• visoka šaš,
• žbunasta šaš (Carex elata i Carex stricta),
• žbunovi barske ive (Salix cinerea),
• močvara sa grabom (Alnus glutinosa),
• šuma graba,
• jasenovo-hrastova šuma (Fraxinetum),
• šuma hrasta (Quercetum),
• otvorena suva šumostepa.

Biljne zajednice Srbije

Glavni članak: Biljke Srbije

U Srbiji je dosad opisano preko 1000 biljnih asocijacija, koje delimo na sledeće grupe:

1. Šumske zajednice
2. Zeljaste zajednice
3. Barske zajednice
4. Močvarne zajednice
5. Visoke zeleni
6. Pašnjačke zajednice
7. Stepske zajednice, itd.

Imamo i niz ne samo prirodnih nego i semi-prirodnih zajednica, a to su zajednice antropogenog karaktera, kao i korovske zajednice.

Vidi još

• Fitocenologija
• Zoocenologija
• Biom

Literatura

• Lakušić, D., Šinžar-Sekulić, J., Rakić, T., Sabovljević, M. (2011): Osnovi ekologije, Centar za izdavačku delatnost i marketing Biološkog fakulteta, Beograd
• Ratimir Klepac (1980): Osnovi ekologije, Jugoslavenska medicinska naklada, Zagreb
• Erdeši, J. (1971): Šumske fitocenoze jugozapadnog Srema. Sremska Mitrovica
• Kategorija:Ekologija, Bionet-škola
• Ekološki faktori, Bionet-škola
• Ekosistem, Bionet-škola
• Endemiti Srbije, Bionet-škola
• Janković, M: Fitoekologija, Beograd, 1986.
• Tatić, B, Baloš, D, Đukić, Radmila, Karas, Mila: Botanički priručnik, Beograd, 1997.