Otvorite glavni meni

Blagoje Blago Jovović (Kosić kod Danilovgrada, 1922Rosario, 2. juna 1999[1]) bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Antu Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa.[2][3]

Blagoje Jovović
Blagoje-Jovović.jpg
Blagoje Jovović
Datum rođenja1922.
Mesto rođenjaKosić kod Danilovgrada
 Kraljevina SHS
Datum smrti2. jun 1999.(1999-06-02) (76/77 god.)
Mesto smrtiRosario
 Argentina

BiografijaUredi

Rođen je u plemenu Bjelopavlovića, od oca Jova i majke Raduše (devojačko Delibašić).[1]

Drugi svetski ratUredi

Aprilski rat ga je zatekao na vojnoj službi u Strumici, na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke. Tu je bez ičije komande pucao na Nemce i za to dobio odlikovanje. Posle kratkog ratovanja uputio se u rodni kraj u selo Kosić u Bjelopavlićima.[4]

Jula 1941. priključio se narodnom ustanku protiv fašističke Italije i sila Osovine.[5] Bio je izabran za komandira Kosićkog partizanskog odreda i sa njim učestvovao u borbama na Pljevljima.[6]

Kada je dobio naređenje od komandanta Ivana Milutinovića da sa svojim odredom krene u napad na Baja Stanišića, koji se pod Ostrogom digao na oružje jer je čuo da komunisti ubijaju političke neistomišljenike, Blagoje se povukao sa dužnosti komandira i odbio da učestvuje u bratoubilačkoj borbi.[7]

Posle toga prešao je u četnike, kod pukovnika Baja Stanišića, koji mu je pre rata bio pretpostavljeni u školi za podoficire u Bileći. Godine 1942. komunisti su bili proterani iz Crne Gore. Godine 1943. bio je premešten u štab pomorskog oficira i novog komandanta Bjelopavlićke vojno-četničke brigade, kapetana Jakova Jovovića, i postavljen za vodnika u štapskoj četi.[8]

Marta i aprila 1943. godine učestvovao je u borbama u Hercegovini protiv komunističkih snaga.[9]

Septembra 1944. godine nalazio se u sastavu delegacije koja je bila određena da krene u Italiju na pregovore sa Englezima. Za predsednika misije je određen Dušan Vlahović, a za potpredsednika Jakov Jovović. Putovali su malim brodom koji se zvao „Tender” od Kotora do Taranta u Italiji. Kada su pristali, sačekao ih je američki kapetan i odveo ih u njihov klub.[10] Posle par dana stupili su u pregovore sa Englezima, koji su ih obavestili da se saveznička politika promenila u korist Tita i partizana.

Život u emigracijiUredi

Blagoje je u Italiji boravio u raznim izbegličkim logorima. Radio je jedno vreme u Tajnoj obaveštajnoj službi i tom prilikom upoznao Randolfa Čerčila.[11]

Za vreme rada u Tajnoj obaveštajnoj službi (Intelidžens servis) upoznao je Jevreje koji su ga obavestili da je Ante Pavelić u Italiji i da ga krije Katolička crkva u jednom manastiru. Tada je Blagoje prvi put došao na ideju da pronađe Pavelića i da ga likvidira.[12]

Od strane jevrejske zajednice u Intelidžens servisu Jovović je, potom, dobio i informaciju da je Pavelića prebacila u Argentinu katolička crkva svojim kanalima i da ga njeni pripadnici kriju i brinu o njegovoj bezbednosti.

Septembra 1947. Jovović je isplovio iz Đenove i krenuo za Buenos Ajres u desetogodišnju potragu za ustaškim zločincem.[13] U Argentini je Blagoje radio razne poslove, bio je kamenorezac, konobar, mornar, hotelijer i trgovac.[14] Stvorio je znatan kapital i postao industrijalac.[1]

Pored toga, Blagoje je bio utemeljivač i dobrotvor crkvene opštine „Sveti Sava”, jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović” i član uprave društva „Njegoš”.[1]

Atentat na PavelićaUredi

Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven početkom 1957. godine. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Anta Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović,[15] a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje. Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić.

Odluka je donesena da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, dan uoči proslave Dana nezavisnosti NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palomar, gde je Pavelić duže živeo. Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.

U sredu, 10. aprila u 9 časova, uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka. Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost.[15]

Kako je to izgledalo možda najbolje opisuju reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi „Dva metka za Pavelića”:[16]

Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim.

Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče:

„Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!”

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.

Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.

Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.

U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!

Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

„Jure, Jure!”

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca.

Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.

Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?

Onako zadihan, govorim im:

„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”

„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.

Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.

Odmah nakon pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu i sakrio se kod svojih prijatelja,[15] očekujući reakcije argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.

Argentinski žandarmi su ispitivali Pavelića nakon atentata. Na pitanje žandarma na koga sumnja da je izvršio atentat, Pavelić je odogovorio:[3]

Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!

Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od šećerne bolesti. Čak ni zrna nisu odstranjena rizičnim hirurškim zahvatom. Umro u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.[15]

Od momenta kada je Pavelić ranjen (1957) pa sve do njegovog kraja (1959) Josip Broz Tito i njegovi saradnici ni u jednom momentu nisu tražili izručenje zločinca Pavelića koji je osmislio i sproveo genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, Hercegovini i Bosni, i ne samo srpskim. Naprotiv, sve je zamaskirala tadašnja UDBA, parolom da se ne radi o Paveliću i da lice koje se spominje u atentatu nije on.

Povratak u otadžbinuUredi

Posle 55 godina Blagoje Jovović je 1999. godine posetio prvi put SR Jugoslaviju, Crnu Goru od 1944. godine. Jovović je doputovao iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom je rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića. Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića 1957. godine u Lomas de Palamoru, Buenos Ajresu. Blagoje boraveći pod Ostrogom, posetio je rodno selo Kosić i groblje svojih predaka. Blagoje je umro 2. juna 1999. godine u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.[3]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Burzanović 1998, str. 57.
  2. ^ Burzanović 1998, str. 52.
  3. 3,0 3,1 3,2 Zlatar, Pero (30. 7. 2010). „Crnogorac koji je htio da presudi Paveliću”. Montegrina. Pristupljeno 7. 8. 2016. 
  4. ^ Burzanović 1998, str. 4.
  5. ^ Burzanović 1998, str. 6.
  6. ^ Burzanović 1998, str. 7.
  7. ^ Burzanović 1998, str. 15.
  8. ^ Burzanović 1998, str. 18.
  9. ^ Burzanović 1998, str. 19.
  10. ^ Burzanović 1998, str. 30.
  11. ^ Burzanović 1998, str. 36.
  12. ^ Burzanović 1998, str. 34.
  13. ^ Burzanović 1998, str. 38.
  14. ^ Burzanović 1998, str. 39.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Zlatar, Pero (9. 3. 2009). „The Secret of the Assassination of Ante Pavelic”. dalje.com. dalje.com. Arhivirano iz originala na datum 24. 06. 2014. Pristupljeno 24. 6. 2014. 
  16. ^ Burzanović 1998, str. 49.

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi