Blagoje Jovović

Blagoje Blago Jovović (Kosić kod Danilovgrada, 1922Rosario, 2. juna 1999[1]) bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Anta Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa.[2][3]

Blagoje Jovović
Datum rođenja1922.
Mesto rođenjaKosić kod Danilovgrada
 Kraljevina SHS
Datum smrti2. jun 1999.(1999-06-02) (76/77 god.)
Mesto smrtiRosario
 Argentina

BiografijaUredi

Rođen je u plemenu Bjelopavlića, od oca Jova i majke Raduše (devojačko Delibašić).[1]

Aprilski rat ga je zatekao na vojnoj službi u Strumici, na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke. Tu je bez ičije komande pucao na Nemce i za to dobio odlikovanje. Posle kratkog ratovanja uputio se u rodni kraj u selo Kosić u Bjelopavlićima.[4]

Jula 1941. priključio se narodnom ustanku protiv fašističke Italije i sila Osovine.[5] Bio je izabran za komandira Kosićkog partizanskog odreda i sa njim učestvovao u borbama na Pljevljima.[6]

Kada je dobio naređenje od komandanta Ivana Milutinovića da sa svojim odredom krene u napad na Baja Stanišića, koji se pod Ostrogom digao na oružje jer je čuo da komunisti ubijaju političke neistomišljenike, Blagoje se povukao sa dužnosti komandira i odbio da učestvuje u bratoubilačkoj borbi.[7]

Posle toga prešao je u četnike, kod pukovnika Baja Stanišića, koji mu je pre rata bio pretpostavljeni u školi za podoficire u Bileći. Godine 1942. komunisti su bili proterani iz Crne Gore. Godine 1943. bio je premešten u štab pomorskog oficira i novog komandanta Bjelopavlićke vojno-četničke brigade, kapetana Jakova Jovovića, i postavljen za vodnika u štapskoj četi.[8]

Marta i aprila 1943. godine učestvovao je u borbama u Hercegovini protiv komunističkih snaga.[9]

Septembra 1944. godine nalazio se u sastavu delegacije koja je bila određena da krene u Italiju na pregovore sa Englezima. Za predsednika misije je određen Dušan Vlahović, a za potpredsednika Jakov Jovović. Putovali su malim brodom koji se zvao „Tender” od Kotora do Taranta u Italiji. Kada su pristali, sačekao ih je američki kapetan i odveo ih u njihov klub.[10] Posle par dana stupili su u pregovore sa Englezima, koji su ih obavestili da se saveznička politika promenila u korist Tita i partizana.

Život u emigracijiUredi

Blagoje je u Italiji boravio u raznim izbegličkim logorima. Radio je jedno vreme u Tajnoj obaveštajnoj službi i tom prilikom upoznao Randolfa Čerčila.[11]

Za vreme rada u Tajnoj obaveštajnoj službi (Intelidžens servis) upoznao je Jevreje koji su ga obavestili da je Ante Pavelić u Italiji i da ga krije Katolička crkva u jednom manastiru. Tada je Blagoje prvi put došao na ideju da pronađe Pavelića i da ga likvidira.[12]

Od strane jevrejske zajednice u Intelidžens servisu Jovović je, potom, dobio i informaciju da je Pavelića prebacila u Argentinu katolička crkva svojim kanalima i da ga njeni pripadnici kriju i brinu o njegovoj bezbednosti.

Septembra 1947. Jovović je isplovio iz Đenove i krenuo za Buenos Ajres u desetogodišnju potragu za ustaškim zločincem.[13] U Argentini je Blagoje radio razne poslove, bio je kamenorezac, konobar, mornar, hotelijer i trgovac.[14] Stvorio je znatan kapital i postao industrijalac.[1]

Pored toga, Blagoje je bio utemeljivač i dobrotvor crkvene opštine „Sveti Sava”, jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović” i član uprave društva „Njegoš”.[1]

Atentat na PavelićaUredi

Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven početkom 1957. godine. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Anta Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović[15], a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje. Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić.

Odluka je donesena da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, dan uoči proslave dana osnivanja NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palomar, gde je Pavelić duže vreme živeo. Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.

U sredu, 10. aprila u 9 časova uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka. Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost.[15]

Kako je to izgledalo možda najbolje opisuju reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi „Dva metka za Pavelića”:[16]

Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče:

„Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!”

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.

Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.

Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.

U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!

Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

„Jure, Jure!”

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica.

Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.

Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?

Onako zadihan, govorim im:

„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”

„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.

Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.

Odmah nakon pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu i sakrio se kod svojih prijatelja[15], očekujući reakcije argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.

Argentinski žandarmi su ispitivali Pavelića nakon atentata. Na pitanje žandarma na koga sumnja da je izvršio atentat, Pavelić je odogovorio:[3]

Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!

Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od šećerne bolesti. Čak ni zrna nisu odstranjena rizičnim hirurškim zahvatom. Umro je u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.[15]

Povratak u otadžbinuUredi

Posle 55 godina Blagoje Jovović je 1999. godine posetio prvi put SR Jugoslaviju, Crnu Goru od 1944. godine. Jovović je doputovao iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom je rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića. Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića 1957. godine u Lomas de Palamoru, Buenos Ajresu. Blagoje je, boraveći pod Ostrogom, posetio rodno selo Kosić i groblje svojih predaka. Blagoje je umro 2. juna 1999. godine u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.[3]

Privatni životUredi

U Mar del Plati oženio je Argentinku, Gladu, sa kojom je imao sina Gavrila i ćerke Mariju i Gabrijelu.[3] Njegova ćerka, profesorka Gabriela Karina Jovović, diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i pored posla prevodioca i interpretatora srpskog jezika,[17] jedini je zvanični prevodilac sa tzv. crnogorskog jezika u Argentini.[18] Dana 30. novembra 2014. godine, tokom služenja Svete Arhijerejske Liturgije, Mitropolit Amfilohije miropomazanjem je primio Karinu Jovović u Pravoslavnu crkvu, pošto je prethodno bila krštena u Rimokatoličkoj crkvi.[19] 2015. godine, u biltenu Prevodilačkog fakulteta u Santa Feu, Karina Jovović je objašnjavala etničku razliku između Srba i Crnogoraca, tvrdivši da su Srbi pripadnici celog srpskog naroda, da za Srbijance ne postoji termin na španskom jeziku i da bi najpribližnije značenje bilo Srbi iz Srbije, a da se u Crnoj Gori dele na one koji su bili protiv razdvajanja Srbije i Crne Gore, koji sebe nazivaju Srbima iz Crne Gore i na one koji su separatisti i sebe smatraju etničkim Crnogorcima.[20] Međutim, u spomenutom biltenu se nije izjasnila kojoj grupi pripada, dok istraživač crnogorske dijaspore (i kasniji ambasador Crne Gore u Argentini), Gordan Stojović, u članku vezanom za svoju posetu crnogorskoj i hrvatskoj dijaspori u Rosariu u Santa Feu 2009. godine, pominje da je Crnogorka, tokom koje mu je i sama Karina Jovović uz još dve Hrvatice bila jedan od najzaslužnijih domaćina.[21]

Ulica u BeograduUredi

Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova Skupštine grada Beograda je na sednici 24. decembra 2019. godine, usvojila inicijativu da se po Blagoju Jovoviću nazove jedna beogradska ulica.[22] Skupština grada je 30. jula 2020. godine, usvojila odluku da se Zagorska ulica u Zemunu, preimenuje u Ulicu Blagoja Jovovića.[23] Dana 5. avgusta 2020. godine otkrivena je tabla sa nazivom ulice kao i spomen-tabla sa dvojezičnom biografijom Blagoja Jovovića.[24]

PolemikeUredi

Imenovanje ulice po Blagoju Jovoviću, izazvalo je brojna negodovanja. Istoričarka Dubravka Stojanović je 26. jula 2020. godine, u razgovoru sa portal televizije Nova, izjavila: „Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike.“[25]

Ovaj stav je bio početak oštrih polemika u javnosti. Istoričar Čedomir Antić je podržao imenovanje ulice po Jovoviću: „Dokle god se ne osuđuje otmica Ajhmana i ubistva različitih nacističkih ubica, dotle ne treba osuđivati ni Jovovića. (...) U srpskom društvu postoje ljudi koji smatraju da iz levih ideja možete da ubijate, a iz desnih ili nacionalnih ne smete...“[26]

Istoričar Dejan Ristić je zauzeo srednji stav, tvrdnjom da nema sumnje da se atentat desio, da ga je izvršio Jovović, ali da o detaljima ima suviše malo podataka.[27]

U odbranu Dubravke Stojanović, javili su se Teofil Pančić[28] i Vesna Mališić.[29]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Burzanović 1998, str. 57.
  2. ^ Burzanović 1998, str. 52.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Zlatar, Pero (30. 7. 2010). „Crnogorac koji je htio da presudi Paveliću”. Montegrina. Pristupljeno 7. 8. 2016. 
  4. ^ Burzanović 1998, str. 4.
  5. ^ Burzanović 1998, str. 6.
  6. ^ Burzanović 1998, str. 7.
  7. ^ Burzanović 1998, str. 15.
  8. ^ Burzanović 1998, str. 18.
  9. ^ Burzanović 1998, str. 19.
  10. ^ Burzanović 1998, str. 30.
  11. ^ Burzanović 1998, str. 36.
  12. ^ Burzanović 1998, str. 34.
  13. ^ Burzanović 1998, str. 38.
  14. ^ Burzanović 1998, str. 39.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Zlatar, Pero (9. 3. 2009). „The Secret of the Assassination of Ante Pavelic”. dalje.com. dalje.com. Arhivirano iz originala na datum 24. 06. 2014. Pristupljeno 24. 6. 2014. 
  16. ^ Burzanović 1998, str. 49.
  17. ^ „Jovovic Traducciones zvanični sajt” (na jeziku: španski). 
  18. ^ „Argentina: Ambasador Gordan Stojović prisustvovao otvaranju kursa crnogorskog jezika”. gov.me. 15. 11. 2014. 
  19. ^ „Mitropolit Amfilohije odslužio Liturgiju u Sabornoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Buenos Airesu”. Radio Svetigora. 30. 11. 2014. »Tokom Svete Liturgije, Mitropolit je miropomazanjem primio u Pravoslavnu Crkvu Karinu Jovović, koja je bila krštena u Rimokatoličkoj Crkvi. Karina Jovović je ćerka našeg poznatog iseljenika pokojnog Blagoja Jovovića iz Bjelopavlića.« 
  20. ^ Moscovich, Corina (jesen 2015). „Boletín Otoño 2015 Hipervinculados” (na jeziku: španski). str. 4. 
  21. ^ Stojović, Gordan (2009). „Pojseta Rosariu, Santa Fe-2009.”. Montegrina. »Svakako najveće zasluge za veličanstven doček pripadaju mladim djevojkama iz Slavjenskog kruga, jedna Crnogorka i dvije Hrvatice. Carina Jovović, Maria Christina Stapich i Nanci Puertas Vičić Pavletić.« 
  22. ^ „Blagoje Jovović dobija ulicu u Beogradu”. 24. decembar 2019. 
  23. ^ „Skupština Beograda o ulici Blagoja Jovovića”. 30. jul 2020. 
  24. ^ „Vesić: Srbija i Beograd nikada neće zaboraviti Blagoja Jovovića”. 
  25. ^ „Dubravka Stojanović o imenovanju ulice po Blagoju Jovoviću”. 26. jul 2020. 
  26. ^ „Vesićevi toponimi”. Nedeljnik. 6. avgust 2020. 
  27. ^ Krstić, Nikola (6. avgust 2020). „Slučaj Blagoja Jovovića: Između mita i stvarnosti”. Vreme: 19. 
  28. ^ Pančić, Teofil (6. avgust 2020). „Beogradski kolovoz i tačka zagrebačka”. Vreme: 17. 
  29. ^ Mališić, Vesna (6. avgust 2020). „Oluja”. NIN: 3. 

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi