Википедија

Blagoje Jovović

српски војник, хотелијер и атентатор на Анта Павелића

Blagoje Jovović (Kosić kod Danilovgrada, 24. januar 1922[a] — Rosario, 2. jun 1999)[1] bio je srpski borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi i izvršilac atentata na ustaškoga poglavnika Anta Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa.[2][3]

Blagoje Jovović
Blagoje Jovović
Lični podaci
Datum rođenja(1922-01-24)24. januar 1922.
Mesto rođenjaKosić kod Danilovgrada, Kraljevina SHS
Datum smrti2. jun 1999.(1999-06-02) (77 god.)
Mesto smrtiRosario, Argentina

Biografija uredi

Rođen je u plemenu Bjelopavlića, od oca Jova i majke Raduše (devojačko Delibašić).[1] Otac mu je okom Prvog svetskog rata bio komita i četovođa, a tokom Drugog svetskog rata lokalni vođa i borac, ubijen je od strane komunista avgusta 1944. Blagoje je imao dva brata Dimitrija i Veljka i dve sestre Vjeru i Anu. U Danilovgradu je završio osnovnu školu i četiri razreda srednje škole. U Bileći je završio Školu za rezervne pešadijske oficire. U martu 1941. dobija prekomandu iz Bileće u Strmicu. gdje je bio na službi u 49. pešadijskom puku, Bregalničke divizijske oblasti u sastavu Treće armijske oblasti.[4][5] Sredinom marta samoinicijativno je, dok se čekalo odobrenje od komande, likvidirao dvojicu nemačkih vojnika koji su vršili izviđanje na teritoriji Kraljevine Jugoslavije.[6] Za ovu akciju odlikovan je medaljom za hrabrost.[7]

Aprilski rat ga je zatekao na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke. Posle kratkog ratovanja uputio se u rodni kraj u selo Kosić u Bjelopavlićima.[8] Od Strumice do svoje rodne kuće prepešačio je 430 kilometara.[9]Jula 1941. priključio se narodnom ustanku protiv fašističke Italije i sila Osovine.[10] Bio je izabran za komandira Kosićkog partizanskog odreda i sa njim učestvovao u borbama na Pljevljima.[11] Kada je dobio naređenje od komandanta Ivana Milutinovića da sa svojim odredom krene u napad na Baja Stanišića, koji se pod Ostrogom digao na oružje jer je čuo da komunisti ubijaju političke neistomišljenike, Blagoje se povukao sa dužnosti komandira i odbio da učestvuje u bratoubilačkoj borbi.[12]

Posle toga prešao je u četnike, kod pukovnika Baja Stanišića, koji mu je pre rata bio pretpostavljeni u školi za podoficire u Bileći. Godine 1942. komunisti su bili proterani iz Crne Gore. Godine 1943. bio je premešten u štab pomorskog oficira i novog komandanta Bjelopavlićke vojno-četničke brigade, kapetana Jakova Jovovića, i postavljen za vodnika u štapskoj četi.[13] Marta i aprila 1943. godine učestvovao je u borbama u Hercegovini protiv komunističkih snaga.[14]

Septembra 1944. godine nalazio se u sastavu delegacije koja je bila određena da krene u Italiju na pregovore sa Englezima. Za predsednika misije je određen Dušan Vlahović, a za potpredsednika Jakov Jovović. Putovali su malim brodom koji se zvao „Tender” od Kotora do Taranta u Italiji. Kada su pristali, sačekao ih je američki kapetan i odveo ih u njihov klub.[15] Posle par dana stupili su u pregovore sa Englezima, koji su ih obavestili da se saveznička politika promenila u korist Tita i partizana.

Život u emigraciji uredi

Blagoje je u Italiji boravio u raznim izbegličkim logorima. Radio je jedno vreme u Tajnoj obaveštajnoj službi i tom prilikom upoznao Randolfa Čerčila.[16]

Za vreme rada u Tajnoj obaveštajnoj službi (Intelidžens servis) upoznao je Jevreje koji su ga obavestili da je Ante Pavelić u Italiji i da ga krije Katolička crkva u jednom manastiru. Tada je Blagoje prvi put došao na ideju da pronađe Pavelića i da ga likvidira.[17]

Od strane jevrejske zajednice u Intelidžens servisu Jovović je, potom, dobio i informaciju da je Pavelića prebacila u Argentinu katolička crkva svojim kanalima i da ga njeni pripadnici kriju i brinu o njegovoj bezbednosti.

Septembra 1947. Jovović je isplovio iz Đenove i krenuo za Buenos Ajres u desetogodišnju potragu za ustaškim zločincem.[18] U Argentini je Blagoje radio razne poslove, bio je kamenorezac, konobar, mornar, hotelijer i trgovac.[19] Stvorio je znatan kapital i postao industrijalac.[1]

Pored toga, Jovović je bio utemeljivač i dobrotvor crkvene opštine „Sveti Sava”, jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović” i član uprave društva „Njegoš”.[1]

Atentat na Pavelića uredi

Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven početkom 1957. godine. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Anta Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović,[20] a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje. Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić.

Odluka je donesena da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, dan uoči proslave dana osnivanja NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palomar, gde je Pavelić duže vreme živeo. Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.

U sredu, 10. aprila u 9 časova uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka. Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost.[20]

Kako je to izgledalo možda najbolje opisuju riječi samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi „Dva metka za Pavelića”:[21]

Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, vidio... počeo da viče:

„Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!”

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.

Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.

Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.

U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će vidjeti i onda mu se mora suditi!

Da l' da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

„Jure, Jure!”

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica.

Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.

Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?

Onako zadihan, govorim im:

„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”

„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.

Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.

Odmah nakon pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu i sakrio se kod svojih prijatelja[20], očekujući reakcije argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.

Argentinski žandarmi su ispitivali Pavelića nakon atentata. Na pitanje žandarma na koga sumnja da je izvršio atentat, Pavelić je odgovorio:[3]

Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!

Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od šećerne bolesti. Čak ni zrna nisu odstranjena rizičnim hirurškim zahvatom. Umro je u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.[20]

Povratak u otadžbinu uredi

Posle 55 godina Blagoje Jovović je 1999. godine posetio prvi put SR Jugoslaviju, Crnu Goru od 1944. godine. Jovović je doputovao iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom je rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića. Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića 1957. godine u Lomas de Palamoru, Buenos Ajresu. Blagoje je, boraveći pod Ostrogom, posetio rodno selo Kosić i groblje svojih predaka. Blagoje je umro 2. juna 1999. godine u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.[3]

Privatni život uredi

U Mar del Plati oženio je Argentinku, Gladu, sa kojom je imao sina Gavrila i ćerke Jadranku (Adriana)[22], Mariju i Karinu.[3] Njegova ćerka, profesorka Gabriela Karina Jovović, diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i pored posla prevodioca i interpretatora srpskog jezika,[23] jedini je zvanični prevodilac sa tzv. crnogorskog jezika u Argentini.[24] Dana 30. novembra 2014. godine, tokom služenja Svete Arhijerejske Liturgije, mitropolit Amfilohije miropomazanjem je primio Karinu Jovović u Pravoslavnu crkvu, pošto je prethodno bila krštena u Rimokatoličkoj crkvi.[25] 2015. godine, u biltenu Prevodilačkog fakulteta u Santa Feu, Karina Jovović je objašnjavala etničku razliku između Srba i Crnogoraca, tvrdeći da su Srbi pripadnici celog srpskog naroda, da za Srbijance ne postoji termin na španskom jeziku i da bi najpribližnije značenje bilo Srbi iz Srbije, a da se u Crnoj Gori dele na one koji su bili protiv razdvajanja Srbije i Crne Gore, koji sebe nazivaju Srbima iz Crne Gore i na one koji su separatisti i sebe smatraju etničkim Crnogorcima.[26] Međutim, u spomenutom biltenu se nije izjasnila kojoj grupi pripada, dok istraživač crnogorske dijaspore (i kasniji ambasador Crne Gore u Argentini), Gordan Stojović, u članku vezanom za svoju posetu crnogorskoj i hrvatskoj dijaspori u Rosariu u Santa Feu 2009. godine, pominje da je Crnogorka, tokom koje mu je i sama Karina Jovović uz još dve Hrvatice bila jedan od najzaslužnijih domaćina.[27]

Nasleđe uredi

Jovovićeva kći je napisala knjigu o njegovom životu pod naslovom Srpski heroj u Vučjoj jazbini.[28]

Ulica u Beogradu uredi

 
Mural posvećen Jovoviću na Novom Beogradu

Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova Skupštine grada Beograda je na sednici 24. decembra 2019. godine, usvojila inicijativu da se po Blagoju Jovoviću nazove jedna beogradska ulica.[29] Skupština grada je 30. jula 2020. godine, usvojila odluku da se Zagorska ulica u Zemunu, preimenuje u Ulicu Blagoja Jovovića.[30] Dana 5. avgusta 2020. godine, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i direktor Muzeja žrtava genocida Veljko Đurić Mišina su otkrili tablu sa nazivom ulice, kao i spomen-tablu sa dvojezičnom biografijom Blagoja Jovovića.[31]

  •  
    Naslikana velika tabla sa nazivom ulice u ulici njemu posvećenoj, u Zemunu.
  •  
    Jedna od tabli sa nazivom ulice, Zemun.
  •  
    Tabla i spomen ploča, Zemun.

Polemike uredi

 
Jedna od tri ćerke Blagoja Jovovića, Marija Jovović, na jednoj od promocija prvog dela svoje knjige o svom ocu. Beograd, 13. februar 2023.

Imenovanje ulice po Blagoju Jovoviću, izazvalo je negodovanja u delu javnosti. Istoričarka Dubravka Stojanović je 26. jula 2020. godine, u razgovoru sa portal televizije Nova, izjavila: „Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Prema mišljenju Stojanovićeve davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike.[32] U odbranu Dubravke Stojanović, javili su se Teofil Pančić[33] i Vesna Mališić.[34]

Ovaj stav je bio početak oštrih polemika u javnosti. Istoričar Čedomir Antić je podržao imenovanje ulice po Jovoviću: „Dokle god se ne osuđuje otmica Ajhmana i ubistva različitih nacističkih ubica, dotle ne treba osuđivati ni Jovovića. (...) U srpskom društvu postoje ljudi koji smatraju da iz levih ideja možete da ubijate, a iz desnih ili nacionalnih ne smete...“[35] Ćerka Blagoja Jovovića, Marija Jovović, je u svojoj knjizi o svom ocu navela događaj iz 1960., kada je Izrael narušio suverenitet Argentine, u kojem su za dve vladavine Perona nacisti i ustaše nekažnjeno živeli. Da bi se jedan zločinac izveo na suđenje, Mosad je kidnapovao Adolfa Ajmnaha. To je zategnulo odnose Izraela i Argentine. Pošto je Argentina odbila zahtev Jugoslavije o izručenju Ante Pavelića, a komunističke vlasti ga nisu likvidirale, preko svojih tajnih agenata, osvetu za stotine hiljada pobijenih Srba, Jevreja, Roma i pripadnika ostalih naroda, je u svoje ruke preuzeo njen otac.[36]

Crnogorski publicista i aktivista Novak Adžić, koji je poznat po falsifikovnju istorije Crne Gore i lažnom titulisanju (iako nema doktorat, ranije se godinama potpisivao kao dr) bez i jednog dokaza protiv, odbacuje kao četničke bajke Jovovićev atentat na Antu Pavelića 1957. godine.[37] Srpski istoričar Veljko Đurić Mišina je u dnevnom listu Danas od 25. februara 2023 reagovao na tekst Novaka Adžića (Blagoje Jovović nije bio atentator na Pavelića), objavljen u istom listu 23. februara 2023. U tekstu pod naslovom Četnik jeste pucao na poglavnika NDH ukazuje na greške i propuste Novaka Adžića po ovom pitanju. Pozivanje Adžića, koji nije istoričar, na dvoje istoričara iz Beograda, Bojana Dimitrijevića i Dubravki Stojanović, nije dokaz da Jovović nije bio atentator. Dimitrijević je samo rekao što mu je bilo poznato, da jugoslovenska istoriografija o Jovoviću nije znala ništa. Da je Dimitrijevića zanimala sudbina Pavelića, dobio bi knjigu Pere Zlatara Meta Pavelić: Živ ili mrtav i upoznao bi autora knjige. Dubravka Stojanović nema ni jedan naučni rad iz istorije Drugog svetskog rata. Ustaška emigracija ne bi objavila vest da je jedan četnik pucao na njihovog poglavnika. Istu vest ni komunistička propaganda ne bi pompezno obznanila, kao što su s ponosom pisali o atentatu na Luburića od strane pripadnika jugoslovenske Službe.[38]

Po pisanju njegove ćerke Marije, Blagoje nije imao nikakve veze sa UDB-om. Po njenom mišljenju, neki ljudi, vođeni zavišću prema Blagojevom podvigu i maloj grupi četnika koja je planirala napad na Pavelića, žele da narod u to veruje, omalovažavajući time žrtvu ovih hrabrih ljudi.[39]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ U matičnoj knjizi rođenih, čiji je faksimil priložen u knjizi Marija Jovović, Blagoje Jovović : srpski heroj u vučijoj jazbini, Podgorica, 2023, stoji da je datum rođenja 25. decembra 1922.

Izvori uredi

  1. ^ a b v g Burzanović 1998, str. 57.
  2. ^ Burzanović 1998, str. 52.
  3. ^ a b v g Zlatar, Pero (30. 7. 2010). „Crnogorac koji je htio da presudi Paveliću”. Montegrina. Pristupljeno 7. 8. 2016. 
  4. ^ Jovović 2023, str. 17-18.
  5. ^ Tošić Malešević, Nikola (2019). „VARDARSKA MAKEDONIJA U VREME KRALjEVINE SHS/JUGOSLAVIJE 1918–1941. GODINE” (PDF). VOJNO DELO. 1/2019: 275—276. 
  6. ^ Jovović 2023, str. 18-20.
  7. ^ Jovović 2023, str. 18, 23.
  8. ^ Burzanović 1998, str. 4.
  9. ^ Jovović 2023, str. 23.
  10. ^ Burzanović 1998, str. 6.
  11. ^ Burzanović 1998, str. 7.
  12. ^ Burzanović 1998, str. 15.
  13. ^ Burzanović 1998, str. 18.
  14. ^ Burzanović 1998, str. 19.
  15. ^ Burzanović 1998, str. 30.
  16. ^ Burzanović 1998, str. 36.
  17. ^ Burzanović 1998, str. 34.
  18. ^ Burzanović 1998, str. 38.
  19. ^ Burzanović 1998, str. 39.
  20. ^ a b v g Zlatar, Pero (9. 3. 2009). „The Secret of the Assassination of Ante Pavelic”. dalje.com. dalje.com. Arhivirano iz originala 24. 06. 2014. g. Pristupljeno 24. 6. 2014. 
  21. ^ Burzanović 1998, str. 49.
  22. ^ Jovović 2023, str. 146.
  23. ^ „Jovovic Traducciones zvanični sajt” (na jeziku: španski). 
  24. ^ „Argentina: Ambasador Gordan Stojović prisustvovao otvaranju kursa crnogorskog jezika”. gov.me. 15. 11. 2014. [mrtva veza]
  25. ^ „Mitropolit Amfilohije odslužio Liturgiju u Sabornoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Buenos Airesu”. Radio Svetigora. 30. 11. 2014. „Tokom Svete Liturgije, Mitropolit je miropomazanjem primio u Pravoslavnu Crkvu Karinu Jovović, koja je bila krštena u Rimokatoličkoj Crkvi. Karina Jovović je ćerka našeg poznatog iseljenika pokojnog Blagoja Jovovića iz Bjelopavlića.” 
  26. ^ Moscovich, Corina (jesen 2015). „Boletín Otoño 2015 Hipervinculados” (na jeziku: španski). str. 4. 
  27. ^ Stojović, Gordan (2009). „Pojseta Rosariu, Santa Fe-2009.”. Montegrina. „Svakako najveće zasluge za veličanstven doček pripadaju mladim djevojkama iz Slavjenskog kruga, jedna Crnogorka i dvije Hrvatice. Carina Jovović, Maria Christina Stapich i Nanci Puertas Vičić Pavletić.” 
  28. ^ „(RTS) Marija Jovović, ćerka čoveka koji je ubio Antu Pavelića: Moj otac nije bio terorista, bio je srpski heroj u vučjoj jazbini! | Srpska 24” (na jeziku: srpski). 2023-01-26. Pristupljeno 2023-01-27. 
  29. ^ „Blagoje Jovović dobija ulicu u Beogradu”. 24. decembar 2019. 
  30. ^ „Skupština Beograda o ulici Blagoja Jovovića”. 30. jul 2020. Arhivirano iz originala 04. avg 2020. g.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |archive-date= (pomoć)
  31. ^ „Vesić: Srbija i Beograd nikada neće zaboraviti Blagoja Jovovića”. 
  32. ^ „Dubravka Stojanović o imenovanju ulice po Blagoju Jovoviću”. 26. jul 2020. 
  33. ^ Pančić, Teofil (6. avgust 2020). „Beogradski kolovoz i tačka zagrebačka”. Vreme: 17. 
  34. ^ Mališić, Vesna (6. avgust 2020). „Oluja”. NIN: 3. 
  35. ^ „Vesićevi toponimi”. Nedeljnik. 6. avgust 2020. 
  36. ^ Jovović 2023, str. 54.
  37. ^ Adžić, Novak. Četničke bajke da je Blagoje Jovović bio atentator na Anta Pavelića u Argentini 1957. 
  38. ^ Đurić, Veljko (25. februar 2023). „Četnik jeste pucao na poglavnika NDH”. Danas: 11. 
  39. ^ Jovović 2023, str. 136.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Благоје_Јововић&oldid=26172947”