Božanske energije
Božanske energije (grč. ενεργια = „dejstvo, delanje“) su, prema pravoslavnoj teologiji, aktivnosti Boga u svetu. One su „nestvorene“ i po svojoj prirodi ne mogu biti stvorene niti uništene. Božja suština se razlikuje od Božjih energija, pa iako čovek nikada ne može spoznati Božju suštinu, on ipak može direktno iskusiti njegove energije.
Doživljavanje ove energije se najčešće opisuje kao svetlost, poput one koju je Isus iskusio na planini Tavor (vidi: tavorska svetlost) prilikom događaja poznatog kao preobraženje Gospodnje. Prema pravoslavnom predanju, ova svetlost se može iskusiti tokom molitve (isihazam) od strane posebno posvećenih osoba, kao što su sveci. Božanske energije imaju i svoju eshatološku dimenziju, jer se smatraju svetlošću „budućeg vijeka“.[1]
Učenje o božanskim nestvorenim energijama je jedno od ključnih pojmova pravoslavlja i plod je docnijeg razvoja vizantijske teologije. Najbolje je razrađeno kod Grigorija Palame u raspravama o blagodati i oboženju, kojima je branio isihastičku praksu viđenja „Božanske svetlosti“ (bogoviđenja) od optužbe za mesalijansku (odnosno bogumilsku) jeres koju je pokrenuo latinski teolog Varlaam od Kalabrije.[1]
Razvoj pojma uredi
Termin energija i ranije je upotrebljavan u hristološkim raspravama, a Šesti Vaseljenski Sabor (Carigrad, 681) dao mu je veliku važnost.
Prema Grigoriju Niskom i ostalim ocima, prirodna energija je sila koja projavljuje svaku bit, i samo je nebiće lišeno ove sile; jer, biće koje učestvuje u biti, sigurno će učestvovati u sili koja prirodno projavljuje tu bit.[2]
Za Jovana Damaskina pojam energija ima smisao ostvarenja ili odelotvorenja svake prirode. Primenjujući ga na hristologiju, on polazi od stava da svaka priroda ima sopstvenu volju, delanje i delo - stoga i u Hristu treba da se priznaju dve prirode i dva prirodna delanja shodno dvema prirodama, božanskoj i čovečanskoj. Razume se, ova dva delanja su sjedinjena i rade zajednički jedno sa drugim zbog njihove jedinstvene ipostasi, u kojoj su delanja čovečanske prirode sjedinjena sa delanjima božanske prirode, pa se tako javljaju kao bogočovečansko delanje.
Sveti Maksim Ispovednik takođe tvrdi da je božanstvo izvor energija. U opštem smislu, energija je moć Boga koji stvara kretanje u tvarima. Prema Maksimu, božanske energije nisu ništo drugo do božanske logosnosti u njihovom konkretnom delanju, opažljive na empirijskom nivou. Pomoću energija Bog pokreće tvorevinu i kreće se u njima samima, ostajući ipak nepokretan i nepromenjiv. Prilikom oboženja čoveka na mesto ljudskog delovanja dolazi Božanska energija, koja jedina dejstvuje, a čovek postaje „sličan organu (muzičkom instrumentu)... kojim (Bog) upravlja kako blagoizvoli“.[3]
Grigorije Palama pravi razliku između:
- bića ili suštine Božije, to jest božanske nestvorene prirode, nepromenjive, neobuhvative i neizrecive; i
- božanskih nestvorenih energija, odnosno delanja ili ličnih „izlaženja“ kroz koja se on projavljuje, dopuštajući da se njime pričešćujemo ili obožimo.
Palama tvrdi da su sve Božanske energije nestvorene, ali ne i bespočetne. Postoje Božanske energije koje imaju početak i kraj. Međutim, Božansku suštinu ne treba poistovećivati sa energijama, čak ni onim bespočetnim; iako se Bog u celosti projavljuje u svakoj energiji, njegova suština ih ipak sve beskrajno nadilazi.
Pošto je Bog sveprisutan u svakoj od Božanskih energija, dajemo mu ime za svaku od njih, iako je jasno da ih on sve nadilazi. Budući da ima mnoštvo Božanskih energija, kako onda Bog potpuno obitava u svakoj od njih bez ikakvog deljenja; kako bismo mu mogli dati ime i kako bi se on projavljivao, zbog nerazdeljive i natprirodne jednostavnosti, da on ne prevazilazi sve ove energije?
— Grigorije Palama, Trijade u odbranu svetih isihasta
Energije izviru iz zajedničkog božanstva svetog Trojstva, te su zbog toga jedinstvene, nedeljive, stalne i postojane. One su ipostazirane, to jest postoje skupa sa ipostasima, a kontempliraju se stvarno, ne simbolički. Energije ne nemaju svoju ličnu ipostas i ne postoje nezavisno. Energija koja obožuje nikako se ne odvaja od Duha koji obožuje. Energije se manifestuju kroz ipostas ali one same nisu ipostas.
Pravoslavno i katoličko viđenje uredi
Učenje o božanskim nestvorenim energijama čini suštinsku karakteristiku pravoslavlja. Ovo učenje počiva na temelju vere u oboženje čoveka i preobraženje tvari. Za razliku od rimokatoličke teologije, koja naginje ka supstancijalizmu, pravoslavna teologija shvata blagodat kao energiju i božansko delanje kroz koje čovek postaje „pričasnik božanske prirode“ (2. Pe-tr. 1,4). Palamizam nije ništa drugo do svedočanstvo radikalnog sukoba dveju teologija: sholastičkog supstancijalizma i patrističkog personalizma, koncepcija koje su se odrazile na mnogim područjima dogmatike, posebno na sotiriologiji i svetotajinskoj teologiji.
Izvori uredi
- ^ a b „J. Majendorf, O trijadama sv. Grigorija Palame”. Arhivirano iz originala 01. 01. 2009. g. Pristupljeno 05. 01. 2008.
- ^ „Grigorije Palama, Trijade u odbranu svetih isihasta” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 05. 01. 2012. g. Pristupljeno 29. 02. 2008.
- ^ „Sloboda i oboženje po Maksimu Ispovedniku”. Arhivirano iz originala 11. 11. 2007. g. Pristupljeno 05. 01. 2008.