Božidar Maksimović

Božidar Maksimović (Knić, 1. mart 1886 — Beograd, 18. jul 1969) je bio srpski i jugoslovenski političar, ministar unutrašnjih dela 1924—1927, prosvete 1929—1932, pravde 1932, bez portfelja 1932, opet ministar pravde 1932—1934. i opet ministar prosvete 1939—1940.

Božidar Maksimović
Portret Božidara Maksimovića, Uroš Predić, 1941.
Lični podaci
Datum rođenja	(1886-03-01)1. mart 1886.
Mesto rođenja	Knić, Kraljevina Srbija
Datum smrti	18. jul 1969.(1969-07-18) (83 god.)
Mesto smrti	Beograd, SFRJ
Politička karijera
Politička stranka	Narodna radikalna stranka Jugoslovenska nacionalna stranka
Mandati Ministar unutrašnjih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 6. novembar 1924 — 17. april 1927. Predsednik vlade Nikola Pašić, Nikola Uzunović Prethodnik Nastas Petrović Naslednik Velimir Vukićević Ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije 6. januar 1929 — 5. januar 1932. Predsednik vlade Petar Živković Prethodnik Milan Grol Naslednik Dragutin S. Kojić Ministar pravde Kraljevine Jugoslavije 5. januar 1932 — 2. jul 1932. Predsednik vlade Petar Živković, Vojislav Marinković Prethodnik Dragutin S. Kojić Naslednik Ilija Šumenković Ministar bez portfelja Kraljevine Jugoslavije 2. jul — 5. novembar 1932. Predsednik vlade Milan Srškić Ministar pravde Kraljevine Jugoslavije 5. novembar 1932 — 11. novembar 1934. Predsednik vlade Milan Srškić, Nikola Uzunović Prethodnik Ilija Šumenković Naslednik zastupnik: Dragutin S. Kojić Ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije 1939 — 1940. Predsednik vlade Dragiša Cvetković Prethodnik Stevan Ćirić Naslednik Anton Korošec

Biografija

Rođen je u selu Kniću pored Kragujevca, u svešteničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Pravni fakultet u Beogradu. Kao gimnazijalac bio je član đačke družine „Podmladak“, a kao student član omladinskog kluba „Slovenski jug“. Radio je kao sudski pisar u Smederevu i Beogradu, a za vreme Prvog svetskog rata bio je konjički potporučnik. Svedočio je na Fridjungovom procesu u Zagrebu 1909, a kasnije i na Solunskom procesu 1917. godine. Posle rata bio je pisar u Ministarstvu pravde, sekretar Ministarstva građevina, pa šef odseka Ministarstva saobraćaja i šef kabineta ministra saobraćaja. Nakon što je dao ostavku na državnu službu otvorio je advokatsku kancelariju.

Politička karijera

(1927)

U Narodnoj radikalnoj stranci obavljao je više funkcija, a između ostalog bio je član Glavnog odbora stranke od 1919. Za narodnog poslanika biran je u gotovo bez prekida od 1923. do 1940. godine. Ministar unutrašnjih poslova bio je u vladi Nikole Pašića od 1924. do 1926, kao i u vladi Nikole Uzunovića 1926-1927. Zbog politike „čvrste ruke“ dobio je nadimak Boža Kundak. Više puta je silom gušio radničke štrajkove i studentske demonstracije. Važio je za dvorskog radikala i brutalno se obračunavao sa protivnicima monarhije i centralističkog uređenja države. Bio je blizak kralju Aleksandru Karađorđeviću i pod njegovim uticajem vršio je pritisak na hrvatske političare u vladi, a unutar stranke bio je opozicija Nikoli Pašiću. Na njegov predlog krajem 1924. g. zabranjen je rad Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS), nakon što se ona pridružila Seljačkoj internacionali u Moskvi. Sproveo je i hapšenje Stjepana Radića januara 1925. Opozicija, koju su činile Demokratska stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija i HRSS, tražila je 1926. njegovu smenu zbog surovih policijskih metoda, a HRSS je 1927. godine podigla optužnicu protiv njega zbog policijskog nasilja, ali je optužba odbačena većinom glasova.

(1939)

U vreme Šestojanuarske diktature bio je ministar prosvete u prvoj i drugoj vladi Petra Živkovića (1929-1931 i 1931-1932). U narednim vladama Petra Živkovića, Vojislava Marinkovića i Nikole Uzunovića od 5. januara 1932. do 5. decembra 1934. godine bio je ministar pravde, a u vladi Milana Srškića ministar bez portfelja od 3. jula do 5. novembra 1932. godine. Posle smrti Aleksandra Karađorđevića protivio se imenovanju namesnika, smatrajući njegov testament falsifikatom. Na izbore 1935. izašao je kao radikalski disident sa svojom listom kandidata Jugoslovenska nacionalna stranka, ali nije prešao cenzus. U vladu Dragiše Cvetkovića ušao je kao ministar prosvete od 26. avgusta 1939. do 29. juna 1940. kada je podneo ostavku. Kao protivnik Trojnog pakta 1941. godine odbio je da uđe u vladu generala Dušana Simovića.

Posle Aprilskog rata 1941. pobegao je prvo na Krit, zatim u Egipat i Sjedinjene Američke Države. Do penzije je radio u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, a zatim je prešao u Švajcarsku. Pred kraj života vratio se u Beograd, gde je i preminuo 1969. godine.

Izvori i literatura

• Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2. 
• Maksimović Božidar, u : Srpski biografski rečnik 5, Kv-Mao, Novi Sad 2011.
• Maksimović Božidar, u : Enciklopedija srpskog naroda, Beograd 2008.
• Maksimović Božidar, u : Stanoje Stanojević, Enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, II knjiga, I-M, Beograd 1927.
• M. Stojadinović, Ni rat, ni pakt, Buenos Aires, 1963.
• T. Stojkov, Vlada Milana Stojadinovića (1935-1937), Institut za savremenu istoriju, Beograd 1985.
• M. Perišić, Ministarstvo i ministri policije u Srbiji 1811-2011, Beograd (2002). str. 308–309.