Bolnice škotskih žena u Srbiji 1915.

Bolnice škotskih žena u Srbiji 1915. (engl. The Scottish Women’s Hospital) bile su dobrovoljačke jedinice sastavljene isključivo od žena, u sastavu mnogobrojnih privremenih medicinskih ustanova u Kraljevini Srbiji. One su po izbijanju Prvog svetskog rata, osnovale nekoliko sanitetskih ekipa. Ove bolnice, kao što joj i sam naziv kaže, orgnizovale su Škotske žene po uzoru na slične već osnovane u Francuskoj, Rusiji itd. Bolnice su imala je za cilj, da pruže pomoć vojnim snagama saveznika širom svih frontova na kojima se ratovalo u Evropi, a posebno u Kraljevini Srbiji, koja je nakon balkanskih ratova, ušla u novi rat manje naoružana, manje pripremljena i sa nedovoljnim sanitetom.[1]

Bolnice škotskih žena viđena okom umetnika
Naziv
Bolnice škotskih žena u Srbiji 1915.
Osnovana
januara 1915
Zemlja osnivač
 Škotska
Organizator
dr Elionor Solto
Sedište
 Kraljevina Srbija

Najveći broj engleskih sanitetskih misija stigao je u zaraćenu Srbiju posredstvom Saveza škotskih ženskih društava, nastalog iz jednog prilično širokog pokreta za emancipaciju ženskog sveta i sticanje glasačkih prava, u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kada je, 1914. godine, počeo Veliki rat, iz ovog pokreta, jula meseca, formirana je u Edinburgu jedna ženska dobrovoljačka sanitetska jedinica, da bi se od 20. avgusta 1914. godine škotski ženski pokret, odnosno njegov Savez škotskih ženskih društava, transformisao u glavni štab — Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu.[2]

Pod utiskom novih saznanja, o neprilikama u Srbiji na početku Velikog rata, doktorka Elsi Inglis (1864—1917), sekretar Saveza škotskih ženskih društava, ponudila je srpskom poslanstvu u Londonu da jednu jedinicu (Bolnicu škotskih žena) uputi na srpsko ratište. Kako je na samom početku Velikog rata, na zatraženu medicinsku i drugu pomoć, od Međunarodnog odbora Crvenog krsta u Ženevi, srpska vlada dobila odgovor, predsednika odbora Gustava Adora, da, zbog rata, nema mogućnosti da ova organizacija pruži pomoć i da ona istu traži od Crvenog krsta drugih država, ponudu, dr Elsi Inglis srpska vlada prihvatila je sa zahvalnošću. Tako je otpočeo organizovani rad Saveza škotskih ženskih društava u Kraljevini Srbiji, na Božić 2015.[3]

U prvim mesecima 1915. godine ...pristizale su i nove medicinske misije i dobro opremljene bolnice, tako da su u toku 1915. godine u Srbiji radile pored četiri velike bolnice Saveza škotskih ženskih društava (Ženske bolnice, u Kragujevcu, Valjevu, Lazarevcu, Mladenovcu), i dve velike englesko-srpske bolnice u Kragujevcu i Skoplju.

Bolnice škotskih žena su sa srpskim narodom i njegovom vojskom prebrodile veliku traumatsku epidemiju i epidemiju pegavca 1914/1915, a jedan deo njih povlačio se preko Albanije. Škotlanđanke su radile u bolnicama škotskih žena u Kragujevcu, Valjevu, Kruševcu, Lazarevcu, Mladenovcu i Vranju, ali i sa srpskom vojskom na Solunskom frontu, Ostrovu, Vertekopu, Dragomancima, sa Prvom srpskom dobrovoljačkom divizijom u Dobrudži, ali i sa srpskim izbeglicama u Ajačiju na Korzici i bolniici u Solanšu (u Francuskoj, ispod Alpa, zapadno od Šamonija namenjenoj za lečenje tuberuloznih bolesnika). Da bi na kraju rata sa Prvom srpskom armijom pobedonosno ušle u Beograd.[4]

Organizacione pripremeUredi

 
Srpski potporni fond, Treća jedinica, Gospođa En Sinkler Stobart u centru drugi red sa Doktorima King-Mej, Pejn, Marsedn, Atkinskon, Tate i Koskon
 
Prpadnice Bolnice škotskih žena na maršu sa srpskim vojnicima

Pored rada u Francuskoj bolnice Škotskih žena su posebno postale poznate po svojoj aktivnosti u Srbiji, za koju je ocenjeno ne samo da je od strateškog značaja, već i da je u posebno teškom položaju u odnosu na druge saveznice. Elionor Solto (dr Eleanor Soltau), bila je među prvim je Škotskim ženama koja je došla u Srbiju u januaru 1915. godine, kada se zemljom širi epidemija tifusa. Već početkom godine ona je osnovala i upravljala prvom ratnom bolnicu, za njom su došle i druge škotlanđanke pojedinačno, na ličnu inicijativi ili u grupama. One su radile kao lekarke, medicinske sestre ili bolničarke u okviru Crvenog krsta ili sasvim nezavisno. Ekipa je u svom sastavu imala i jednog prevodici novinarku srpsko-irskog porekla Anu Hristić (Annie Christitch), po profesiji novinarku, koja je radila za Dejli Ekspres

Bolnica je bila opremljena kao hirurško odeljenje sa 100 postelja, potpuno snabdeveno svom potrebnom opremom, lekovima i osnovnim namirnicama. Bolnicu škotskih žena, činilo je isključivo žensko osoblje, (poput Bolnice srpskog potpornog fonda, kojim su, takođe, upravljale žene): pet lekara, medicinske sestre, bolničarke i jedan vozač ambulantnih kola. Kao prevodilac je angažovana Ana Hristić, mlada novinarka srpsko-irskog porekla, koja je imala zadatak da podučava srpski jezik. Uniforme su im bile tamnosive, dugačke, sa tartanskom trakom oko šešira i dugačkim ogrtačem koji je dopirao do članaka.

Na putu za SrbijuUredi

Prva jedinica škotskih žena pod upravom dr Elionor Solto isplovila je brodom iz Sautemptona decembra 1914. i doplovila na Maltu odakle je brodom „Nil” prevežena do Atine, a potom do Soluna. Iz soluna ekipa je vozom preko Skoplja stigla u Niš, odakle je nakon svečanog i toplog dočeka prihvaćena od predstavnika srpske vlade i Crvenog krsta i upućena do krajnjeg odredišta Kragujevaca u koji je stigla na Pravoslani Božić (7. januara) 1915. godine.[a]

Kragujevac, koji je bio i najteže pogođen epidemijom, i bio u tom periodu sedištve Vrhovne komande, nakon dolaska, u grad prve bolnice žena Škotske preuzeo je centralno mesto, kao najveći medicinski centar u Kraljevini Srbiji, u borbi protiv epidemije.

Prve aktivnosti i osnivanje bolniceUredi

Ekipa je brojala 30 pripadnika, koji su sa sobom poneli lekove i bolničku opremu i krevete za lečenje oko 100 bolesnika. Ova jedinica, trebalo je da u Kragujevcu osnuje hiruršku bolnicu što je u najkraćem roku ona i učinila.

Nakon sagledavanja situacije u gradu ekipa se opredelila za smeštaj u zgradi osnovne škole, koja je bila desetak minuta od kuće u kojoj su stanovali. Zgrada buduće bolnice, svesrdnim zalaganjem cele ekipe škotskih žena, u narednih desetak dana je okrečena, dezinfikovana i u njoj su razmešteni oprema i bolesnički kreveti.

Bolnica je je u svom sastavu imala 5 lekara, a ostatak su činile medicinske sestra, bolničarke i jedan vozač, a kasnije i veći broj priučenih bolničara, zarobljenih auustrougarskih vojnika.

Bolnica u punom zamahuUredi

 
Pripadnice Bolnice škotskih žena 1915.

U Valjevo je Bolnica škotskih žena na čelu sa doktorkom Alis Hačinson, došla brojna, potpuno opremljena, sa 40 šatora od kojih su šest velikih služili kao bolničke sobe za obolele a ostali za druge bolničke potrebe. Manji šatori su bili namenjeni za apoteku, magacine, kuhinju, kupatila, sanitarno odeljenje i naravno prostorije za spavanje i dnevni boravak osoblja. Bolnica je u Valjevu smeštena na Krušiku, u blizini bolnice na Petom puku koja im je obezbeđivala u početku sve što im je bilo potrebno. Jedna od članica misije, Besi Saterlend je obolela od pegavca i umrla u Valjevu 26. septembra 1915. godine.[5] Dok se Dr Meri Filips, koja je od juna 1915. godine radila u Drugoj jedinici Bolnice škotskih žena u Valjevu (kao lekarski pomoćnik dr Alis Hačinson), razbolela pa je 1. septembra 1915. godine vraćena u domovinu na oporavak.[6][b]

Prve pacijent njih 250, bolnica je primila odmah po dolasku, da bi a do proleća 1915. zbrinula 650 ranjenika i bolesnih Srba i austrijskih zarobljenika. Stalni sve veći priliv velikog broja ranjenika, još više je pogoršala epidemijom pegavog tifusa koja se kao pošast širila Srbijom. A u okruženju bolnice bilo je ovakvo stanje po opisu američkog novinara Džona Rida:

„Mnoštvo ranjenih i bolesnih bilo je na ulicama koje su bile ispunjene kolima sa volovskom zapregom, na kojima su ležali ranjenici sa prelomima, teškim ranama glave i trbuha, izloženi ledenoj kiši i mrazu. Unutar bolničkih zidova bilo je još gore – na podu su, na prostrtim ćebadima, ležali zbijeni jedan do drugog teški ranjenici pored bolesnika od pegavca, a neki među njima već su bili mrtvi. Zavoji su bili prljavi i danima nisu menjani.“

Problemi u radu i njihovo rešavanjeUredi

Škotlanđanke između potreba i mogućnosti
  • U ove bolnice danonoćno su dolazile kolone ranjenika koji su satima čekali, na kiši i hladnoći, da budu primljeni.
  • To je zahtevalo neprekidni rad hirurga i drugih stručnjaka u borbi za život vojnika, uz nedostatak mnogih sredstava za uspešnu intervenciju
  • Sve to često je dovodilo do očajanja pripadnice Škotskih medicinskih ekipa.
  • Ženska osećajnost bila je prenapregnuta inače očajnim uslovima rada.
  • Ali zadivljujuća energija, koju niko ne bi mogao očekivati od ovih krhkih stvorenja… uspevala je da umanji tragediju na koju je tada bio osuđen srpski narod.

Doktorka Solto iako ozbiljno zabrinuta razmerama epidemije koja je pogodila Srbu, sa svojim pripadnicama ekipe, trudila se nesebično da sve slučajeve zbrine danonoćnim radom sa malo odmora u retkim pauzama između dve kolone bolesnika. I pored nadčovečanskih napora one nisu mogle da prihvate sve ranjenike i bolesnike od pegavca, koji su kao reka stizali u njihovu bolnicu.

Higijenske prilike su postajale sve nehigijenskije, oskudica hrane i lekova sve veća i teža. Dr Solto je u ovoj bezizlaznoj situaciji slala neprestano telegrame sa molbama svom glavnom štabu u Edinburgu i dr Inglis,

Očajnički tražeći da joj se pošalju bolničarke i da se pomogne Valjevu, koje je bilo najveći bolnički centar na samoj vojišnoj prostoriji. U ovom gradu, gde je u jednom trenutku bilo preko 5.000 bolesnika i ranjenika, stopa smrtnosti iznosila je 70% – umiralo je oko 150 ljudi dnevno.[7]

Februara i marta 1915. godine epidemija pegavca dostigla je svoj vrhunac. Dnevno je u bolnicama Srbije primano 1.000 do 2.500 novih bolesnika. Umiralo je na desetine, na stotine, pa je i prestalo da se vodi evidencija umrlih.

Ubrzo se bolnica proširila i na okolne kuće, a manjak kadra nadomešten je angažovanjem većeg broja austrijskih zarobljenika koji su radili kao bolničari i obavljali i druge teške poslove. Za smešta rekovalescenata, bolnici su dodeljen pet kafane u gradu u koje je smešteno od 400-500 bolesnika.

U okupiranoj SrbijiUredi

 
Deo misije Bolnica škotskih žena, na čelu sa dr Elsi Inglis

U jesen 1915. godine, austro-nemačko-bugarska koalicija napala je Srbiju. Presečen je moravsko-vardarski pravac, kao veza srpske vojske sa Grčkom. U takvoj, bezizlaznoj situaciji, vojska i narod bili su prinuđeni da se povlače prema Kosovu, a potom, preko Prokletija, i Albanije ka jadranskom primorju.

Od strane srpske vlade izdata je naredba za evakuaciju i stranim medicinskim misijama u Srbiji. Većina misija, na čelu sa dr Elsi Inglis, odbila je da izvrši ovu naredbu.
Svi pokretni bolesnici bili su otpušteni, čak i oni teško pokretljivi, ali samopožrtvovane mlade Britanke nisu želele da dozvole da pacijentima ovlada strah, da će biti prepušteni na milost i nemilost neprijatelju: „…ako ćemo pomagati Srbima, sada moramo ostati na svojim mestima. Mi smo lekarke i bolničarke – ni pod kojim uslovima ne možete nas naterati da napustimo ranjenike u našim bolnicama. Nismo ovamo poslate da se povučemo na prvi znak opasnosti.

Okupacija Srbije zatekla je; dr Elsi Inglis i njene bolnice u Kruševcu, a ledi Lejlu Pedžet u Skoplju. Novembra 1915. pripadnice Bolnica škotskih žena imale su težak izbor: da se povuku preko Albanije sa srpskom vojskom, ili da padnu u zarobljeništvo. Dao njih se vratio u domovinu, deo odlučio da ostane, uz srpske ranjenike ali i uz ranjene Austrijance, a deo da krene u albansku golgotu.

 
Spisak Bolnica škotskih žena, na kome se vide lokacije bolnica, imena lekara i period njihovog rada u 1915.

Deo osoblja koji je želeo da ostane sa dr Elsi Inglis u Srbiji u Kruševcu se podelio u dve grupe. Jednu koja je sa najkvalitetnijom opremom iz Kragujevca ušla u sastav bolničce u jednoj krušavačkoj školi. Druga grupa je, preuzela jedan aneks, vojne bolnice srpske vojske Car Lazar (sa preko 900 pacijenata.[8]

Zalihe hrane i lekova polako su se smanjivale, a živele su u izolaciji, bez pravih i istinitih informacija, uz razne glasine. Kako su dr Inglis, i njene saradnice odbijala da potpiše izjavu o okupatorovoj blagonaklonosti prema domaćem stanovništvu, Austrijanci su odbijali da pripadnicima Bolnica škotskih žena priznaju status ratnih zarobljenika, sa pravima koje je garantovala Ženevska konvencija.

Vremenom rad u kruševačkim bolnicama se sve više smanjivao, jer nije bilo novih priliva, a srpski ranjenici čim bi malo zazdravili, odvođeni su u zarobljeničke logore.

Nakon višemesečnog rada savezničkih bolnica u okupiranoj Srbiji, početkom marta 1916. godine, preko Međunarodnog Crvenog krsta izvršena je repatrijacija svih članova savezničkih medicinskih misija. Tako se Evelina Haverfild, sa ostalim članicama Škotskih žena, vratila u Englesku, preko Mađarske, Beča, Švajcarske i Francuske.[9]

Odlazak u albansku golgotuUredi

Do Škotlanđanki iz Bolnica škotskih žena, njih oko 40, donelo je odluku da krene u albansku golgotu zajedno sa vojskom i izbeglim stanovništvom. Pre polasna podelile su se u dve grupe; prvu grupu vodila je Beatris Mekgregor, a drugu Vilijam Smit (slikar amater), trasportni oficir i jedan od retkih muškaraca u Bolnici škotskih žena. Na tom krvavom putu Škotlanđanke su se pokazale izuzetno hrabro i dostojanstveno i uz samo jednu žrtvu, Karolajn Tafi, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći zbog prevrtanja vozila, stigle na jadransku obalu.[10]

NapomeneUredi

  1. ^ Osoblje Bolnice škotskih žena dobilo je u Kragujevcu jednu komfornu kuću za stanovanje, ali koja im je ipak bila pretesna. Vodu su donosile iz veoma udaljenog bunara, a svakodnevno je trebalo cepati drva za ogrev. Kuhinja je bila odvojena u jednoj dvorišnoj zgradi, a na ispomoć su dobili 6 do 8 zarobljenika, Austrijanaca, koje su izabrali iz jedne grupe koja je radila na popravci puteva. Ovi ljudi su im bili veoma zahvalni zbog toga, jer su inače danonoćno provodili vreme napolju, bez skloništa i bez dovoljno hrane i odeće. Preuzele su jednu manju bolnicu koja se nalazila na oko 10 minuta hodom od kuće u kojoj su stanovale. Ova improvizovana bolnica je ranije primala i po 400 ranjenika, međutim one su uspele da ograniče broj postelja na samo 150, iako su bile opremljene samo za 100. Za dve nedelje sobe su bile ispražnjene, svi zidovi i podovi očišćeni i dezinfikovani, oprema i lekovi raspakovani i razmešteni, ranjenici okupani, presvučeni, previjeni i smešteni u nove čiste postelje. Bolnica vrlo brzo počinje da radi svojim punim kapacitetom. Ranjenici su pristizali sa svih strana, da bi mogli da zbrinu sve novopridošle ranjenike, uređene su nekoliko okolnih zgrada, a manjak osoblja su rešili sa austrijskim ratnim zarobljenicima, koji su bili priučeni bolničari. Sporazumevanje je bio jedan od problema sa kojim su se Škotlanđanke, takođe, sukobile. Sve su intenzivno učile srpski još od svog polaska na put, ali njihovo znanje jezika je još uvek bilo minimalno. Zbog pojave pegavog tifusa i drugih zaraznih bolesti osoblju bolnce nije bilo dozvoljeno da posećuju srpske porodice, ni civile ni vojnike. Družili su se međusobno i odmarali su se kada su mogli u kući u kojoj su stanovali. Imali su svoju kuvaricu, koja je kuvala isključivo za osoblje, ali im je problem prestavljala nabavka hrane.
  2. ^ Posle oporavka dr Filips je putovala po Velikoj Britaniji i držala predavanja za promociju delovanja Bolnice škotskih žena u Srbiji i na Solunskom frontu.

Vidi jošUredi

IzvoriUredi

  1. ^ Vuković Ž. Savezničke vojne misije u Srbiji 1915, Beograd, Plato, 2004
  2. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, u: Nova Evropa, knj. 12 (1. decembar 1925) [uredili L. Popović, M. Kostrenčić, M. Ćurčin], Zagreb 1925, str. 487–488
  3. ^ Stojančević Vladimir, Savezničke medicinske misije u Srbiji na početku Prvog svetskog rata, u: Glas SANU, odeljenje medicinskih nauka, knj. 46/2002, str. 53–62.
  4. ^ Snežana Veljković, Savezničke medicinske misije
  5. ^ Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u ratovima 1912–1918. / [urednik Radoje Čolović], Fototipsko izd., Beograd 2012.
  6. ^ Slavica Popović-Filipović, Serbs on Corsica in the Great War – Part 2 Serbian Medical Society, Section for History of Medicine, Belgrade, Serbia
  7. ^ Vl. Stanojević objavio u knjizi Istorija srpskog vojnog saniteta i Naše ratno sanitetsko iskustvo (1925).
  8. ^ Petrović Ilija, Škotske žene uza Srbe: 1914–1918., Novi Sad 2010
  9. ^ Radovanović Milan, Odlazak britanskih medicinskih misija u jesen 1915. godine, u: Zbornik radova Četvrtog naučnog skupa] 800 godina srpske medicine,[Soko Grad, 6. do 9. juna 2013. godine] / [urednici Brana Dimitrijević, Zoran Vacić], Beograd 2013, str. 55–69.
  10. ^ Stefanović Svet., Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i izgnanstva, u: V. Stanojević, Istorija srpskog vojnog saniteta = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Naše ratno sanitetsko iskustvo = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre), Beograd 1992, str. 367–413.

LiteraturaUredi

  • Dimitrijević Brana, „U kontejneru“ zapisi srpskog vojnog hirurga 1916-1918, Beograd, 2001.
  • Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
  • Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
  • Ruvidić, M. Žarko, Evakuacija ranjenika pri zauzeću Kajmakčala 1916, Srbija, Ratnik, 1921.
  • Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
  • Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
  • An Intreview with dr Agnes Bennett, ‘Sydney Morning Herald’, 26. December 1917
  • Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
  • McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
  • Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
  • Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
  • Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
  • Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
  • Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
  • Mikić ,, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Pristupljeno 08. 01. 2019. COBISS.SR 164677132
  • Mikić, Želimir (1998). Uvek vaša : život i delo dr Ketrin Makfejl. Novi Sad: Matica srpska. COBISS.SR 131730695
  • Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
  • Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
  • Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
  • Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
  • Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
  • Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
  • Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
  • Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40
  • Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
  • St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
  • Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
  • Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
  • William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
  • Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
  • Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
  • N. SƄičevƄ : Serbskaja armija v evropeiskoi voina, Belgrade, 1928
  • Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915

Spoljašnje vezeUredi