Википедија

Borislav Stanković

српски кошаркаш и кошаркашки тренер
Ukoliko ste tražili srpskog književnika realizma, pogledajte članak Bora Stanković.

Borislav Bora Stanković (Bihać, 9. jul 1925 — Beograd, 20. mart 2020) bio je srpski košarkaš i trener, kao i dugogodišnji generalni sekretar Međunarodne košarkaške federacije, a nakon toga i njen počasni sekretar.

Borislav Stanković
Lični podaci
Puno ime Borislav Stanković
Nadimak Bora
Datum rođenja (1925-07-09)9. jul 1925.
Mesto rođenja Bihać, Kraljevina SHS
Datum smrti 20. mart 2020.(2020-03-20) (94 god.)
Mesto smrti Beograd, Srbija
Informacije o karijeri
Pro karijera 1946—1953
Pozicija centar
Juniorska karijera
1941—1944
1945		 BTK
Milicionar
Seniorska karijera
Godine Klub
1946—1948
1948—1950
1950—1953		 Crvena zvezda
Železničar
Partizan
Reprezentativna karijera
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija (36 utakmica)
Trenerska karijera
1951—1953
1953—1958
1958—1963
1964—1965
1966—1969		 Partizan (igrač–trener)
BSK Beograd
OKK Beograd
OKK Beograd
Oransoda Kantu
Nagrade

Biografija uredi

Rođen je 9. jula 1925. u Bihaću, Kraljevina SHS, gde je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima preselio u Novi Sad, zbog njihovog zaposlenja.[1] Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu Borisavu Stankoviću. Njegova majka Marija Soudil, pravnica iz uspešne porodice iz Brna (Moravska), živela je u Bihaću (tada pod Austrougarskom monarhijom) posle emigracije svog oca. Budućeg supruga Vasilija Stankovića, advokata iz Novog Sada, upoznala je dok su studirali u Zagrebu.[1]

Bora Stanković je u Novom Sadu živeo u Zmaj Jovinoj ulici i pohađao je gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj”, koja se u to vreme zvala „Državna muška realna gimnazija kralja Aleksandra I”.[2] Aprila 1941. godine, zbog okupacije od mađarskih fašista, Stankovići su bili primorani na to da se smeste u Ledincima, rodnom mestu njegovog oca Vasilija, a ista sudbina ih je zadesila posle šest meseci, kada su Srem okupirale ustaše.[2] Nakon toga svoje konačno utočište pronalaze u Beogradu.[3]

Tokom Drugog svetskog rata za vreme okupacije kao omladinac bio je član ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića u Beogradu. Pripadao je Štabu 501 u kojem su bili i njegovi prijatelji Aleksandar Nikolić, Rajko Mitić i Ljubiša Broćić. Svi su oni bili pod komandom majora Žarka Todorovića Valtera. Krajem rata, kada je Bori Stankoviću bilo devetnaest godina, Crvena armija ga je zarobila zajedno s ocem koji kao pristalica Draže Mihailovića nije mogao da izbegne najgoru moguću sudbinu.[4]

„Mog oca je pogubio vatreni odred, 5. januara 1945. Proveli smo zajedno u zatvoru novembar i decembar 1944. Majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Otac i ja smo se viđali svakog dana. Kad su me oslobađali, zagrlili smo se svom snagom. Bio je to dug i tih zagrljaj. Tada sam ga video poslednji put. Nekoliko dana kasnije pogubljen je i bačen u običnu raku. Čak i danas ne znam gde je sahranjen jer njegovo telo, kao i mnoga druga, nije nikada nađeno.“

— Bora Stanković

Diplomirao je veterinu na Beogradskom univerzitetu. Kao inspektor je radio 11 godina u opštini Palilula.[5]

Bio je u braku sa Miroslavom Stefanović, rođenom sestrom njegovog druga i kolege Mije Stefanovića. I ona je bila košarkašica, igrala je za Crvenu zvezdu dok nije povredila koleno, a onda je prešla na plivanje. Venčali su se 1949. a brak u kome su dobili ćerku Ljiljanu, trajao je sve do Miroslavine smrti, oktobra 2005. Iza njih su ostale dve unuke i dvoje praunuka.[6]

Preminuo je 20. marta 2020. godine u Beogradu.[7] Sahranjen je tri dana kasnije na beogradskom Novom groblju.[8]

Sportska karijera uredi

Prvi sport mu je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.[9]

Bio je jedan od osnivača KK Crvena zvezda.[10] Igrao je za njenu prvu, najtrofejniju generaciju (1946–1948) i s njom osvojio tri prvenstva (1946, 1947, 1948). Zatim je igrao i za Železničar (1949–1950) i Partizan (1950–1953). Sa reprezentacijom Jugoslavije je učestvovao na prvom Svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Ajresu i kao i na Evropskom šampionatu 1953. u Moskvi. Ukupno je za nacionalni tim od 1948. do 1953. godine odigrao 36 utakmica.[7]

Najbolje godine trenerske karijere je proveo u ekipi BSK, odnosno OKK Beograd. Sa njim na klupi ovaj klub je od malog kluba koji se takmičio u regionalnim ligama, izrastao u višestrukog državnog šampiona.[3] Bora je sa OKK Beogradom tri puta bio prvak Jugoslavije: 1958, 1960 i 1964. godine, a 1963. godine, OKK je bio prvak države pod vodstvom profesora Ace Nikolića.[3] Takođe je sa ovim klubom tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona. Radeći u ovom klubu Stanković je selektirao i stvorio šampionsku generaciju, predvođenu Radivojem Koraćem.[3]

Od 1966. do 1969. godine je vodio Kantu (tada pod sponzorskim imenom Oransoda Kantu) i sa njima je postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968).[11]

Od 1954. Stanković je bio predsednik Takmičarske komisije Košarkaškog saveza Jugoslavije, a potom od 1956. do 1966. generalni sekretar. Na mestu generalnog sekretara Međunarodne košarkaške federacije nalazio se od 1976. do 2002. Njegov boravak na ovoj funkciji obeležile su brojne promene (uvedena linija za tri poena, promenjena je dimenzija terena, vreme je počelo da se računa po četvrtinama, a ne po poluvremenima kao do tada…) ali se kao najveće dostignuće vodi uključivanje američkih profesionalaca (NBA igrača) u međunarodnu košarku na Olimpijske igre 1992.[12]

Za vreme Olimpijskih igara 1988. u Seulu izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke 1991 godine, kada je uvršten u Nejsmitovu “Kuću slavnih” u Springfildu (Masačusets, SAD). Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“ (danas se nalazi u Ženevi), koja je tada i otvorena. Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Pored ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda…[7]

Administrativna karijera uredi

Domaća sportska administracija
  • 1953-1966: član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije.
  • 1956-1966: generalni sekretar KSJ.
  • 1988-2005: član Olimpijskog komiteta Jugoslavije.
Međunarodna košarkaška administracija
  • 1958: izabran za člana komisije FIBA za evrokupove.
  • 1960: na predlog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa postavljen za njegovog pomoćnika.
  • 1972: zamenik generalnog sekretara FIBA.

Po ovlašćenju generalnog sekretar FIBA bio zadužen za organizaciju košarkaških turnira na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, Minhenu i Montrealu, za Svetska prvenstva za košarkašice 1971. i 1975, kao i za nekoliko evropskih šampionata.

  • 1976: postavljen za generalnog sekretara FIBA.
  • 1976-2002: odgovoran za sva zvanična FIBA takmičenja.
  • 1987: zajedno sa Američkom košarkaškom asocijacijom (NBA) organizovao prvi „otvoreni“ turnir, čiji je domaćin bio Milvoki (SAD), koji je ugostio reprezentaciju Sovjetskog Saveza i ekipu milanskog Trejsera.
Međunarodna sportska administracija
  • Od 1980: član Borda poverenja Najsmitove „Kuće slavnih“.
  • 1981-1983: član pres-komisije MOK.
  • 1982-93: generalni sekretar Udruženja letnjih olimpijskih međunarodnih federacija (ASOIF).
  • Od 1982: član Komisije za olimpijski pokret MOK.
  • Od 1982: član Borda Komisije za olimpijski pokret MOK.
  • 1988-2005: član MOK.
  • 1988-92: član Koordinacione komisije za 25. letnje Olimpijske igre 1992.
  • 1990-1994: član Komisije za pripremu 12. Kongresa MOK, u Parizu 1994. (stogodišnjica od prvog Kongresa).
  • 1991: uvršten u Najsmitovu „Kuću slavnih“.
  • 1992: član Komisije za olimpijske programe MOK.
  • 1992-93: član Istražne komisije za 27. Olimpijske igre 2000.
  • 1992-96: član Koordinacione komisije za 26. Olimpijske igre 1996.
  • 1994-96: član Studijske komisije za Stogodišnjicu olimpijskog kongresa, u Parizu, 1994.
  • 1996: član Ženske i Sportske radne grupe.
  • 1998: član Izvršnog komiteta Mediteranskih igara.
  • 1999: član Koordinacione komisije za 28. Olimpijske igre, u Atini, 2004.

Priznanja uredi

  • 1974: Oktobarska nagrada grada Beograda za zasluge u sportu.
  • 1983: „Svetski sportski lider“, priznanje koje dodeljuje Američka sportska akademija za razvoj međunarodnog sporta.
  • 1983: Orden zasluga za košarku Košarkaškog saveza Venecuele.
  • 1985: Olimpijski orden, koji mu je dodelio predsednik MOK Huan Antonio Samaran.
  • 1986: Povelja za pomoć i saradnju Košarkaškog saveza Obale Slonovače.
  • 1987: Orden zasluga SR Nemačke.
  • 1991: Izabran za člana Nejsmitove „Kuće slavnih“.
  • 1996: „Najsimtova nagrada za izuzetan doprinos“, koju dodeljuje Tipof klub iz Atlante (SAD).
  • 1999: Nacionalni orden lava, koji dodeljuje država Senegal.
  • 2001: „Zlatni majstor“, priznanje koje dodeljuje „Forum visoke direkcije“ iz Madrida.
  • 2001: Vitez ordena Legije časti, koji dodeljuje država Francuska.
  • 2002: Orden zasluga SR Jugoslavije.
  • 2003: Zlatna plaketa Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore.
  • 2006: Olimpijski orden, koji mu je dodelio predsednik MOK Žak Rog.
  • 2007: Izabran za člana FIBA „Kuće slavnih“.
  • 2010: Orden časti sa zlatnim zracima Republike Srpske.
  • 2011: „Majska nagrada“ Sportskog saveza Srbije za životno delo.
  • 2012: Specijalno priznanje Sportskog saveza Srbije.
  • 2015: FIBA nagrada za životno delo.

Reference uredi

  1. ^ a b „Borislav Bora Stanković — Biografija” (PDF). OKK Beograd. Pristupljeno 22. 3. 2020. [mrtva veza]
  2. ^ a b „Borislav Stanković dva dana proveo u Novom Sadu”. Dnevnik. 19. 4. 2016. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  3. ^ a b v g „Borislav Stanković – Bora”. OKK Beograd. Arhivirano iz originala 23. 03. 2020. g. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  4. ^ „Filmska biografija Bore Stankovića: Otac četnik streljan 1945. godine...”. Sportski žurnal. 21. 3. 2020. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  5. ^ „FIBA Hall of Fame's”. Arhivirano iz originala 10. 01. 2008. g. Pristupljeno 25. 08. 2007. 
  6. ^ „Borislav Bora Stanković: Odlazak harizmatičnog “gospodina košarke””. indeks.rs. 20. 3. 2020. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  7. ^ a b v „IN MEMORIAM: Borislav Bora Stanković (1925-2020)”. Košarkaški savez Srbije. 20. 3. 2020. Pristupljeno 22. 3. 2020. 
  8. ^ „Bora Stanković sahranjen u Beogradu, uz prisustvo porodice”. Večernje novosti. 23. 3. 2020. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  9. ^ Miletić, Aleksandar (21. 3. 2020). „Odlazak Bore Stankovića”. Politika. Pristupljeno 22. 3. 2020. 
  10. ^ „Preminuo jedan od osnivača KK Crvena zvezda Borislav Stanković”. KK Crvena zvezda. 20. 3. 2020. Pristupljeno 22. 3. 2020. 
  11. ^ Miletić, Aleksandar (24. 9. 2016). „Istoriju Kantua je promenio jedan Srbin”. Politika. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  12. ^ „IN MEMORIAM: Borislav Stanković”. Moja Crvena zvezda. 20. 3. 2020. Pristupljeno 23. 3. 2020. 

Literatura uredi

  • Stanković, Borislav (2016). Igra mog života (iz razgovora sa Aleksandrom Miletićem). Beograd: Beoštampa: Košarkaški savez Srbije. ISBN 978-86-84815-49-3. 

Spoljašnje veze uredi


treneri Partizana
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борислав_Станковић&oldid=27548620”