Википедија

Boris Krajger

Boris Krajger — Janez (sloven. Boris Kraigher; Sveta Trojica, kod Maribora, 14. februar 1914 — Martinci, kod Sremske Mitrovice, 4. januar 1967), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Slovenije i narodni heroj Jugoslavije.[1] U periodu od decembra 1953. do juna 1962. godine obavljao je funkciju predsednika Izvršnog veća Narodne skupštine Narodne Republike Slovenije.

boris krajger
Boris Krajger Janez
Lični podaci
Datum rođenja(1914-02-14)14. februar 1914.
Mesto rođenjaSveta Trojica, kod Maribora, Austrougarska
Datum smrti4. januar 1967.(1967-01-04) (52 god.)
Mesto smrtiMartinci, kod Sremske Mitrovice, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesijadruštveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ odmaja 1934.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
Jugoslovenska armija
1941 — 1945.
Čingeneral-potpukovnik u rezervi
Predsednik Izvršnog veća Narodne skupštine NR Slovenije
Period1953 — 1962.
PrethodnikMiha Marinko
NaslednikViktor Avbelj
Heroj
Narodni heroj od5. septembra 1953.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden narodnog oslobođenja Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem
Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem Orden za hrabrost Partizanska spomenica 1941.

Biografija uredi

Rođen je 14. februara 1914. u selu Sveta Trojica, kod Maribora, u kraju Slovenske gorice. Njegov otac Alojz (1877—1959) je bio okružni lekar i pisac, a po političkom uverenju socijalist. Borisov stariji brat Dušan (1908—1943) proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije, a rođak Sergej Krajger (1914—2001) je bio društveno-politički radnik i junak socijalističkog rada. Posle Prvog svetskog rata, porodica se preselila u Ljubljanu, gde je otac postao upravnik bolnice. Kao gimnazijalac, Boris, je najpre bio aktivan sportista, a zatim se angažovao i u političkim zbivanjima.

U prvim danima Šestojanuarske diktature, 1929. godine, Boris i njegova braća su bili pod uticajem profesora Poljanske gimnazije: Franceta Koblara, Lovra Sušnika i Juša Kozaka, i postali simpatizeri ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Policijska istraga protiv nešto starijih školskih drugova, Toneta Tomšiča i Borisa Ziherla, a naročito hapšenje Maksa Stermeckog, su Borisa Krajgera ga još više privukli komunistima.

Godine 1932. je počeo da studira građevinsku tehniku na Ljubljanskom univerzitetu. Tada je stupio u levičarski klub „Triglav“ i uključio se u revolucionarni studentski pokret. Učestvovao je u velikim demonstracijama protiv diktature i proučavao marksističku literaturu. Posle prvog hapšenja, Boris Kidrič ga je, maja 1934. godine, primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Odmah po prijemu u Partiju, počeo je da radi u tehnici Pokrajinskog komiteta KPJ za Sloveniju.

Novembra 1934. godine je, zbog političke delatnosti, uhapšen i osuđen na dve i po godine robije, koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Kad se, 9. maja 1937. godine, vratio u Ljubljanu, nastavio je studije i revolucionarni rad. Radio je kao tehničar u raznim građevinskim preduzećima, da bi se izdržavao. Kao komunist je delovao u Slovenskom klubu „Braniboru“, stručnim organizacijama i u „Crvenoj pomoći“.

U periodu od 1937. do 1940. godine bio je sekretar Omladinske komisije pri Centralnom komitetu Komunističke partije Slovenije, koja je, krajem 1938. godine, prerasla u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Sloveniju. Bio je i član Omladinske komisije pri Centralnom komitetu KP Jugoslavije, koja je, sredinom 1938. godine, prerasla u Centralni komitet Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Organizovao je omladinu i među njom razvijao antifašizam.

U periodu od 1938. do 1940. godine je bio član Okružnog komiteta KPS za Ljubljanu. Februara 1939. godine je izbegao hapšenje i logor u Bileći, pa se, kao ilegalac, posvetio partijskom radu. Na Trećoj konferenciji KP Slovenije, 29. juna 1940. godine, izabran je u Centralni komitet KP Slovenije, gde je odgovarao za rad s omladinom i za Agitprop.

Narodnooslobodilačka borba uredi

Uhapšen je 27. marta 1941. godine u Jasenicama, ali je iz zatvora pušten prilikom napada Sila Osovina na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine. Posle okupacije, ostao je ilegalno u okupiranoj Ljubljani i bio sekretar Okružnog komiteta KPS i Okružnog odbora Osvobodilne fronte (OF). Posle hapšenja Antona Toneta Tomšića, decembra 1941. godine, Boris Krajger je preuzeo i poslove organizacionog sekretara CK KP Slovenije.

Kad je okupator, krajem februara 1942. godine, ogradio Ljubljanu žicom, Centralni komitet KP Slovenije i Izvršni odbor Osvobodilne fronte su van žičane ograde ustanovili svoja povereništva na čelu s Borisom Krajgerom, i preko njega održavali veze i usmeravali delatnost Narodnooslobodilačkih organizacija i partizanskih jedinica u Sloveniji. Maja 1942. godine Boris Krajger je kooptiran u Politbiro CK KPS.

Ubrzo potom Italijani su ga, u raciji u Ljubljani, uhapsili i internirali u logor Gonars. Tamo je s ostalim logorašima iskopao rov i kroz njega, 31. avgusta 1942. godine, pobegao sa sedam drugova u gorička brda, i uključio se u akcije Okružnog komiteta KPS za Slovenačko primorje. Sredinom novembra je došao u sedište CK KPS u Polhograjske Dolomite, i ponovo delovao u Politbirou. Posle povratka rukovodstva NOP-a na Kočevski rog, postao je, 20. maja 1943. godine, vršilac dužnosti političkog komesara Glavnog štaba NOV i PO Slovenije, a 14. jula je imenovan za političkog komesara.

Oktobra 1943. godine, postao je član Plenuma Osvobodilne fronte (OF), Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (SNOV) i Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a 23. septembra 1944. član Izvršnog odbora OF-a. Od oktobra 1944. do početka marta 1945. godine delovao je i u Politbirou CK KPS i došao u Štajersku kad je tamo počela nemačka ofanziva protiv oslobođene teritorije u Gornjoj Savinjskoj dolini. Početkom marta 1945. godine, kad je oslobođenje Slovenačkog primorja postalo najvažniji zadatak, CK KPS ga je poslao za političkog sekretara Oblasnog komiteta KPS i sekretara Pokrajinskog odbora OF-a za Slovenačko primorje.

Posleratni period uredi

Učestvovao je u prodoru jedinica Devetog slovenačkog korpusa prema Trstu. U vreme borbe za slovenačku nacionalnu granicu, bio je sekretar Centralnog komiteta KP Julijske krajine sve do 17. juna 1946. godine, kad je postao ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Slovenije. Godine 1948, na Petom kongresu KPJ, izabran je za člana Centralnog komiteta KPJ.

Krajem januara 1953. godine postao je član Izvršnog veća Narodne Skupštine NR Slovenije, a 15. decembra 1953. je postao njegov predsednik; bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i član njegovog Odbora za perspektivni društveni plan. Od juna 1962. je bio i član Koordinacionog odbora SIV-a. Godine 1962. je postao predsednik Odbora SIV-a za opšta privredna pitanja, a 25. juna je izabran za potpredsednika SIV-a i predsednika Odbora SIV-a za privredu.

Više puta je biran za republičkog i saveznog poslanika. Do odlaska u Beograd, 1962. godine, bio je član Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, član Predsedništva SSRN Slovenije i Glavnog odbora SUBNOR-a Slovenije. Od 1960. bio je član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije, i od 1958. član Izvršnog komiteta CK SKJ. Imao je čin rezervnog general-potpukovnika JNA.

Poginuo je 4. januara 1967. godine, u saobraćajnoj nezgodi na auto-putu Zagreb—Beograd, kod sela Martinci, u blizini Sremske Mitrovice.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden za hrabrost. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 5. septembra 1953. godine.

Foto-galerija uredi

Literatura uredi

Reference uredi

  1. ^ „Kraigher, Boris (1914–1967) - Slovenska biografija”. www.slovenska-biografija.si. Pristupljeno 2022-01-15. 

Spoljašnje veze uredi

 
Boris Krajger na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Крајгер&oldid=27679312”