Bretonvudski sporazum
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Bretonvudski sporazum/sistem (engl. Bretton Woods system) međunarodni je sporazum postignut na konferenciji predstavnika 44 zemlje održanoj sredinom 1944. u Breton Vudsu (u američkoj državi Nju Hempšir), o rešavanju posleratnih monetarnih i finansijskih problema, pa je kao takav i do danas ostao kao temelj međudržavnih odnosa u toj sferi. Na konferenciji su osnovani Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj.
Istorija uredi
Osnove sporazuma uredi
Osnove posleratnog međunarodnog monetarnog sistema postavljene su na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine. Tada su formirane dve organizacije za međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju: Međunarodni monetarni fond (MMF) (engl. International Monetary Fund (IMF)) i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (MBOR) (engl. International Bank for Reconstruction and Development (IBRD)).
Fond je trebalo da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a banka je dobila zadatak da omogući obnovu i razvoj privreda zemalja članica.
Karakteristike sistema uredi
Međunarodni monetarni sistem koji je ustaljen Bretonvudskim sporazumom naziva se zlatno-devizni standard (zbog važenja zlata i deviza kao rezervi). Imajući u vidu važnost Sjedinjenih Američkih Država i dolara u ovom razdoblju, ovaj sistem se može nazvati zlatno-dolarski sistem. Naime, dolar je važio za zvaničnu valutu u kojoj su se čuvale rezerve i imao je veliku ulogu u međunarodnom platnom prometu. SAD je imao najveće rezerve zlata, a za dolar se moglo kupiti apsolutno sve.
SAD su se u periodu od 1950. do 1957. suočavale sa problemom međunarodne likvidnosti, deficit platnog bilansa je rastao, a zalihe zlata su se topile. Smanjuje se glad za dolarom, opada poverenje u njega, a Savezne rezerve svoja potraživanja konverutuju u zlato.
Godine 1962. Savezne rezerve su stvorile fondove u valutama zapadnoevropskih zemalja. Ta sredstva se koriste za otkup dolarskih potraživanja od stranaca i da bi se smanjio odliv zlata. Preduzete su još neke mere koje su smanjile odliv deviza ali nisu ga i otklonile. Konstantni porast međunarodne trgovine i obim usluga i proizvoda zahtevali su veća devizna sredstva (nestašica sredstava međunarodnog plaćanja).
Rešenje se nije moglo tražiti u deflaciji jer ona nije odgovarala SAD. Poljuljano poverenje u dolar i neadekvatan mehanizam povećanja međunarodne likvidnosti nametali su potrebu reformisanja međunarodnog monetarnog sistema.
U periodu 1968—1973. uvedena je dvojna cena zlata, za zvanične transakcije ostala je stara cena zlata, a za privatne transakcije cena se slobodno formirala na tržištu.
Godine 1967. na sastanku u Rio de Žaneiru usvojen je Prvi Amandman na Statut IMF-a. Odlučeno je da se u okviru fonda formira novi vid sredstava za međunarodna plaćanja, tzv. specijalna prava vučenja (SPV) — papirno zlato.
Vidi još uredi
Literatura uredi
- Van Dormael, A. (1978). Bretton Woods: Birth of a monetary system. MacMillan London.
- Bordo, Michael D.; Eichengreen, Barry (1993). A Retrospective on the Bretton Woods System: Lessons for International Monetary Reform.
- James, Harold (1996). International Monetary Cooperation Since Bretton Woods. Oxford University Press.
- Steil, Benn (2013). The Battle of Bretton Woods: John Maynard Keynes, Harry Dexter White, and the Making of a New World Order. Princeton University Press.
- Markwell, Donald (2006). John Maynard Keynes and International Relations: Economic Paths to War and Peace Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. avgust 2007). Oxford University Press.
- Gavin, F. J. (2002). „The Gold Battles within the Cold War: American Monetary Policy and the Defense of Europe, 1960–1963”. Diplomatic History. 26 (1): 61—94. doi:10.1111/1467-7709.00300.