Britanske ekspedicione snage (Drugi svetski rat)

Британске експедиционе снаге (енгл. British Expeditionary Force, BEF) upućene su u Francusku odmah po ulasku Velike Britanije u Drugi svetski rat, i učestvovale su u Lažnom ratu (1939-1940) i bici za Francusku (1940). BEF je povučen u Englesku tokom bitke kod Denkerka (1940).[1]

Британске трупе у Француској октобра 1939.

FormiranjeUredi

U trenutku izbijanja rata, 3. septembra 1939, najvažniji zadatak britanske mornarice bio je da obezbedi preacivanje Ekspedicionog korpusa u Francusku. Prvi kontingent upućen je razaračima već 4. septembra, a 10. septembra prispeo je u Šerbur i prvi konvoj s britanskim trupama. Pošto Nemci nisu ometali to prebacivanje, Britanci su u oktobru počeli da upućuju konvoje u luke severoistočno od Le Avra, uključujući i luku Kale. Prebacivanje Ekspedicionog korpusa završeno je do početka juna 1940, kada se u Francuskoj našlo oko pola miliona britanskih vojnika i 89.000 vozila.[1]

Do početka bitke za Francusku, 10. maja 1940, BEF raspolagao je sa 13. pešadijskih divizija i 1 oklopnom brigadom, uz 416 aviona.[1]

Ratni putUredi

BEF, pod komandom lorda Džona Gorta, bio je raspoređen na levom (zapadnom) krilu francuske 1. grupe armija, koja je zaposela francusko-belgijsku granicu, od Luksemburga do mora. 10. maja 1940, pošto su Nemci jakim snagama napali Holandiju i Belgiju, BEF i 3 francuske armije (1,7. i 9) ušli su u Belgiju na poziv njene vlade sa ciljem da zauzmu položaje na reci Dajle (Dyle) u Belgiji i tu dočekaju nemačku ofanzivu (takozvani Plan D). BEF je 11. maja stigao do reke Dajle i zauzeo položaje ispred Brisela, dok je francuska 7. armija 12. maja ušla u Holandiju do Brede.[1] BEF je sa 1. francuskom armijom i belgijskom vojskom do 15. maja branio liniju Antverpen - Dajla istočno od Brisela, izdržao prve udare nemačke 6. armije i uspešno izveo protivnapad, ali je severno od njih Holandija 15. maja kapitulirala. Pod pritiskom nemačke grupe armija B (6. i 18. armija) saezničke snage počele su noću 16/17. maja povlačenje u Flandriju da bi posele položaje na levoj obali reke Šelde.[2] Brisel je pao 17. maja.[1]

Za to vreme, nemačka grupa armija A - 12. armija na čelu sa 5 oklopnih divizija (oklopna grupa Klajst) - probila se 12. maja kroz Ardene i izbila na reku Mezu, a zatim je 15. maja razbila francusku 9. armiju i probila francuski granični front na Mezi kod Sedana, u širini od 100 km i kroz brešu uputila oklopne snage (4 nemačka oklopna korpusa) na Lamanš radi odsecanja savezničkih snaga u Belgiji.[1][2]

19. maja smenjen je vrhovni komandant francuske armije general Moris Gamlen, a na njegovo mesto postavljen je Maksim Vegan. On je pokušao - sada već prekasno - da preseče nemački klin kod Sedana ofanzivom britanskih i francuskih divizija sa severa (iz Belgije) i sa juga. Savezničke snage iz Belgije (uključujući i BEF) napale su desni bok oklopnog klina sa severa 21. maja (kod Arasa) i 23. maja (kod Kambrea), a francuska 7. armija napala je 22. maja levi bok sa juga, ali ih je zadržala nemačka 4. armija, ojačana oklopnom grupom Hoth (3 oklopne i 1 motorizovana divizija). Za to vreme, oklopna grupa Klajst skrenula je od Some na sever i 25. maja zauzela Bulonj na Moru i izbila na Lamanš, a sutradan Kale, čime je savezničkim snagama presečena odstupnica u Francusku.[1] U međuvremenu se francuska 7. armija povukla na reku Somu, dok su savezničke snage u Flandriji (oko 45 divizija) produžile odstupanje na reku Lis.[2]

23. maja je nemačka 6. amija probila front belgijske armije kod Roterdama, dok je više pokušaja BEF i francuskih snaga da se probiju na jug osujećeno. Saveznička komanda je 26. maja naredila povlačenje svih snaga u Britaniju preko luke Denkerk u Flandriji: dok je Belgija kapitulirala 28. maja, BEF i preostale francuske snage 1. armije uspele su da odbrane položaje kod Denkerka sve do 4. juna. BEF i saveznici su izgubili celokupno teško naoružanje i opremu, ali su uspeli da evakuišu 338.226 vojnika (198.315 Britanaca i 139.911 Francuza).[1][2]

GubiciUredi

U toku bitke za Francusku (10. maja-25. juna 1940) BEF izgubio je 70.000 poginulih, ranjenih i zarobljenih.[1]

ReferenceUredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (knjiga 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 366—372. 
  2. ^ a b v g Gažević, Nikola (1971). Vojna enciklopedija (knjiga 2). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 793. 

LiteraturaUredi

  • Gažević, Nikola (1971). Vojna enciklopedija (knjiga 2). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
  • Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (knjiga 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod.