Varjazi

Varjazi (stnord. Væringjar; grč. Βάραγγοι [Várangoi], Βαριάγοι [Variágoi]) je bilo ime koje su Grci i Istočni Sloveni nadenuli Vikinzima, koji su vladali Kijevskom Rusijom od 9. do 11. veka i obrazovali vizantijsku Varjašku gardu.

Mapa koja pokazuje glavne trgovačke puteve Varjaga: Povolšski trgovački put (crveno) i trgovački put od Varjaga do Grka (purpurno). Drugi trgovački putevi iz perioda od 8. do 11. veka su pokazani narandžanstom bojom.

Prema Povesti minulih leta, grupa Varjaga poznati po imenu Rus pod vođstvom Rjurika su se 862. naselili u Novgorodu. Pre Rjurika, Rusi su možda vladali ranijim hipotetičkim entitetom. Rjurikov rođak Oleg je osvojio Kijev 882. godine i osnovao je Kijevsku Rusiju, kojom će kasnije vladati Rjurikovi potomci.

Baveći se trgovački, piratskim i plaćeničkim aktivnostima, Varjazi su plovili rekama Gardarikija, kako je oblast severno od Crnog mora bila poznata u nordijskim sagama. Varjazi su kontrolisali povolški trgovački put (put od Varjaga do Arapa), povezujući Baltičko more sa Kaspijskim jezerom i Dnjeparski trgovački put (put od Varjaga do Grka), koji je vodio do Crnog mora i Carigrada. To su bili trgovački putevi od kritičke važnosti koji su povezivali Evropu iz mračnog veka sa bogatim i razvijenim Arapskim kalifatom i Vizantijskim carstvom. Većina srebrnog novca je došla sa Istoka na Zapad ovim putem. Privučeni bogatstvom Carigrada, Varjazi su započeli brojne Rusko-vizantijske ratove, a ishod nekih su bili povoljni trgovački ugovori. Najkasnije od početka 10. veka mnogi Varjazi su služili kao plaćenici u Vizantijskoj vojsci, čineći Varjašku gardu, ličnu stražu vizantijskih careva. Većina njih, i u Vizantiji i u istočnoj Evropi, na kraju je preobraćena iz paganizma u pravoslavlje, što je kulminiralo pokrštavanjem Kijevske Rusije 988. Poklapajući se sa okončanjem vikinškog doba, dolazak Skandinavaca u Rusiju je prekinut, a Varjazi su postepeno asimilovani u Istočne Slovene do kraja 11. veka.

Kijevska Rusija

Gosti preko mora, Nikolaj Rerih (1899).

Pošto su se naselili u Aldeigji tokom 750-ih, skandinavski kolonisti su igrali važnu ulogu u ranoj etnogenezi naroda Rus i osnivanju Ruskog kaganata. Varjazi se prvi put pominju u Povesti minulih leta kako su 589. primorali slovenske i finske narode da plaćaju danak. Vikinzi su se brzo širili severnom Evropom; Engleska je počela da plaća danegeld, a Kuronci iz Grobina su se suočili sa invazijom Šveđana otprilike u isto vreme. Najviše zbog geografskih razloga, često se navodi da je većina Varjaga koji su se naselili u istočnom Baltiku, Rusiji i južnijim zemljama došli iz oblasti današnje Švedske.

U 9. veku, Rusi su trgovali duž Povolškog trgovačkog puta, koji je povezivao severnu Rusiju (Gardariki) sa Bliskim istokom (Serkland). Trgovina Volgom je opala krajem veka, a trgovina putem od Varjaga do Grka ga je brzo smenila u popularnosi. Osim Ladoge i Novgoroda, Gnezdovo i Gotland su bili važni centar varjaške trgovine. Velika većina (40.000) svih arapskih novčića iz arapskog perioda je pronađeno u Gotlandu. U Skaniji, Olandu i Aplandu je pronađeno ukupno 12.000 novčića. Druge skandinavske oblasti imaju raštrkana nalazišta, sa 1000 novčića pronađenih u Danskoj i oko 500 u Norveškoj. Vizantijski novčići (oko 400) su pronađeni skoro isključivo u Gotlandu.

Pozivanje Varjaga od Viktora Vasnecova: Rjurik i njegova braća Sineus i Truvor stižu u Staru Ladogu.

Prema „Povesti minulih leta“, finska i slovenska plemena u oblasti Novgoroda su ustali protiv svojih varjaških gospodara i proterali ih preko mora nazad u Skandinaviju, ali su ubrzo počeli da ratuju među sobom. Da bi učinili kraj anarhiji, severna slovenska i finska plemena su sporazumno rešila, da pozovu Varjage da dođu i vladaju nad njima. Predvođeni Rjurikom i njegovom braćom Truvorom i Sineusom, pozvani Varjazi (nazivani Rusi, su se naselili oko Holmgarda (Novgoroda). „Povest minulih leta“ dva puta imenuje Ruse među drugim varjaškim narodima, uključujući Šveđane, Normane, Angle i Gute. Normani je staroruski naziv za Norvežane, dok se Angli mogu shvatiti kao Danci). Na nekim mestima „Povest minulih leta“ spominje Slovene i Ruse kao različite narode, dok ih u drugim primerima meša.

Pod vođstvom Rjurikovog rođaka Olega, Varjazi su se širili na jug, preotevši od Hazara Kijev 882. godine i osnovavši Kijevsku Rusiju, kojom će kasnije vladati Rjurikovi potomci. Privučeni bogatstvom Carigrada i arapskog sveta, Varjazi su započeli brojne rusko-vizantijske ratove, a ishod nekih su bili povoljni trgovački ugovori. U međuvremenu, Rjurikovi potomci su proširili rusku državu i ujedinili lokalna plemena. Kontakti sa Vizantijom su se proširili, što je kulminiralo pokrštavanjem Kijevske Rusije 988. za vreme kneza Vladimira Velikog.

Dugi brodovi se prave u zemlji Slovena , Nikolaj Rerih (1903).

Kao što je slučaj sa nordijskim uticajem u Normandiji i Britanskim ostrvima, varjaška kultura nije preživela ni na Istoku. Umesto toga, varjaška vladajuća klasa dva moćna grada-države Novgoroda i Kijeva je postepno slavinizovana do kraja 11. veka. Međutim, Rjurikovi potomci su pripadali vladajućim dinastijama srednjovekovne Kijevske Rusije i njenih kneževina-naslednica Galicije-Volinije, Černihova, Vladimira-Suzdalja, Velike moskovske kneževine i bili su osnivači Ruskog carstva. Ime narod Rus se zadržalo u imenu današnje Rusije i Belorusije i njihovih stanovništva.

Islamski svet

Slika Henrika Sjemiradskog (1883) koja pokazuje pogreb u brodu ruskog poglavara kako je opisao arapski putopisac Ahmad ibn Fadijan koji je posetio Kijevsku Rusiju u 10. veku

Rusi su se pojavili prvi put u Serklandu u 9. veku, putujući kao trgovci duž Povolškog trgovačkog puta, prodajući krzno, med i robove. Riznice srebrnog novca kovanog u 9. veku u Bagdadu su pronađenu u Švedskoj, naročito u Gotladnu. Prve male pljačke su se desile krajem 9. i početkom 10. veka. Rusi su prvu veliku ekspediciju preduzeli 913. Nakon što su došli na 500 brodova, opljačkali su Gorgan, na teritoriji današnjeg Irana, i okolne oblasti, uzevši robove i dobra. Na svom povratku, pljačkaše su napali i porazili hazarski muslimani iz delte Volge, a one koje su pobegli ubili su lokalna plemena srednje Volge.

Tokom sledeće ekspedicije 943. Rusi su zauzeli Bardu, prestonicu Kavkaske Ablanije u današnjem Azerbejdžanu. Rusi su ostali tamo nekoliko meseci, ubili mnoge stanovnike grada i prikupili značajan plen. Tek iz je pojava dizenterije primorala da odu sa svojim plenom. Kijevski knez Svjatoslav I je zapovedao sledećim napadom, koji je uništio hazarsku državu 965. Svjatoslavov pohod je uspostavio rusku kontrolu nad trgovačkim putevima u pravcu sever-jug, čime je promenjena demografska struktura regiona. Pljačkaški pohodi su se nastavili tokom tog perioda, a poslednji skandinavski pokušaj da ponovo uspostave rutu ka Kaspijskom moru je predvodio Ingvar Putešestvenik 1041.

Vizantija

Varjaška straža, crtež iz hronike Jovan Skilice iz 11. veka.

Najraniji vizantijski zapisi o narodu Rus bi mogli biti napisani pre 842. Oni su sačuvani u grčkom Žitiju svetog Đorđa Amstriskog, koji govori o pljačkaškom pohodu koji je stigao sve do Paflagonije. Istovremeni pomen o prisustvu Rusa u Vizantiji je zapisan u franačkim Analima Svetog Bertina. Oni se odnose na izaslanstvo sa dvora vizantijskog cara koje je posetilo Ludviga Pobožnog u Ingelhamu. U ovoj delegaciji su bila dva čoveka koji su sebe zvali Rhos. (Rhos vocari dicebant, tj. „govorili su da se zovu Rusi“) Ludvig se raspitivao o njihovom poreklu i otkrio je da su oni Šveđani. Plašeći se da su oni možda špijuni svoje braće Dance, Ludvig je naredio da se oni zatvore.

Rusi iz Kijeva su pod Askoljdom i Dirom 860. pokrenuli svoj prvi napad na Carigrad. Ishod ovog napada je nejasan, ali su Varjazi nastavili sa svojim naporima, pošto su redovno plovili iz Dnjepra u Crno more. Arapski hroničari su zabeležili pohod na Kaspijsko jezero tokom 870-ih, 910, 911, 913, 943 i kasnije. Iako su Rusi imali uglavnom miroljubiv trgovački odnos sa Vizanticima, vladari Kijeva su pokrenuli relativno uspešnu pomorsku ekspediciju i neuspešan pohod 941. na Carigrad, kao i veliku invaziju Balkana koju je izveo Svjatoslav I od 968. do 971. Ovi pohodi su bili uspešni u toj more da su primorali Vizantice da izmene rusko-vizantijske trgovačke sporazume; u vojnom smislu Varjazi su obično trpeli poraze od nadmoćnijih vizantijskih snaga, naročito na moru zbog vizantijske upotrebe grčke vatre.

Varjaška straža

Glavni članak: Varjaška straža

Ilustracija scene iz Skiličine hronike, koje prikazuje Tračanku koja ubije Varjaga koji je pokušao da je siluje, dok joj njegovi drugovi čestitaju i daju joj njegovu imovinu.

Varjaška garda je bila deo vizantijske vojske i lična garda vizantijskih careva od 9. do 14. vek. U početku su je činili Varjazi koji su došli iz Kijevske Rusije.

Gardu je prvi put osnovao car Vasilije II, nakon pokrštavanja Kijevske Rusije i saveza sa Vladimirom Velikim, koji je poslao Vasiliju 6.000 ljudi kao deo sporazuma o savezu. Vasilijevo nepoverenje prema domaćim vizantijskim stražarima, čija se odanost često menjala sa fatalnim posledicama, kao i dokazana odanost Varjaga, od koji su mnogi i ranije služili u Vizantiji, uticalo je na cara da ih angažuje kao svoju ličnu stražu. Tokom godina, novi regruti iz Švedske, Danske i Norveške su činili pretežno skandinavski kontingent u straži sve do kraja 11. veka. Toliko mnogo Skandinavaca je dolazilo da stupi u gardu da se srednjovekovni švedski zakon iz Vastergotlanda propisivao da niko ne može da nasledi imanje dok se nalazi u Grčkoj (Vizantiji). U 11. veku još dva evropska dvora su regrutovali Skandinavce: kijevski (oko. 980–1060) i londonski (1018–1066).

Posle stotinak godina postojanja, garda je upošljavala i Anglosaksonce nakon Normanskog osvajanja Engleske. Do vremena cara Aleksija I Komnina, Varjaška garda je regrutovala uglavnom Anglo-Saksonce i druge „koji su propatili od ruku Vikinga i njihovih rođaka Normana“. Anglo-Saksonci i druga germanska plemena su delili sa Vikinzima tradiciju verne službe (do smrti ako je potrebno), a posle normanskog osvajanja Engleske bilo je mnogo ratnika koji su izgubili svoje posede i bivši gospodara koji su tražili neko drugo mesto za život.

Varjaška garda ne samo da je obezbeđivala vizantijske careve, već je i učestovavala u mnogim ratovima koje je vodila Vizantija i igrala je ključnu ulogu, pošto se obično ulazila u borbu u kritičnim trenucima bitke. Do kraja 13. veka Varjazi su se uglavnom stopili sa Vizantincima, mada je garda nastavila da postoji do polovine 14. veka, a 1400. je još uvek bilo ljudi u Carigradu koji su se izjašnjavali kao Varjazi.

Literatura

• Gardell, Carl Johan (1992) [1987]. Gotlands historia i fickformat. Immenco. ISBN 978-91-7810-885-5. 
• Wortley, John, ur. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. str. 372. ISBN 978-0-521-76705-7. 
• Milner-Gulland, R. R. (1989). Atlas of Russia and the Soviet Union. Phaidon. ISBN 978-0-7148-2549-6. 
• Schultze, Sydney (2000). Culture and Customs of Russia. Greenwood Publishing Group. str. 5—. ISBN 978-0-313-31101-7. 
• Duczko, Wladyslaw (2004). Viking Rus. Brill Publishers. str. 10—11. ISBN 978-90-04-13874-2. Pristupljeno 01. 12. 2009. 
• Forte, Angelo; Oram, Richard D.; Pedersen, Frederik (2005). Viking Empires. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82992-2. 
• Schofield, Tracey Ann (2002). Vikings. Lorenz Educational Press. str. 7—. ISBN 978-1-57310-356-5. 
• Turnbull, Stephen (2012). The Walls of Constantinople AD 324-1453. Osprey Publishing. ISBN 978-1-78200-224-6. 
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Jansson, Sven B. (1980). Runstenar. Stockholm: STF. ISBN 978-91-7156-015-5.