Vaspitanje

Vaspitanje je proces planskog i sistematskog usavršavanja senzomotornih, intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti deteta, ali i odraslog. Kao oblik socijalizacije, vaspitanje je usmereno na uobličavanje ponašanja u socijalno poželjnom smeru. Ovaj proces može biti individualan i grupni. Prema svom predmetu, vaspitanje može biti fizičko, intelektualno, moralno, estetsko ili religijsko.[1]

Osnovno polazište u razmatranju odnosa vaspitanja i obrazovanja sastoji se u tome što se oba ova procesa međusobno sadrže i prožimaju pri čemu se često ističe da je vaspitanje širi i sveobuhvatniji pojam i proces koji u sebi neminovno i koordinirano sadrži proces obrazovanja. U suštini, može se reći da je vaspitanje sveukupno pedagoško delovanje na sve sfere čovekovog bića, umereno na izgrađivanje i formiranje celovite ljudske ličnosti u širu sferu spada i njena obrazovanost. Obrazovanje je, dakle, deo šireg procesa vaspitanja koji je usmeren na sticanje znanja i razvoj (praktičnih) sposobnosti ličnosti. Međutim, iako su oba ova procesa strogo uslovljena i međusobno koordinirana u naukama i teorijama o obrazovanju i vaspitanju oni se posebno razmatraju i proučavaju i to kao posebni i osnovni pedagoško-andragoški pojmovi i procesi. Beba dolazi na svet sa potencijalima koji joj omogućavaju da ih razvija u određenom pravcu. Beba je biće u nastajanju.

Obeležja ljudske vrsteUredi

Iz ovog biološkog deficita proističu dva obeležja ljudske vrste: vaspitljivost- mogućnost da se bude vaspitan. Bebina nedovršenost otvara velike mogućnosti razvoja u smislu domena i u smislu raznovrsnosti; neophodnost vaspitanja- vaspitanje je nužan činilac u procesu izrastanja bebe koja dolazi na svet. Iako beba nasleđem donosi određene organe za govor, to nije dovoljno da ona i ovlada govorom. Tek kroz interakciju sa drugim ljudima ona će moći da razvije svoj potencijal.

Sa istorijskim razvojem društva i promenama u proizvodnji, kroz industrijalizaciju, došlo je do promena i u porodici. Ekonomski i društveni procesi, kao posledica, izmenili su proizvodnu funkciju porodice i doveli do promena u njenom položaju i strukturi. Kada je u pitanju predškolsko vaspitanje i razvoj, javlja se potreba da se deca zaposlenih roditelja zbrinu.

Oblici vaspitanjaUredi

Dva su osnovna oblika vaspitanja:

  • Primarno vaspitanje ili primarna socijalizacija, koja se vezuje za porodicu kao primarnu društvenu grupu i postiže se kroz ljubav, toplinu i afektivnost;
  • Sekundarno vaspitanje ili sekundarna socijalizacija, koja se ostvaruje kroz druge društvene grupe kao što su škola, gupe vršnjaka, raznovrsne društvene organizacije i slično.

Razvoj vaspitanjaUredi

U razvoju vaspitanja javljaju se dva osnovna procesa:

  1. Profesionalizacija i institucionalizacija – vaspitanje se izdvaja u posebnu delatnost i institucionalizuje kao posebna delatnost. Vaspitanje se ne dešava više samo u okviru porodice, već se javljaju i javne, profesionalne institucije sa profesionalnim i stručnim saradnicima i osobljem. javljaju se čuvališta koja su imala određeni vaspitni efekat.
  2. Usložnjavanje i diferencijacija – vaspitanje prestaje da bude jednoobrazno za sve. Diferencira se prema uzrastu (predškolsko, osnovna škola, srednja škola,…), sposobnostima (vaspitanje u ustanovama za zdravu decu, specijalno vaspitanje,…), polu (nema nekih specifičnosti, osim prema tradiciji). Kao posledica diferenciranja javlja se razlika između vaspitanja i obrazovanja.

Načini gledanja na čoveka i na vaspitanjeUredi

Postoje dva načina gledanja na čoveka i na vaspitanje:

  1. Bihevioristički (funkcionalni) – dobar primer je vaspitanje u Sparti (vaspitanje = menjanje; pretnje i kazne);
  2. Fenomenološki (humanistički) – dobar primer je vaspitanje u Atini (vaspitanje prati prirodu deteta).

IzvoriUredi

  1. ^ Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.

LiteraturaUredi

  • Koković, D. : Sociologija obrazovanja, Novi Sad 1994.