Википедија

Vaclav I od Češke

Vaclav I Jednooki od Češke (Prag, 1205 - Kraluv Dvur, 23. septembar 1253) je bio kralj Bohemije. Bio je sin Otokara I Pšemisla i Konstance Ugarske.

Vaclav I od Češke
Lični podaci
Datum rođenja1205
Mesto rođenjaPrag,
Datum smrti23. septembar 1253.(1253-09-23) (47/48 god.)
Mesto smrtiKraluv Dvur,
Porodica
SupružnikKunigunda od Hoenštaufena
PotomstvoVladislav, markgrof Moravske, Otakar II Pšemisl, Beatris od Češke
RoditeljiOtakar I Pšemisl
Konstanca Ugarska
DinastijaPšemislovići
Kralj Češke
Period1230–1253
PrethodnikOtakar I od Češke
NaslednikOtakar II od Češke

Brak i porodica uredi

Godine 1224. Vaclav se oženio Kunigundom Hoenštaufen,[1] trećom ćerkom Filipa Švapskog, kralja Nemačke, i njegove žene kraljice Irine Anđel. Vaclav je podsticao veliki broj Nemaca da se nasele u selima i gradovima u Češkoj i Moravskoj. Kamene zgrade počele su da zamenjuju drvene u Pragu kao rezultat uticaja novih doseljenika.

Vaclav i Kunigunda su imali petoro poznate dece:

  • Vladislav III Moravski (oko 1228 – 3. januar 1247);[2]
  • Otokar II od Češke (oko 1230 – 26. avgust 1278);[3]
  • Beatriče (oko 1231 – 27. maj 1290), koja se udala za Otona III Brandenburškog;[4]
  • Agnza (umrla 10. avgusta 1268), koja se udala za Henrika III Majsenskog;
  • Ćerka koja je umrla mlada.

Rana vladavina uredi

Dana 6. februara 1228. godine, Vaclav je sa ocem krunisan kao savladar Kraljevine Češke.[5] Dana 15. decembra 1230, Otokar I je umro i Vaclav ga je nasledio kao kralj Češke.[5]

Njegova rana vladavina bila je zaokupljena pretnjom Bohemiji koju je predstavljao Fridrih II, vojvoda Austrije. Fridrihov ekspanzionizam izazvao je zabrinutost i protest nekoliko drugih vladara. Godine 1236, car Svetog Rimskog carstva Fridrih II bio je umešan u rat protiv Lombardske lige. Car je zahtevao od kralja Vaclava i drugih vladara Svetog rimskog carstva da mu pozajme deo svojih trupa za njegove ratne napore. Kralj Vaclauv je predvodio grupu vladara koji su izrazili nespremnost da bilo kakve trupe upotrebe za nešto drugo od odbrane svojih teritorija, navodeći kao razlog strah od invazije vojvodstva Austrije. Zahtevali su carsku intervenciju u toj situaciji.[6]

U junu 1236. godine car je uveo carsku zabranu vojvodi Austrije. Trupe poslate protiv vojvode naterale su ga da pobegne iz Beča u Viner Nojštat. On će nastaviti da vlada krnjom državom sledeće godine. Car je proglasio direktnu carsku vlast i u Austriji i u vojvodstvu Štajerskoj, koju je takođe držao odbegli vojvoda. Ekbert von Andeh-Meranien, bivši biskup Bamberga, postavljen je za guvernera u dva vojvodstva. Ekbert će vladati od februara do svoje smrti 5. juna 1237. godine.[7] Kralju Vaclavu I teško da je bio zadovoljan ovim očiglednim širenjem direktne carske vlasti blizu njegovih granica. Kralj Vaclav I i vojvoda Fridrih II sklopili su savez protiv cara. Car Fridrih II je odlučio da ukine zabranu 1237. radije nego da zadrži još jedan otvoreni front. Kralj Vaclav I je uspeo da pregovara o proširenju Češke severno od Dunava, anektirajući teritorije koje je ponudio vojvoda Fridrih II kako bi formirao i održao njihov savez.

Kralj Vaclav I i vojvoda Fridrih II su našli i drugog saveznika u ličnosti Otona II, vojvode od Bavarske. U junu 1239. Vaclav i Oton su napustili Rajhstag u Egeru, otkazujući vernost ekskomuniciranom caru Fridrihu II. Uprkos njihovoj nameri da izaberu antikralja, takvi izbori neće biti održani sve do 1246. Godine 1246. Henrik Rasp, landgrof od Tiringije, izabran je za kralja Nemačke, suprotstavljajući sa caru Fridrihu II i kralju Konradu IV od Nemačke.

Mongolska invazija uredi

Godine 1241. kralj Vaclav je uspešno odbio napad na Bohemiju snaga koje su služile pod Batu-kanom i Subudajem, kao deo mongolske invazije na Evropu. Mongoli su izvršili prepad na Kraljevinu Poljsku, Šleziju i Moravsku, koju su predvodili Bajdar, Kadan i Orda Kana, sa snagama od oko 20.000 Mongola, uzrokujući mnogo razaranja.

Tokom mongolske invazije na Poljsku, vojvoda Henrik II Pobožni od Šlezije, Vaclavov zet, prvobitno je tražio njegovu pomoć u borbi protiv Mongola. Međutim, kako mu je kralj Vaclav I krenuo u pomoć u Legnici sa snagama od 5000 vojnika, nestrpljenje je primoralo vojvodu Henrika II da napadne Mongole bez pomoći Bohemije, što je rezultiralo razornom bitkom kod Legnice.[8] Nakon mongolske pobede, kralj Vaclav I se povukao da zaštiti Bohemiju. Usput je prikupio pojačanja iz Tiringije i Saksonije, pre nego što se sklonio u planinske predele Češke čiji bi teren smanjio pokretljivost mongolske konjice. Kada je mongolska prethodnica napala Klodsko, češka konjica ih je lako porazila u planinskim prevojima.[9][10][11] Nakon neuspeha protiv Vaclavove vojske, Mongoli predvođeni Bajdarom i Kadanom okrenuli su se od Češke i Poljske i otišli ​​na jug da se ponovo ujedine sa Batu - kanom i Subudajem u Mađarskoj, koji su razbili Mađare u bici kod Mohija.

Kada je Subudaj 1242. čuo da je veliki kan Ogataj umro prethodne godine, mongolska vojska se povukla na istok, jer je Subudaj imao tri princa vladarske krvi pod komandom i Džingis-kan je jasno stavio do znanja da se svi potomci Kana (Velikog kana) trebaju vratiti u mongolsku prestonicu Karakorum za kurultaj koji će izabrati sledećeg kagana. Vaclavov uspeh protiv osvajača bio je toliki da su hroničari slali poruke caru Fridrihu II o njegovoj „pobedonosnoj odbrani“.[12]

Vojvodstvo Austrija za Pšemisloviće uredi

Dana 15. juna 1246. godine, Fridrih II, vojvoda Austrije, poginuo je u bici na reci Lejti protiv kralja Bele IV od Mađarske.[13] Njegovom smrću okončana je vladavina dinastije Babenberg u Austriji.[13] Pitanje njegovog nasledstva dovelo je do nekoliko godina sporova među raznim naslednicima. Vaclavova spoljna politika je postala usmerena na sticanje Austrije za dinastiju Pšemisl. U međuvremenu, car Fridrih II uspeo je ponovo da stavi Austriju pod direktnu carsku vlast. Međutim, carski guverner Oto fon Eberštajn je morao da se bori sa austrijskom pobunom, sprečavajući neposredne koristi od aneksije Vojvodstva.[14]

Privilegium Minus, dokument koji je 17. septembra 1156. uzdigao Austriju u vojvodstvo, omogućio je ženskoj liniji kuće Babenberg da nasledi presto. Gertruda, vojvotkinja od Austrije, bratanica pokojnog vojvode Fridriha II, tako je mogla da polaže pravo na Vojvodstvo. Kralj Vaclav je ugovorio njenu udaju za svog najstarijeg sina Vladislava, markgrofa Moravskog. Vladislav je proglašen jure ukoris vojvodom Austrije i uspeo je da obezbedi podršku dela austrijskog plemstva. 3. januara 1247. Vladislav je iznenada umro i prvobitni Vaclavov plan je negiran. Gertruda je nastavila svoju pretenziju i udala se za Hermana VI, markgrofa od Badena.[14]

Pobuna uredi

Godine 1248. kralj Vaclav I je morao da se suoči sa pobunom češkog plemstva, koju je predvodio njegov sin Otakar II. Otakar II je bio namamljen od nezadovoljnih plemića da predvodi pobunu, tokom koje je dobio nadimak „mlađi kralj“ (mladši kral). Kralj Vaclav I je uspeo da pobedi pobunjenike i zatvorio svog sina.[15] Otakar II je nosio titulu kralja Češke od 31. jula 1248. do novembra 1249. godine.

Do kraja 1250. godine umrli su i car i vojvoda Herman VI. Pošto austrijski plemići nikada nisu prihvatili vojvodu Hermana VI, vojvotkinja Gertruda i njihov jedini sin Fridrih I, markgrof od Badena, nastavili da pretenduju na presto Austrije. Kralj Vaclav I je predvodio uspešnu invaziju na Austriju, završenu do 1251. Kralj Vaclav I je pustio Otakara II i imenovao ga za markgrofa Moravske. Kralj Vaclav I je uredio da se Otakar II proglasi za vojvodu Austrije i da ga plemstvo prihvati. Da bi obezbedio dinastička prava na Austriju, kralj Vaclav I je uredio da drugu ženu iz dinastije Babenberg proglase za vojvotkinju i verio je za njegovog sina. Margareta, vojvotkinja od Austrije, bila je sestra vojvode Fridriha II i tetka vojvotkinje Gertrude. Ona je takođe bila udovica kralja Henrika (VII) Nemačkog, koji je umro 1242. Međutim, Margareta je bila mnogo starija od Otakara II. Venčali su se 11. februara 1252. godine.

Kralj Vaclav I nije dugo uživao u pobedi. Umro je 23. septembra 1253, a Otakar II ga je nasledio.

Utisci o vladavini kralja Vaclava I uredi

Za vreme vladavine kralj Vaclava I od Češke, kraljevski dvor je počeo da neguje stil života tipičan za savremenu Zapadnu Evropu, uključujući kulturu nadmetanja i turnira i uživanje u dvorskoj poeziji i pesmama. Njegova vladavina je povezana sa uspostavljanjem države. Češka državnost, povećanje češkog političkog uticaja u Evropi, uspon češkog plemstva i nastavak razvoja urbanog života, trgovine i zanata.

Kralj Vaclav I je, kao i njegov otac i sin, podržavao dolazak etničkih Nemaca u zemlju. On je takođe bio prvi koji je dozvolio privilegije Jevrejima; međutim, očekivalo se da za njih plate znatne sume novca.

Gradovi koje je osnovao kralj Vaclav I uredi

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Vratislav II
 
 
 
 
 
 
 
8. Vladislav I Pšemisl
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Svjatoslava Poljska
 
 
 
 
 
 
 
4. Vladislav II Pšemisl
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Henry I of Berg-Schelklingen
 
 
 
 
 
 
 
9. Ričeza od Berga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Adelheid of Mochental
 
 
 
 
 
 
 
2. Otakar I Pšemisl
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Louis of Thuringia
 
 
 
 
 
 
 
10. Ludvig I, landgrof Tiringije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Adelheid von Stade
 
 
 
 
 
 
 
5. Judita od Tiringije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Giso IV, Count of Gudensberg
 
 
 
 
 
 
 
11. Hedwig of Gudensberg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Kunigunde von Bilstein
 
 
 
 
 
 
 
1. Vaclav I od Češke
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Bela II Slepi
 
 
 
 
 
 
 
12. Geza II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Jelena Vukanović
 
 
 
 
 
 
 
6. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Mistislav I Veliki
 
 
 
 
 
 
 
13. Eufrosina Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ljubava Dmitrijevna
 
 
 
 
 
 
 
3. Konstanca Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Anri od Šatijona
 
 
 
 
 
 
 
14. Rene od Šatijona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ermengarda od Monžea
 
 
 
 
 
 
 
7. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Boemund II od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
15. Konstanca Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Alisa Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 

Ovaj članak vezan za vladare je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

 
Vaclav I od Češke na Vikimedijinoj ostavi.

Reference uredi

  1. ^ Wihoda 2015, str. 299
  2. ^ Dvornik 1962, str. 26
  3. ^ Sturner 1992, str. 295
  4. ^ Lyon 2013, str. 241
  5. ^ a b Krofta 1968, str. 435
  6. ^ Poole 1968, str. 101
  7. ^ „Aeiou Encyclopedia: article "Ekbert von Andechs-Meranien"”. 
  8. ^ Hildinger, Erik (12 June 2006). "Mongol Invasions: Battle of Liegnitz". History Net. June 12, 2006
  9. ^ Hickman, Kenneth. "Mongol Invasions: Battle of Legnica". ThoughtsCO.com. August 29, 2016
  10. ^ de Hartog, Leo. Genghis Khan: Conqueror of the World. Tauris Parke Paperbacks (January 17, 2004). p. 173. ISBN 978-1860649721. 
  11. ^ Zimmermann, Wilhelm. A Popular History of Germany from the Earliest Period to the Present Day . Nabu Press (February 24, 2010). p. 1109. ISBN 978-1145783386. 
  12. ^ „http://www.brrp.org/proceedings/brrp7/hlavacek.pdf” (PDF).  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  13. ^ a b Pál Engel, Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, transl. Tamás Pálosfalvi, ed. Andrew Ayton, (I.B. Tauris, 2005), 106.
  14. ^ a b Erich Zöllner, Geschichte Österreichs: von den Anfängen bis zur Gegenwart, (Oldenbourg Verlag, 1990), 111.
  15. ^ Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Ottakar I. § Ottakar II." . Encyclopædia Britannica. Vol. 20 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 368.

Literatura uredi

  • Dvornik, Francis (1962). The Slavs in European History and Civilization. Rutgers University Press.
  • Krofta, Kamil (1968). "Bohemia to the Extinction of the Premyslids". In Tanner, J.R.; Previte-Orton, C.W.; Brooke, Z.N. (eds.). The Cambridge Medieval History. Vol. VI. Cambridge University Press.
  • Lyon, Jonathan R. (2013). Princely Brothers and Sisters: The Sibling Bond in German Politics, 1100-1250. Cornell University Press.
  • Poole, Austin Lane (1968). "Germany in the Reign of Frederick II". The Cambridge Medieval History. Vol. VI. Cambridge University Press.
  • Sturner, Wolfgang (1992). Friedrich II:Teil 1 Die Konigscheffschaft in Sizilien un Deutschland 1194-1220 (in German). Wissenschaftliche Buchgesellschaft.
  • Wihoda, Martin (2015). Vladislaus Henry: The Formation of Moravian Identity. Translated by Millerova, Katerina. Brill.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вацлав_I_од_Чешке&oldid=27689496”