Veliki vojvoda
Veliki vojvoda (žen. velika vojvotkinja) je titula prvenstveno korišćena u zapadnoj Evropi, naročito u nemačkim državama. Po rangu niža je od kralja, ali viša od vojvode. Teritorija kojom veliki vojvoda vlada naziva se veliko vojvodstvo.[1] Ova titula se koristi u nekim sadašnjim i bivšim nezavisnim monoarhijama Evrope:
- U današnjem velikom vojdstvu Luksemburg
- Istorijski vladari bivših nezavisnih zemalja kao što su: Toskana (od 1569. do 1860, sad deo Italije); Baden, Oldenburg, Saksonija-Vajmar, Meklenburg-Šerin, etc. — veklika vojvodstav od 1815 do 1918, i sa deo Nemačke.
- Ranije su velika vojvodstva isto tao bile neke nacije istočne i severoistočne Evrope, kao što su Veliko vojvodstvo Finske i Veliko vojvodsto Litvanije.
- Samoproglašeni monaci nekoliko mikronacija koriste ovu titulu.
Prevodi titule veliki vojvoda obuhvataju: latinski, magnus dux; luksemburški Groussherzog; nemački Großherzog; francuski Grand-Duc; španski, Gran Duque; rusik, великий князь (velikiy kniaz, dislovno „veliki princ”); italijanski Gran Duca; portugalski grão-duque; finski, suurherttua; poljski, wielki książę; mađarski, nagyherceg; švedski, storhertig; afrikanerski i holandski, groothertog; danski i norveški, storhertug; litvanski, didysis kunigaikštis; latvijski, lielhercogs; češki velkovévoda ili velkokníže; bugarski велик херцог.
Јужноевропске велике војводе uredi
Велики војвода је титула која се користила у средњовјековној Србији и Босни.
За разлику од западне Евопе или средње Европе, као и у различитим словенским земљама од средње до сјеверјноисточне Евопе, гдје је аналогија између великог војводе и великог кнеза била значајна, гдје су обје титуле биле ниже од краља а више од војводе, у Србији и Босни тутула великог војводе је одговарала византијској војној титули мега дукс.[2]
Србија uredi
Титула велики војвода је означавала надмоћ над осталим војводама.[3] Носилац титуле командовао је војском у приликама када владар није пристуствовао војним кампањама, обично мање важним војним дејствима у земљи или када је одред послат у помоћ савезницима.[3] Други термин који се користио за титулу је стегоноша (лат. vexilifer).[4]
- Новак Гребострек[5] (fl. 1312), служио Стефана Милутина
- Хреља[3] (fl. 1320е-31), служио Стефана Дечанског
- Градислав Бориловић[3][4] (fl. 1333), служио Стефана Душана
- Јован Оливер[5] (fl. 1341–55), служио Стефана Душана
- Никола Стањевић[6] (fl. 1355–66), служио Стефана Душана и/или Стефана Уроша V
- Uglješa Mrnjavčević[7] (fl. 1358), služio Stefana Uroša V
- Radoslav Mihaljević[8] (fl. 1426 — um. 1436), služio Stefana Lazarevića
- Mihailo Anđelović[9] (fl. 1456–58), služio Lazara Brankovića
Postoje i pominjanja nosilaca titule u srpskoj epskoj poeziji u vezi Kosovske bitke, kao što je Dimitrije.[10]
Bosna uredi
Titulu velikog vojvode Bosne dodjeljivao je samo vladar Bosne, ban ili kralj, svojim najvišim vojnim komandantima.[11] U stvari, to je bio više oficirski nego dvorski čin, iako je to bio i stepen dvorskog poredka. Titulu je nosila jedna osoba, rijetko dvije istovremeno.[12]
- Hrana Vuković Kosača (?-1380)
- Hrvoje Vukčić Hrvatinić (1380–1388)
- Vlatko Vuković Kosača (1388–1392)
- Sandalj Hranić Kosača (1392–1435)
- Stefan Vukčić Kosača (1435–1448)
- Radoslav Pavlović (1441?)
Crna Gora uredi
- Mirko Petrović Njegoš (19. vek)
- Danilo Petrović (princ) (19. i 20. vek)
- Mirko Petrović (princ) (19. i 20. vek)
- Petar Petrović (princ) (19. i 20. vek)
Luksemburg uredi
Danas postoji samo jedna država čiji vladar nosi titulu velikog vojvode, a to je Luksemburg na čijem čelu je veliki vojvoda Luksemburga Anri.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Grand Duchy of Tuscany | Overview, History & Significance”. study.com. Pristupljeno 2023-07-03.
- ^ Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
- ^ a b v g Ćirković & Mihaljčić 1999, str. 72.
- ^ a b Etnografski institut 1958, str. 35.
- ^ a b Purković 1985, str. 22.
- ^ Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Zbornik Etnografskog muzeja u Beogradu: 1901-2001. Etnografski muzej. str. 119—. „U pitanju je veliki vojvoda Nikola Stanjević, koji je poznatiji kao ktitor crkve Sv. Nikole u Konči. U hrisovulji koja je izdata Hi- landaru 1366. godine, car Uroš saopštava kako ga je neposredno zamolio: „voljeni vlastelin ...”
- ^ Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. str. 56.
- ^ Blagojević 2001, str. 241–242.
- ^ Blagojević 2001, str. 243.
- ^ Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Dejanović bio je „ugledni vojvoda" Dimitrije, a u njihovim poveljama se pominje kao "surodnik", „brat" i „brat gospodstva mi".24 Pre kosovskog boja se pominje veliki vojvoda Dimitrije kada je povratio od Turaka grad Pirot, ...”
- ^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Pristupljeno 10. 01. 2016.
- ^ Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (na jeziku: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 izd.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Arhivirano iz originala (.pdf) 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 10. 01. 2016.
Literatura uredi
- Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Dejanović bio je „ugledni vojvoda" Dimitrije, a u njihovim poveljama se pominje kao "surodnik", „brat" i „brat gospodstva mi".24 Pre kosovskog boja se pominje veliki vojvoda Dimitrije kada je povratio od Turaka grad Pirot, ...”
- Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. str. 56.
- Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Zbornik Etnografskog muzeja u Beogradu: 1901-2001. Etnografski muzej. str. 119—. „U pitanju je veliki vojvoda Nikola Stanjević, koji je poznatiji kao ktitor crkve Sv. Nikole u Konči. U hrisovulji koja je izdata Hi- landaru 1366. godine, car Uroš saopštava kako ga je neposredno zamolio: „voljeni vlastelin ...”
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
- Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ.
- institut, Etnografski (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15.
- Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Mihalьčić, Rade, ur. Leksikon srpskog srednjeg veka (na jeziku: srpski). Knowledge.
- Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu.
- Crouch, David (2002). The Normans: The History of a Dynasty. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1852855956.
- „Channel Islands”. The Official Website of the British Monarchy. The Royal Household. 2009. Arhivirano iz originala 21. 9. 2012. g. Pristupljeno 16. 8. 2013.
- Prof. Jan Svanberg in Furstebilder från folkungatid ISBN 91-85884-52-9
- Heikinheimo, Ilmari (1955). Suomen elämäkerrasto. Werner Söderström Osakeyhtiö.
- Simon, Kate (1989). A Renaissance Tapestry: The Gonzaga of Mantua. Harper & Row.
- Chan, Wing-tsit (1989). Chu Hsi New Studies. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1201-0.
- United States Congressional Serial Set (na jeziku: engleski). U.S. Government Printing Office. 1977.
- Murdoch, William Gordon Burn (1908). From Edinburgh to India & Burmah (na jeziku: engleski). G. Routledge & sons Limited.
- Center, Duke University Commonwealth-Studies (1966). Publication (na jeziku: engleski). Duke University Press.
- Mranʻ mā samuiṅʻʺ sutesana cā coṅʻ (na jeziku: engleski). Samuiṅʻʺ Sutesana nhaṅʻʹ ʼA myuiʺ sāʺ Cā kraññʻʹ Tuikʻ Ūʺ cīʺ Ṭhāna. 2001.
- Hodgkin, Thomas. Italy and her Invaders. Clarendon Press: 1895.
- Lewis, Archibald R. "The Dukes in the Regnum Francorum, A.D. 550–751". Speculum, Vol. 51, No 3 (July 1976), pp. 381–410.
- Stenton, Sir Frank M. Anglo-Saxon England Third Edition. Oxford University Press: 1971.
- Thompson, E. A. The Goths in Spain. Clarendon Press: Oxford, 1969.
- Górski, Karol (1949). Związek Pruski i poddanie się Prus Polsce: zbiór tekstów źródłowych (na jeziku: Polish i Latin). Poznań: Instytut Zachodni.
- Notes and Queries, Oxford University Press, 1850
- Seward, Desmond. The Monks of War: The Military Religious Orders. Penguin Books. London, 1995. ISBN 0-14-019501-7
- Kirby, David. Northern Europe in the Early Modern Period: The Baltic World, 1492–1772. Longman. London, 1990. ISBN 0-582-00410-1
- Koch, H.W. A History of Prussia. Barnes & Noble Books. New York, 1978. ISBN 0-88029-158-3
- Albertas Juška, Mažosios Lietuvos Bažnyčia XVI-XX amžiuje, Klaipėda: 1997, pp. 742–771, here after the German translation Die Kirche in Klein LitauenАрхивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2013) (section: 5. Die Pfarrer und ihre Ausbildung; on: Lietuvos Evangelikų Liuteronų Bažnyčia Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2011), retrieved on 28 August 2011.
- Peter Brandt in collaboration with Thomas Hofmann, Preußen: Zur Sozialgeschichte eines Staates; eine Darstellung in Quellen, edited on behalf of Berliner Festspiele as a catalogue to the exhibition on Prussia between 15 May and 15 November 1981, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt, 1981, (=Preußen; vol. 3), pp. 24 and 35. ISBN 3-499-34003-8
- Urban, William. The Teutonic Knights: A Military History. Greenhill Books. London, 2003. ISBN 1-85367-535-0
- Władysław Czapliński. „Jerzy Ossoliński h. Topór”. Internetowy Polski Słownik Biograficzny (na jeziku: Polish). Arhivirano iz originala 01. 10. 2020. g. Pristupljeno 11. 9. 2020.
- Rutkowski, Henryk (1983). „Rivalität der Magnaten und Bedrohung der Souveränität” [Rivalry of the Magnates and the Threat of Sovereignty]. Polen. Ein geschichtliches Panorama [Poland: A Historical Panorama] (na jeziku: German). Warszawa: Wydawnictwo Interpress. str. 81—91. ISBN 83-223-1984-3.