Velimir Mihailo Teodorović

Velimir Mihailo Teodorović[1] (Rogaška Slatina, 8. maj 1849Minhen, 31. januar 1898) je bio srpski dobrotvor i zadužbinar.

Velimir Mihailo Teodorović
Velimir Teodorović.jpg
Datum rođenja(1849-05-08)8. maj 1849.
Mesto rođenjaRogaška Slatina
Flag of the Habsburg Monarchy.svg Austrijsko carstvo, danas Slovenija
Datum smrti31. januar 1898.(1898-01-31) (48 god.)
Mesto smrtiMinhen
Flag of Germany (1867–1919).svg Nemačko carstvo
OtacMihailo Obrenović
MajkaMarija Berghaus

BiografijaUredi

Rođen je kao vanbračno dete sedamnaesetogodišnje Slovenke Marije Berghauz (nem. Berghaus) iz Štajerske i kneza Mihaila[2]. Marijin otac je radio kao marveni lekar[3] (badenmajster) u banji u Rogaškoj Slatini.[4] Knez se bavio u banji 1848. godine i tada se zbližio sa Marijom. Njihov sin je kršten u katoličkoj crkvi kao Viljem.[5] Ljubav između njegovih roditelja nije dugo trajala.[6]

Mihailo je Mariji i sinu kupio kuću u Beču, dao miraz, za dete je preko svog bečkog bankara Tirkea plaćao izdržavanje. Četiri godine kasnije ona se udala za izvesnog doktora Šustera, koji je u Velimiru video samo izvor prihoda, uticao je na Mariju da za izdržavanje traži sve više novca. Zbog velikih zaduženja za koja je doktor zaslužan, kuća je stavljena na prodaju radi izmirenja dugova. Kuću je po kneževoj volji otkupio bankar Tirke i stavio ga sada na Velimirovo ime. Nezadovoljan zbog ovakve situacije, posebno zbog Velimirovog obrazovanja, otac ga je 1857. godine doveo u Beograd. Velimir je najpre živeo kod Ante Radivojevića, Mihailovog upravnika dobara. Antina žena Sofija se trudila da Velimiru zameni majku, a njen sin Živko mu je bio kao brat.[7]

I pored toga što je Velimir u početku govorio samo nemački, upisan je u osnovnu školu kod Saborne crkve, gde je solidno učio. Po savetu ličnog lekara i poverenika kneza Mihaila, doktora Karla Paceka (svk. Karol Pacek), Velimir je 1861. godine upisan u školu Steve Todorovića, zajedno sa Stevanovim sestrićem Jovanom Stojšićem i Živkom Radivojevićem. U to vreme Velimiru je dodeljen lični sobar, Teodor Petković, koji je doživotno obavljao taj posao.[7] Od svojih đaka iz slikarske škole, Steva Todorović je obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje", čiji je Velimir bio član, kao i sinovi drugih visokih državnih službenika i uglednih građana Beograda. Družina je priređivala javne časove sa vežbanjem, borenjem i raznim takmičenjima, a knez Mihailo je oduševljen ovom idejom pomogao da se u blizini zgrada Srpske akademije nauka, poravna zemljište, ogradi i naprave drvene sprave za vežbanje.[8]

 
Velimir Teodorović (1898)

Na predlog Ilije Garašanina, Velimir je zatim nastavio da uči u kući profesora Milutina Stojanovića, koji mu je preneo ljubav prema pozorištu, književnosti i umetnosti. Profesor ih je tokom letnjih raspusta vodio u Italiju, Švajcarsku ili Francusku, kako bi upoznali predele i ljude. Uz Velimira je bila i grupa đaka, među njima i dalje Živko Radivojević.[9]

Velimir je češće posećivao kneginju Juliju, nego svog oca, sa kojim se nalazio uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Knez je bio veoma suzdržan prema njemu, plašeći se da bi ga preteranom pažnjom razmazio, što je bio i čest običaj u to vreme, posebno sa muškom decom.[9]

Kada je napunio sedamnaest godina (1866), na očev nagovor je prešao u pravoslavnu veru, a kum na krštenju mu je bio beogradski mitropolit Mihailo. Na krštenju je dobio ime Velimir Teodorović. Teodorović je bilo staro prezime Obrenovića.[10] Od tada se uvek potpisivao kao Velimir Mihailo (po ocu) Teodorović.[9]

Izrastao je u lepog mladića, veoma je ličio na oca, kako stasom i likom, tako i bojom glasa, pokretima i po naravi. Voleo je poeziju, bio dobar jahač i mačevalac.[11]

Pošto je u Srbiji završio šest razreda gimnazije, 1867. godine je upisan u privatnu gimnaziju profesora Olivijera u blizini Ženeve. Uz ličnog sobara, u njegovoj pratnji se nalazio i knežev ađutant Aleksandar Protić.[9] Tamo se poslednji put susreo sa ocem, koji se vraćao sa Svetske izložbe u Parizu, i od njega je tom prilikom dobio brilijantski prsten, izuzetne vrednosti i lepote. U to vreme, knez je odustao od namere da ga javno prizna kao sina naslednika, pošto je nameravao da se oženi sa Katarinom Konstantinović, očekujući zakonitog naslednika.[9]

Posle očeve smrti, u atentatu u Košutnjaku 1868, pošto nije bilo testamenta, na zalaganje mitropolita Mihaila, namesnika i kneževe sestre Petrije, odmah je doveden u Beograd, dodeljeno mu je nasledstvo, imanje Mošija Negoja, površine 4.000 hektara, koje se sa južne strane graničilo sa Dunavom i imalo sopstveno pristanište, u Maloj Vlaškoj i rumunske obveznice u vrednosti od 30.000 dukata, čime mu je obezbeđena budućnost. Kako je Velimir ili (kako je zvanično nazivan) "pitomac kneza Mihajla" bio maloletan, određena su mu tri staraoca: mitropolit Mihajlo, predsednik Kasacionog suda Đorđe Petrović i predsednik Narodne skupštine Živko Karabiberović.[12] Iz Beograda je poslat na nasleđeno imanje, a zatim je nastavio studije u Minhenu.[11] Studirao je najpre agronomiju, je se smatralo da će mu ta znanja biti od koristi za upravljanje imanjem u Maloj Vlaškoj. Zatim se preorijentisao na kameralne nauke (ekonomija i politika).

Postao je 1870. godine punoletan sa 21 godinom života, i ušao je u posed Negoje. Ostatak rodbine bio je netrpeljiv prema njemu,[9] mada nije pokazivao pretenzije, bojali su se da će pokušati da preuzme presto, pa mu posle studija nije dozvoljeno da se vrati u Srbiju.[11]

Austrijske vlasti su na njega vršile kasnije (1883) pritisak da pređe u njihovo podanstvo, u zamenu sa kneževsku titulu i znatne društvene pozicije. Nuđeno mu je između ostalog da vlada nekom srpskom oblašću u austrijskoj carevini. On je to odbijao izgovarajući se rečima: Ja želim da ostanem sav Srbin. Nije prihvatao nikakve ponude tutule, zvanja, počasti, jer za njega je bio važan privatni život i uverenje: Za mene je najveća počast što sam Srbin.[13]

U Minhenu se zaljubljio u ćerku ruskog poslanika, ali kada je pokušao da je zaprosi, oholo je odbijen, što ga je veoma razočaralo i zbog čega se povukao iz javnog života,[9] na Tegernsko jezero, gde je podigao kuću.[11] U toj lepoj vili na jezeru je boravio leti i u jesen, a posećivali su ga često mladi Srbi i Prusi studenti. Posvetio se pozorištu, umetnosti i knjigama i bavio mecenarstvom. Redovan gost je bio starac Moja Gavrilović dobrotvor učiteljske siročadi. Materijalno je pomogao mnogo učene Srbe, poput Milenka Vesnića, Đorđa Joanovića, slikara Marka Murata i druge. Imanje Negoja je prepustio Živku Radivojeviću, da upravlja njime, a da od prihoda žive obojica. Međutim, imanju je zbog Živkovih dugova zapretila opasnost od prodaje na doboš, zbog čega je Velimir morao da se odrekne imanja na Tegernskom jezeru i da proda prsten koji mu je otac poklonio prilikom njihovog poslednjeg susreta.[9] Izabrao je drugog upravnika i preselio se u Minhen.

Nije se ženio i nije imao potomaka.[11] Naprasno je umro u pedesetoj godini. Sahranili su ga njegov nastojnik Todor i srpski studenti u Minhenu.[10] Nakon Prvog svetskog rata, na inicijativu Nikole Pašića njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd i sahranjeni u jednoj kapeli na Novom groblju u Beogradu.[11] Njegov portret načinio je slikar Stevan Todorović.[14][15]

VelimirijanumUredi

 
Velimir Teodorović (1865)

Jedini je iz porodice Obrenović, koji je svoju imovinu poklonio Srbiji.[16] Prema testamentu iz 1889. godine za jedinog naslednika celokupne njegove pokretne i nepokretne imovine je odredio Kraljevinu Srbiju. Testament je dobio dodatak 1893, po kome je ostavio legat svojoj polusestri Terezi Šuster, u obliku sume koja je trebalo da joj se doživotno isplaćuje u nemačkim markama, što je i činjeno sve do 1944. godine.[9] Prema njegovoj želji, njegovo imanje je trebalo da bude odvojeno od državnog imanja, kao zadužbina, pod imenom „Velimirijanum“,[10] sa ciljem da pomaže razvoju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva.[11] Za upravljanje zadužbinom i korišćenje njenog fonda odredio je da bude jedino i isključivo Državni savet.[9]

Tek deset godina nakon njegove smrti, ostaci njegove imovine mogli su da se koriste u smislu testamenta. U međuvremenu, došlo je do rasprava oko nasledstva, koje je država morala da vodi pred rumunskim sudovima, dok su se kao mogući naslednici pojavljivali bliži i dalji potomci porodice Obrenovića, koji su osporavali osnivanje zadužbine, među njima, najuporniji su bili potomci Mihailove sestre Petrije, a zatim i kraljica Natalija, kao naslednica kralja Aleksandra, koja je tražila za sumu od 30.000 dukata sa 6% interesa. Država je uz velike troškove na teret zadužbine uspela da postigne poravnanje sa svim zainteresovanim naslednicima, dok je imanje Negoja u okrugu Dolž na osnovu presude rumunske vlasti moralo biti prodato 1904, od čega je Državni savet primio ukupnu sumu od oko 1.700.000 ondašnjih dinara u zlatu, zajedno sa zaostalim primanjima od imanja.[9]

Godine 1905. kralj Petar I Karađorđević je potpisao Zakon o radu zadužbine, koji je Državnom savetu omogućilo da odredi način rukovanja zadužbinom.[9] Državni savet je objavljivao izveštaj o stanju Zadužbine, o njenim prihodima i rashodima u protekloj godini i svake godine u ime Velimirijanuma, odbor je u dnevnim listovima raspisivao konkurs za primanje pomoći. Prvi upravnik zadužbine je bio Nikola Pašić.[11] Kasnije je zadužbinom raspolagalo Srpsko privredno društvo Privrednik[17]. Sredstvima zadužbine je izvršen prenos posmrtnih ostataka Velimira Mihaila na Novo groblje u Beogradu. Od 1935. do 1940. godine izvestan broj humanitarnih i dobrotvornih ustanova je redovno primalo sredstva za svoje aktivnosti, ista sredstva su dobijali i Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet. Osim toga, Velimirijanum je svake godine otkupljivao knjige i časopise od različitih izdavača, koje je slala na poklon gimnazijama, učiteljskim školama, seoskim školama, ministarstvima i raznim drugim ustanovama, dok su po dva primerka ostajala za zadužbinsku biblioteku.

Od ukupnog zadužbinskog prihoda deset procenata se izdvajalo za unapređenje i ulepšavanje Beograda.[18]

Zadužbina je dobro radila sve do 1945. godine.[9]

Iz Drugog svetskog rata je Velimirijanum izašao teško oštećen, a nakon ukidanja Državnog saveta, 1945. godine Ministarstvo prosvete, po naređenju Predsedništva Vlade je komisijski preuzeo upravu nad zadužbinom.[9] Sačuvani su dokumenti o tome da je 1957. godine Sekretarijat za prosvetu isplatio pomoć osnovnoj školi u Gornjem Milanovcu i redakciji „Dečje novine“, pri istoj školi, kao i da je poslednja pomoć iz tog fonda je dodeljena 1971. godine Srboljubu Mitiću, pesniku seljaku iz sela Crljenca kod Požarevca.[10] Zadužbina postoji i danas, ali ne funkcioniše.

Velimirijanum je Beogradu imao svoju zgradu, u ulici Svetog Save broj 11, u blizini Hotela "Slavija"- Na glavnom ulazu zgrade bakarnim slovima je stajalno ispisano ime zadužbine. Slova su kasnije povađena, umesto njih su ostale najpre samo rupe, a zatim je u prizemlju napravljen restoran, pa su uklonjene i rupe.[8]

Porodično stabloUredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Miloš Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Baba Višnja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Mihailo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ljubica Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Velimir Mihailo Teodorović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Berghaus
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 


ReferenceUredi

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi