Википедија

Venera (boginja)

Venera je bila rimska boginja ljubavi, lepote, seksa, plodnosti i blagostanja. U rimskoj mitologiji bila je majka rimskog naroda preko njenog sina, Eneje, koji je preživeo pad Troje i izbegao u Italiju. Veliki rimski vojskovođa, političar i pisac Julije Cezar tvrdio je da njegov rod vodi poreklo od Marsa i Venere. Venera je bila centralna figura mnogih verskih praznika, a u rimskoj religiji je poštovana pod brojnim kultnim nazivima.

Kod Rimljana su mitovi i ikonografija Venerinog grčkog pandana Afrodite prerađivani za potrebe rimske umetnosti i književnosti na latinskom jeziku. U kasnijoj klasičnoj tradiciji na Zapadu, Venera je postala jedno od najčešće navođenih božanstava iz grčko-rimske mitologije kao otelotvorenje ljubavi i seksualnosti.

Ime uredi

U gramatičkoj tradiciji predloženo je niz različitih etimologija imena Venera. M. Terencije Varon Reaćanin odbacuje etimologiju od glagola vincere i umesto toga predlaže etimologiju od glagola vincire: „Muškarac predstavlja vatru, pošto se kod njega nalazi seme, a žena vodu, pošto se plod rađa iz njene vlage, a sila koja ih spaja (vinctionis vis) jeste ljubav (Venus).[1] Vergilijev komentator, Mavro Servije Honorat, zastupa mišljenje da Venus dolazi od venia (oproštaj): „Neki kažu da se Venera zove tako zbog njene spremnosti na oproštaj (venia).“[2] Uticajni hrišćanski filozof i episkop hiponski, Avgustin, naklonjen je etimologiji od vis: „Kaže se da je Venera tako nazvana zato što žena, sem ako se nad njom ne primeni sila (vis), ne prestaje da bude devica.“[3] To isto prihvata i arhiepiskop seviljski Isidor. Poistovećujući Veneru sa razbludnim životom u svojim Mitologijama, Fulgencije dodaje: „Dok jedni Veneru tumače po epikurejcima kao dobru stvar, drugi je tumače po stoicima kao ispraznu stvar (vanam rem).“[4] Ime je dovođeno u vezu i sa glagolom venire, što je posvedočeno kod poznatog rimskog državnika, književnika i besednika M. Tulija Cicerona. Govoreći o Veneri, on ovako objašnjava poreklo njenog imena: „Veneru (Venerem) su naši saplemenici nazvali tako zato što je po mišljenju istih ona boginja kojoj je polazilo za rukom da dođe do svih stvari (quae ... dea ad res omnes veniret). “[5] Njegovo mišljenje prihvatio je i Arnobije. Ova etimologija upravo potvrđuje da se glagol venire može shvatiti i u erotskom kontekstu. To se lepo može videti i na ovom mestu iz Ovidijevih Metamorfoza, gde se pesnik opredeljuje za etimologiju Venerinog imena od glagola venire.

iuvat o meminisse beati
temporis, Aeacide, quo primos rite per annos
coniuge eram felix, felix erat illa marito.
mutua cura duos et amor socialis habebat,
nec Iovis illa meo thalamos praeferret amori,
nec me quae caperet, non si Venus ipsa veniret,
ulla erat
Rado se sećam tih srećnih dana, Eakide, kada sam,
prvih godina braka, bio zadovoljan svojom suprugom,
a ona bila zadovoljna svojim mužem. Između nas bilo je
uzajamne brige i partnerske ljubavi. Niti bi ona Jupitrove postelje
pretpostavljala mojoj ljubavi, niti je bilo ijedne druge
koja bi mogla da me osvoji, ni kad bi mi došla sama Venera

Međutim, na jednom drugom mestu pored glagola venere, koji aludira na boginjino izostavljeno ime, Ovidije upotrebljava i imenicu vinclis. Dakle, kod njega nije isključena ni etimologija od glagola vincire.

ut venere torum coniunx et adulter in unum,
arte viri vinclisque nova ratione paratis
in mediis ambo deprensi amplexibus haerent
Čim su supruga (Venera) i njen ljubavnik (Mars) otišli u krevet,
majstorstvom njenog muža (Vulkana) i njegovim novoizumljenim okovima
(ljubavnici) ostanu tako uhvaćeni usred zagrljaja

Boginja bašta uredi

Prvi eksplicitni pomen Venere u rimskoj književnosti datira iz sredine 3. veka p. n. e. kada je Gnej Nevije iskoristio njeno ime u prenesenom značenju.

cocus edit Neptunum Cererem
et Venerem expertam Volcanom, Liberumque obsorbuit
pariter
Kuvar je pojeo Neptuna, Cereru
i Veneru koja je iskusila Vulkana, a progutao je i Libera
zajedno sa njima.

Razume se da ovde Cerera označava hleb, Neptun ribe, a Venera povrće.

Venerina veza sa baštama može biti rezultat prvobitne primene reči venus u značenju „željena stvar“ ili „poželjna stvar“ za baštenske proizvode.

Ova veza imala je odjeka u 2. veku p. n. e. kada je komičar Tit Makcije Plaut nazvao Veneru zaštitnicom bašta. Varon je napisao da su uzgajivači povrća praznovali 19. avgusta zato što je na taj dan hram posvećen Veneri, kojoj su bili posvećene bašte. U svom sažetku dela Marka Verija Flaka naučnika iz prvog veka, Sekst Pompej Fest (2. ili 3. vek) eksplicitno navodi da su bašte bile pod budnom Venerinom zaštitom. Ovi pasaži mogli bi, kako se čini, da sugerišu da je Venera prvobitno bila rimska boginja povrtnjaka.

Mitologija uredi

 
Miloska Venera (replika, Narodna Galerija Slovenije)
 
Venera-Afrodita velifikacija drži novorođenče, verovatno Eneja,[a] dok Anhiz i Luna-Selena gledaju (reljef iz rimskog doba iz Afrodizije)

U početku, Venera je bila boginja proleća i tek probuđene prirode, ali se pod velikim uticajem grčke Afrodite u južnim delovima Italije i na Siciliji, pretvorila u boginju ljubavi i lepote. Za razliku od Afrodite Venerin otac je bio bog neba Celus, a posebno poštovanje Venera je imala u doba vladavine Cezara i Avgusta, jer su oni smatrani direktnim potomcima Venere [6].

Kao i kod većine velikih bogova i boginja u rimskoj mitologiji, književni koncept Venere pokriven je sveobuhvatnim pozajmicama iz književne grčke mitologije od njenog pandana, Afrodite, ali sa značajnim izuzecima. U delu latinske mitologije, Kupidon je bio sin Venere i Marsa, boga rata. U drugim vremenima, ili u paralelnim mitovima i teologijama, Venera je shvatana kao supruga Vulkana ili kao majka „drugog Kupidona“, čiji je otac bio Merkur.[b] Vergilije, u čast njegovog zaštitnika Avgusta i roda Julije, ulepšao postojeću vezu između Venere, koju je Julije Cezar usvojio kao svoju zaštitnicu, i trojanskog princa Eneje, izbeglice od uništenja Troje i eventualnog pretka rimskog naroda. Vergilijevog Eneja vodi u Lacij Venera u njenom nebeskom obliku, jutarnja zvezda, koja blista pred njim na dnevnom nebu; mnogo kasnije, ona uzdiže Cezarovu dušu na nebo.[v] U Ovidijevim Fastima Venera je došla u Rim jer je „više volela da je obožavaju u gradu sopstvenog potomstva“.[9] U Vergilijevom poetskom izveštaju o Oktavijanovoj pobedi u pomorskoj Bici kod Akcijuma, budući car je u savezu sa Venerom, Neptunom i Minervom. Oktavijanovi protivnici, Antonije, Kleopatra i Egipćani, potpomognuti bizarnim i beskorisnim egipatskim božanstvima poput Anubisa koji „laje“, gube bitku.[10]

Veneri u čast uredi

Veneri u čast na Forumu joj je bio podignut hram koga joj je posvetio Cezar kao „Veneri Roditeljki“, i to posle bitke kod Farsala, 48. godine p. n. e..

Venera je, zajedno sa boginjom Romom imala zajednički hram nedaleko od Koloseuma. To je bio najveći hram antičkog Rima - dvostruki hram pod jednim krovom (110h53 metra). Hram je podigao car Hadrijan 121. godine p. n. e., a na njegovim ostacima je u 12. veku sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Ponekad se tumači kao Eros-Kupidon, kao simbol seksualne zajednice između boginje i Anhiza, ali možda aludirajući i na scenu u Eneidi kada Didona drži Kupidona prerušenog u Askanija u krilu dok se zaljubljuje u Eneju.
  2. ^ Ciceron, O prirodi bogova, 3,59 - 3,60; „Prva Venera je ćerka Neba i Dana; video sam njen hram u Elidi. Druga je nastala iz morske pene, i, kako nam je rečeno, postala je majka Merkura drugog Kupidona. Treća je ćerka Jupitera i Dione, koja se udala za Vulkana, ali za koju se kaže da je bila majka Anterosa od Marsa. Četvrta je začeta od Sirije i Kipra i zove se Astarta; zabeleženo je da se udala za Adonisa."
  3. ^ Venera kao vodič i zaštitnica Eneje i njegovih potomaka čest je motiv u Eneidi. Pogledajte diskusiju u celom Vilijamsu (2003).[7]

Izvori uredi

  1. ^ Varro, De lingua latina V, 61
  2. ^ Serv. ad Aen. I, 720
  3. ^ August. de civ. dei VI, 9
  4. ^ Fulg. Myth. II 1
  5. ^ Cicero, De natura deorum II, 69
  6. ^ Rod Julijevaca, od kojih je poticao i Cezar, je osnovao Jul (lat. Julus) (grč. Askanios), koji je bio sin Eneje i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza
  7. ^ Williams, M.F. (2003). „The Sidus Iulium, the divinity of men, and the Golden Age in Virgil's Aeneid” (PDF). Leeds International Classical Studies. 1. Arhivirano iz originala (PDF) 2014-06-11. g. Pristupljeno 2014-03-23. 
  8. ^ Orlin, Eric M. (2002). „Foreign cults in republican Rome: Rethinking the pomerial rule”. Memoirs of the American Academy in Rome. University of Michigan Press. 47: 1—18. JSTOR 4238789. doi:10.2307/4238789. 
  9. ^ Orlin,[8] citing Ovid. Fasti. 4.876. 
  10. ^ Vergil. Aeneid. 8.696–700. 

Literatura uredi

  • Zamarovski, Vojteh (1985). Junaci antičkih mitova: Leksikon grčke i rimske mitologije. Zagreb. str. 334. 
  • Beard, M., Price, S., North, J., Religions of Rome: Volume 1, a History, illustrated, Cambridge University Press, 1998.
  • Beard, Mary: The Roman Triumph, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Mass., and London, England, 2007. (hardcover). ISBN 978-0-674-02613-1
  • Brain, Carla (23. 3. 2017). „Venus in Pompeian Domestic Space: Decoration and Context”. Theoretical Roman Archaeology Journal (2016): 51—66. doi:10.16995/TRAC2016_51_66  . 
  • Champeaux, J. (1987). Fortuna. Recherches sur le culte de la Fortuna à Rome et dans le monde romain des origines à la mort de César. II. Les Transformations de Fortuna sous le République. Rome: Ecole Française de Rome, pp. 378–395.
  • de Vaan, Michiel (2008). Etymological Dictionary of Latin and the other Italic Languages. ISBN 978-90-04-16797-1. 
  • Eden, P.T., "Venus and the Cabbage," Hermes, 91, (1963), pp. 448–459.
  • Hammond, N.G.L. and Scullard, H.H. (eds.) (1970). The Oxford Classical Dictionary. Oxford: Oxford University Press. (p. 113)
  • Langlands, Rebecca (2006). Sexual Morality in Ancient Rome. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85943-1. [1]
  • Lloyd-Morgan, G. (1986). "Roman Venus: public worship and private rites." In M. Henig and A. King (eds.), Pagan Gods and Shrines of the Roman Empire (pp. 179–188). Oxford: Oxford Committee for Archaeology Monograph 8.
  • Nash, E. (1962). Pictorial Dictionary of Ancient Rome Volume 1. London: A. Zwemmer Ltd. (pp. 272–263, 424)
  • Richardson, L. (1992). A New Topographical Dictionary of Ancient Rome. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. (pp. 92, 165–167, 408–409, 411) ISBN 0-8018-4300-6
  • Room, A. (1983). Room's Classical Dictionary. London and Boston: Routledge & Kegan Paul. (pp. 319–322)
  • Rüpke, Jörg (Editor), A Companion to Roman Religion, Wiley-Blackwell, 2007. ISBN 978-1-4051-2943-5
  • Schilling, R. (1982) (2nd ed.). La Religion Romaine de Vénus depuis les origines jusqu'au temps d'Auguste. Paris: Editions E. de Boccard.
  • Schilling, R., in Bonnefoy, Y., and Doniger, W. (Editors), Roman and European Mythologies, (English translation), University of Chicago Press, 1991. pp. 146. [2]
  • Scullard, H.H. (1981). Festivals and Ceremonies of the Roman Republic. London: Thames and Hudson. (pp. 97, 107)
  • Simon, E. (1990). Die Götter der Römer. Munich: Hirmer Verlag. (pp. 213–228).
  • Staples, Ariadne (1998). From Good Goddess to Vestal Virgins: Sex and Category in Roman Religion. London: Routledge. ISBN 0415132339.
  • Turcan, Robert (2001). The Cults of the Roman Empire. Blackwell. ISBN 0631200460.
  • Wagenvoort, Hendrik, "The Origins of the goddess Venus" (first published as "De deae Veneris origine", Mnemnosyne, Series IV, 17, 1964, pp. 47 – 77) in Pietas: selected studies in Roman religion, Brill, 1980.
  • Weinstock, S. (1971). Divus Julius. Oxford; Clarendon Press. (pp. 80–90)
  • Gerd Scherm, Brigitte Tast Astarte und Venus. Eine foto-lyrische Annäherung (1996), ISBN 3-88842-603-0
  • Murrell, Nathaniel Samuel (2009). Afro-Caribbean Religions: An Introduction to Their Historical, Cultural, and Sacred Traditions. Temple University Press. ISBN 9781439901755. 
  • Coleman, Monica A. (2006). „African American Religion and Gender”. Ur.: Pinn, Anthony B. African American Religious Cultures. str. 501. ISBN 9781576074701. 
  • Leick, Gwendolyn (1994). Sex and Eroticism in Mesopotamian Literature. Routledge. ISBN 0-415-06534-8. 
  • Evans-Wentz, W. Y. (1998). The Fairy-Faith in Celtic Countries. Citadel. ISBN 0-8065-1160-5. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Венера_(богиња)&oldid=27549173”