Verner Forsman

Verner Teodor Oto Forsman (nem. Werner Theodor Otto Forßmann; Berlin, 29. avgust 1904Šopfhajm, 1. jun 1979) je bio nemački lekar koji je 1956. dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu (zajedno sa Andre Frederik Kurnanom i Dikinson V. Ričardsom) za razvoj metode koja je omogućavala kateterizaciju srca i istraživanja u oblasti bolesti srca. Godine 1929, on je pod lokalnom anestezijom u sopstveno telo kroz venu ruke ubacio kateter. Ne znajući da li i na kom mestu u telu kateter može da probode venu, on je rizikovao sopstveni život u interesu nauke, i uspeo da kateter uvede u sopstveno srce.

Verner Forsman
Werner Forßmann 1959.jpg
Verner Forsman
Datum rođenja(1904-08-29)29. avgust 1904.
Mesto rođenjaBerlin
Nemačko carstvo
Datum smrti1. jun 1979.(1979-06-01) (74 god.)
Mesto smrtiŠopfhajm
Nemačka
Prebivalište Nemačka
PoljeMedicina
ŠkolaHumboltov univerzitet u Berlinu
InstitucijaUniverzitet u Berlinu
Poznat poKateterizacija srca
NagradeNobel prize medal.svg Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu (1956.)

Život i karijeraUredi

Verner Teodor Oto Forsman je rođen u Berlinu, Nemačka 29. avgusta 1904, od oca Juliusa i majke Emi (Hindenberg) Forsman (Julius i Emmy (Hindenberg) Forssmann). Njegov otac, advokat, bio je kapetan u vojsci tokom Prvog svetskog rata, u kome je i poginuo 1916. Forsman je osnovno obrazovanje započeo u osnovnoj i srednjoj školi u Berlinu. Godine 1922. Forsman je dalje školovanje nastavio na Univerzitetu u Berlinu, u kome je studirao medicinu. Nakon što je diplomirao započeo je 1925, dvogodišnji staž u Berlinu, i januara 1928. dobio diplomu doktora, da bi odmah 1929. započeo i svoj klinički rad u Univerzitetskoj ambulanti u Berlinu, gde je radio u klasi profesora Georga Klemperera (Georg Klemperer), a takođe i u klasi profesora anatomije Rudolfa Ficka (Rudolph Fick). Nastavu iz hirurgije započeo je 1929. u Ebersvaldeskoj Hirurškoj klinici (August Victoria Home) u Ebersvaldeu, blizu Berlina, gde je kroz praksu proveravao teoriju da bi lekovi za reanimaciju srca mogli da se bezbedno ubrizgavaju u srce kroz kateter ubačen u venu lakta direktno u srce.[1]

Ubrzo Forsman menja posao, postaje plućni hirurga i urolog. U 1931 je počeo da radi sa Sauerbruk Ferdinandom, čuvenim nemačkim hirurgom, a 1932. je počeo da radi u Gradskoj bolnici u Berlinu i Majncu, sve dok nije prešao na rad u berlinsku bolnicu Rudolf Virchov, gde je specijalizacirao urologiju pod mentorsstvom Karla Heuska. Kasnije je postao šef hirurške klinike u Gradskoj bolnici Drezden-Fridrihštad i Robert Koh bolnici, Berlinu.

Tokom Drugog svetskog rata Forsman je bio zarobljen od strane saveznika, kao oficir sanitetske službe u činu hirurga-majora. Pušten je iz američkog ratnog zarobljeničkog logora u 1945. Posle rata Verner se preselio u Švarcvald, gde je obavljao lekarsku praksu zajedno sa suprugom. U 1950. se preselio u gradić Bad Kreuznac u Rajnskoj pokrajini gde je izučavao urologiju i radio kao lekar opšte prakse.

Godine 1954, Forsman je nagrađen Ordenom Lajbnic, Nemačke akademije nauka i bio počasni gost na Nacionalnom univerzitetu u Kordobi, Argentina. Godine 1958. postao je šef hirurškog odseka evangelističke bolnice u Diseldorfu. Ponovo se vratio u Nacionalni univerzitet u Kordobi 1961. da bi bio iomenovan za počasnog profesor. Godine 1962. Forsman je postao član Izvršnog odbora nemačkog hirurške društva, a nešto kasnije i član Američkog koledža grudih lekara i počasni član Švedskog udruženja kardiologa, Nemačkog društva za urologiju i Udruženja za dječju zaštitu Nemačke.

Godine 1933. Forsman se oženio dr Elsbet Engel, specijalistom urologije. Imali su šestoro dece: Klausa (r. 1934), Knuta (r. 1936), Jorga (r. 1938), Vuka (r. 1939), Bernda (r. 1940), i Renata (r. 1943). Forsmanov novčani udeo u Nobelovoj nagradi za 1956. je bio 38.633 dolara. Kada je upitan kako će koristili nagradu on je odgovorio: "Možete zamisliti kakve će koristi imati moje šestoro dece... i dodao... da će početi sa pušenjem cigara od 12-centi, umesto 9-centi..." Forsman je umro u Skopfheimu (Schopfheim), Nemačka 1. juna 1979. [2]

DeloUredi

 
Verner Forsman izvodi prvu kateterizaciju srca na sebi.

Verner Forsman je istraživanja u oblasti hirurgije započeo 1929. u Viktorijanskoj kući u Ebersvaldu blizu Berlina, gde je prvo započeo da razvija tehniku kateterizacije srca. Proveru Forsmanove hipoteze da se plasiranjem katetera direktno u srce, može vršiti aplikacija lekova, radiopakontrastnih boje, ili merenje krvnog pritiska, ograničavao je u to vreme strah da bi „upad“ u srce mogao biti fatalan za ispitanika.[3] Forsman je ciljeve svojih istraživanja u oblasti kateterizacije srca ovako opisao;
"Ako srčane radnje prestane odjednom, kao što se to događa u akutnom šokau ili srčanoj bolesti, ili u toku anestezije, ili trovanja, primorani smo da aplikujemo lekova na lokalnom nivou. U takvim slučajevima intrakardijalna injekcije lekova može biti spasilačka. Međutim, to može biti opasan postupak zbog mnogih neželjenih razderotina koronarnih arterija i njenih grana što dovodi do tamponade srca i smrti ... Zbog takvih incidenata, često se čeka do poslednjeg trenutka i gubi se dragoceno vreme. Dakle, počeo sam da traži novi način ulaska u srce, i ja sam kateterom ušao u desnu stranu srca kroz venski sistem."[4]

Da bi potvrdio ispravnost svoje hipoteze Forsman je samoinicijativno odlučio da pokuša da eksperiment izvede na sebi. Ignorišući zabranu svog šefa odeljenja, da ne čini ovakve eksperimente Forsman je vezao njegovog asistenta za operacioni sto i eksperiment izveo tako što je umetnuo kanilu u sopstvenu lakatnu venu, kroz koju je uveo kateter u organizam do dužine od 65 cm. Zatim je otišao na rendgen odeljenje, gde je na načinjenoj radiografiji utvrđeno da je kateter dospeo u njegovu desnu pretkomoru srca.[5]

Glavni kliničar u Ebersvaldeu, priznao je Vernerovo otkriće i dao mu podršku, ali kada je direktor klinike Ferdinand Sauerbruhk saznao za nepoštovanje njegove odluke o zabrani eksperimenata na sopstvenom telu on je u zamenu za svoje eksperimente, smenjen sa položaja u bolnici. Sauerbruhk je to ovako prokomentarisao: "Vi zasigurno ne možete početi vašu operaciju na ovaj način". [6]

Tokom 1951. Vernerove ideje naišle su na ogroman otpor u naučnim krugovima. Kada je zatražio da nastavi istraživanja fizioloških funkcija srca primenom kateterizacije, dobio je odgovor: "Ove metode su dobre za cirkus, ali ne i za ozbiljne bolnice". Njegova za to vreme napredna istraživanje stavila su ga u poziciju autsajdera sa previše „ludim idejama“ za rad na klinici. Suočen sa disciplinskim postupkom za samostalno eksperimentisanje, koje mu je bilo zabranjeno, Verner je bio primoran da napusti kardiologiju i započne dalji rad u urologiji. [6]

IzvoriUredi

  1. ^ (jezik: engleski)Werner Forssmann Biography na: yourdictionary.com, Pristupljeno 2011.01.21
  2. ^ (jezik: engleski)"Werner Theodor Otto Forssmann" Biography of Werner Theodor Otto Forsmann from Nobel Lectures, na: nobelprize.org Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jun 2010), Pristupljeno 2011.01.21
  3. ^ (jezik: engleski)Werner Forssmann. NNDB. [1], Pristupljeno 31. 03. 2009.
  4. ^ Amer Chaikhouni HISTORY OF MEDICINE, The Magnificent Century of Cardiothoracic Surgery VOLUME 10 NO.2 JUNE 2009 – AUGUST 2009 Part 6: Cardiac Catheterization Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. februar 2012)
  5. ^ (jezik: engleski)"Werner Forssmann - Biography". Nobel Foundation. [2], Pristupljeno 22. 12. 2008.
  6. 6,0 6,1 (jezik: engleski)The History of Werner Forssmann". UTMB. [3] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. jun 2008), Pristupljeno 22. 12. 2008.

Spoljašnje vezeUredi