Википедија

Veštica

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Veštica (višeznačna odrednica).

Veštica (ijek. vještica) ili veštac (ijek. vještac) osoba je koja se bavi veštičarenjem.

Popularna predstava veštice

U mitologiji se veštice smatraju bićima koje poseduje natprirodne i magijske moći i obično se zamišljaju kako lete na metli. Čest pratilac veštice u bajkama je crna mačka ili vrana.

U prošlosti, mnoge osobe su optuživane da se bave veštičarenjem i pod takvim optužbama progonjene i ubijane. U većini slučajeva to su bile žene, a jedna od najčuvenijih i najsurovijih kazni bila je spaljivanje na lomači.[1] I danas, u vidu neopaganizma postoje ovakva verovanja, kao i ljudi koji sebe nazivaju vešticama i vešcima.

Veštica u slovenskoj mitologiji uredi

Kod svih Slovena, prvobitno je bila preanimistički htonični demon, kao i vampir i ona je, po svojoj prirodi i funkcijama ženski korelat vampira. Veštice su, pretrpele velike promene od onih prvobitnih, pa do savremenih shvatanja i verovanja. One su prvobitno bile demoni samo jedne uže srodničke zajednice da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju đavolski duh, koje noću izlaze iz groblja pa more decu. Za razliku od vampira koji uglavnom siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom.

Ove osobine i funkcije su izvorne i sve se mogu pronaći kod drugih indoevropskih naroda, naročito su srodne sa grčkim i rimskim strigama (koje su se javljale u obliku noćnih ptica dok se veštice inkarniraju u leptira). Reč veštica, sa osobenostima koje predstavlja, isključivo je slovenska i kao takva je zajednička za sve balkanske Slovene.

Prema ruskim shvatanjima, veštice se mogu svrstati u dve grupe, dok se kod verovanja Srba one mogu podeliti na tri grupe. U prvu grupu bi spadale veštice u najprimitivnijem i pravom (izvornom) značenju: to su ženski demoni manističkog porekla koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojom se hrane. U drugu grupu dolaze demonske žene, koje su ili sa rođenjem donele sposobnost da budu veštice ili su je stekle kasnije na taj način što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu bi dolazile izvesne stare žene koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene basme i utuci. Najjačim utukom se smatraju beli luk i glogov kolac. Često je upotrebljavan rog koji se palio, a u primorju se protiv sumnjivih veštica «bacaju rozi» (upiru ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni).

U nekim bosanskim predelima se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristi i nož, odozdo zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasnim su se smatrali so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama.

Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi.

Dokaz saveza sa vešticom je što se ponekad apostrofira sa rečju kuma. Osim reči kuma upotrebljavani su mnogi drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog respekta i straha. I samo ime veštica je eufemizam, pravo ime za nju nije poznato, mada bi bilo logično da je to vešta (ako je muški rod veštac).

Po iskazima osoba koje su navodno imale susret sa vešticama, sposobnost govora u tom trenutku je oduzeta, iako je osoba svesna i vizuelno sve doživljava.

Šimun Milinović i Josef Holeček navode podatke da je u Dalmaciji [2] i Crnoj Gori,[3] u njihovo vreme, postojalo kod neukog naroda verovanje, da veštice jedu srce maloj deci.

Baba Jaga uredi

 
Baba Jagina koliba
Glavni članak: Baba Jaga

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga[traži se izvor] (rus. Ба́ба-Яга́, srb Baba Roga, mak Baba Roga, bug. Ба́ба Я́га, polj. Baba Jaga). Ona je čarobnica koja živi u šumi, u izbi postavljenoj na kokošije noge. Oko ove kuće je ograda od ljudskih kostiju i lobanja, umesto brave su vilice oštrih zuba. Reza je ljudska noga, a ključ — ruka.

Baba Jaga hvata junake i proždire ljude, a u peći peče ukradenu decu.

Najčešće je zamišljana kao ružna starica ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju.[4]

U nekim pričama se pominje da se kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči. Prema nekim teorijama koliba na kokošjim nogama zapravo je interpretacija uobičajene konstrukcije nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, namenjene čuvanju zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora postavila bi se na visoke stubove od drveća koji su ličili na kokošije noge. Sličnu ali manju konstrukciju koristili su u Sibiru za figure bogova koje su jedva stale u kuću, kao što u bajkama Baba Jaga ispuni unutrašnjost kolibe.

Progoni „veštica“ u istoriji uredi

Glavni članak: Lov na veštice

Tokom srednjeg veka u mnogim katoličkim zemljama Evrope postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica odigralo se 1482. godine u Sevilji.[5]

 
Spaljivanje veštica

Ostaci poznatih jeretika, grešnika i »veštica« često bi po sudskom nalogu bili posle spaljivanja usitnjavani i razbacivani po đubrištu.[6] Skelet individue, optužene za veštičarenje, po zakonu zvanom »Akt Veštičarenja« (Witchcraft Act) spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit (St. Osyt, Brightlingsea), otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama koje lomača može razviti i bio položen u zemlju pre više od četiri stotine godina[traži se izvor]. Antropolozi, koji su analizirali pronađene ostatke, pretpostavili su da je telo bilo nepotpuno spaljeno i da su srodnici pri inhumaciji uspostavili anatomski raspored ostataka.

Najpoznatiji lov na veštice odigrao se 1692. godine, kada je devetnaestoro ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama[traži se izvor] i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i muzej.[7]

Artur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

 
Veštica ili duh kao ukras u dvorištu u Hjustonu za Noć veštica

U Keniji je, iako su rasprostranjene različite afričke religije, islam i hrišćanstvo, i danas veoma izražen strah od magije koji je kulminirao u maju 2008, kada je u oblasti Kisii, policija je uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili jedanaestoro sunarodnika koje su optužili za veštičarenje.[8]

Pojedinačni primeri progona "veštica" u Srbiji početkom 19. veka uredi

U ustaničkoj a potom i u Kneževini Srbiji nije bilo sistemskog ili zakonskog masovnog progona veštica. Međutim, ipak su zabeleženi pojedinačni primeri progona i kažnjavanja za veštičarenje ili vračanje, početkom 19. veka. Ovo slučajevi su zabeleženi tokom tranzicionih perioda "prelaza sa turske na srpsku vlast" koju karakteriše nedostatak državnog uređenja i zakona, dvovlašće i neobrazovanost novih predstavnika lokalnih vlasti. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne veštice bile izuzetno ozloglašene u narodu i sa njima se neretko veoma okrutno postupalo. Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre“. U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole. Postoji priča da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljaci požalili da im jedna baba „mori“ decu. Buljubaša je batinao babu, ali i njene drugarice koje je ova u očajanju optužila da su takođe veštice. Batinama su bile izlečene od veštičarenja, a za trud buljubaša je dobio novčanu nagradu. Bilo je još primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu zato što je veštica. Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije“.[9]

Stari običaji vezani za „veštice“ na prostoru današnje Crne Gore uredi

I na prostorima koji su danas u sastavu Crne Gore je bilo „lova na veštice“. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su ljudi posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na Skadarsko jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to im je bio siguran znak da je veštica.[9] Pavle Rovinski je na tu temu zapisao da je postojao običaj vaditi maziju, užareno gvožđe golim rukama, iz kotla sa vodom. Ako bi osoba ostala nepovređena, nevina je. Isti običaj je zapisan i u 84. članu Dušanovog zakonika. Protiv osumnjičenih žena se upotrebljavao i drugi način dokazivanja, da li su veštice. Takvu ženu bi iznenada uhvatili, na narodnom skupu. Lanac kojim konji nose seno bi usijali na vatri, ženu bi svukli do košulje, obavili bi je tim lancem, da se usijane alke upijaju u telo. Jedna je tako izdržala svu tu proveru i do kraja života, do duboke starosti od toga su ostali tragovi, ali se ona na taj način opravdala. To je bilo u Pivi pre oko 30 godina od kada je Rovinski pisao Etnografiju Crne Gore. O tome mu je pričao čovek kojem je, kao i drugoj deci, ona pokazivala te tragove.[10] Rovinski je pisao i o drugim narodnim pričama i običajima vezanim za veštice u Crnoj Gori.[11] Crmničani su u ranija vremena bili sujeverni, verovali su u veštice, pa ih mitropolit Petar Prvi kori: Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjigah čitao i nigđe ne nađoh, niti mi ko kaza da ima vješticah i vjedogonjah, nako među slijepim i žalostnim srbskim narodom, a zašto nego zato što je slijep i zašto više laži vjeruje, negoli jevangelije Hristovo... [12]

Savremeno veštičarstvo uredi

 
Veštičiji skup u Engleskoj, 2005.
Glavni članak: Veštičarstvo

Krajem 20. veka nastupa pravi procvat neopaganizma i veštičarstva, u želji da se očuva kontinuitet drevnih tradicija često se koriste mnogi panteoni iz različitih vremena i kultura. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje piju krv, veliki broj savremenih veštica izražavaju privrženost prirodi i životinjama, pa su vegetarijanci.

Veštičarstvo smatra život svakog pojedinca kao sveti dar i naglašava isprepletanost svih stvari, kako vidljivih tako i nevidljivih. Sticanje znanja o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica uredi

 
Karakterističan ukras od bundeve
Glavni članak: Noć veštica (praznik)

Noć veštica (engl. Halloween) je svetkovina koja se u pojedinim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od Sveto veče uoči Svih svetih ili engl. All Hallow's Eve ili -Hallow Eve. Slavi se najviše u Irskoj, SAD, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Noć Veštica vodi poreklo od keltskog paganskog običaja, koji se obeležavao u jesen,tokom punog meseca. Kada su druidi išli od kuće do kuće, maskirani u sablasti tražili od ljudi darove za prinošenje žrtve duhovima. Ukoliko bi ovi to odbili, druidi bi ih zastrašivali kletvama.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Gibbons, Jenny (1998) "Recent Developments in the Study of the Great European Witch Hunt" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. jun 2008) in The Pomegranate #5, Lammas 1998.
  2. ^ Milinović, Šimun (2004). Hrvatske uspomene iz Dalmacije. Zagreb: Školska knjiga. str. 29, 78, 79. 
  3. ^ Holeček 1995, str. 103.
  4. ^ Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, Leksikon religija i mitova drevne Evrope, Savremena administracija, Beograd, 1992
  5. ^ „Dešavanja kroz vekove”. Arhivirano iz originala 24. 5. 2008. g. Pristupljeno 11. 6. 2008. 
  6. ^ Encyclopedia of Witchcraft&Demonology, Occtopus Books, London, 1974.
  7. ^ „Muzej veštica u Salemu”. Salemwitchmuseum.com. Pristupljeno 15. 7. 2016. 
  8. ^ „B92 - Hapšenje zbog spaljivanja”. Vesti.rs. Pristupljeno 15. 7. 2016. 
  9. ^ a b „Glas javnosti: „Privezali je na ražanj“”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 15. 7. 2016. 
  10. ^ Rovinski 1998, str. 283.
  11. ^ Rovinski 1998, str. 347-350.
  12. ^ Petrović Njegoš, Petar I (2015). Sveti Petar Cetinjski, Između molitve i kletve, sabrana djela, Crmničanima 9. avgusta 1830. Cetinje: Svetigora. str. 184, 185. 

Literatura uredi

Dokumentarni film uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вештица&oldid=27550600”