Википедија

Vilisov arterijski krug

Vilisov arterijski krug ili Vilisov prsten lat. Circulus arteriosus cerebri — Circulus Willisi anatomska je struktura arterijskih krvnih sudova mozga u obliku pentagona na ventralnoj površini mozga.[1] On je važna anastomoza na bazi mozga između četiri arterija (dve vertebralne (pršljenske i dve unutrašnje karotidne arterije) koje krvlju snabdevaju mozak.[2]

Vilisov arterijski krug
Šematski prikaz Vilisovog kruga, arterija mozga i moždanog stabla. Krv teče do mozga kroz vertebralne arterije i kroz unutrašnje karotidne arterije.
Arterije baze mozga. Bazilarna arterija označena ispod centra. Temporalni pol velikog mozga i hemisfera malog mozga su uklonjeni sa desne strane (gledano odozdo).
Detalji
Identifikatori
LatinskiCirculus arteriosus cerebri
Circulus Willisi
MeSHD002941
TAA12.2.07.080
FMA50454
Anatomska terminologija

Istorijska pozadina uredi

Vilisov arterijski krug ako anastomotski sistem arterija koji se nalazi u bazi mozga, prvi put je opisan u knjizi Anatomija mozga (Cerebri Anatome) koju je napisao dr Tomas Vilis 1664. godine.[3] Iako je tekst nastavio da ima ogroman uticaj na neurološke nauke i anatomiju, Vilis je prvobitno objavio tekst u skladu sa svojim shvatanjem filozofske duše. Tokom svog boravka u Oksfordu, Vilis je verovao da je razumevanje cerebralne anatomije najvažnije sredstvo koje pomaže u istraživanju ljudskog koncepta.[4] Kroz autopsiju, disekciju i rudimentarna eksperimentisanja, Vilis je utvrdio mnoge nalaze, uključujući vaskularni „krug“ koji je uključen u knjigu Anatomija mozga.

Zanimljivo je da je termin „Vilisov krug“ prikladno nazvao jedan od Vilisovih učenika, Ričard Lover, a kasnije ga je citirao istaknuti fiziolog, Albreht fon Haler, otprilike vek kasnije.[5]

Termin „Vilisov krug“ nije korišćen pod istim imenom sve do teksta objavljenog u delu Anatomska biblioteka (Bibliotheca Anatomica) iz 1774. godine.[4]

Embriologi uredi

Unutrašnje karotidne arterije počinju da se formiraju 24. dana embriološkog razvoja od kombinacije trećeg grančičnog luka i distalnih segmenata uparene dorzalne aorte.[6] Od 28. dana, unutrašnja karotidna arterija (UKA) će se zatim granati na prednji i zadnji deo. Kasnije u razvoju, prednji deo postaje prednja cerebralna arterija (PCA), srednja cerebralna arterija (SCA) i prednja horoidalna; zadnji deo postaje fetalni PKA (i zadnja horoidalna).[7][8][9][10] PCA počinju da se u potpunosti formiraju 51. dana, kada rasta medijalno i na kraju formira prednju komunikacionu arteriju (PKA).[7][8] SCA počinju da se u potpunosti formiraju 35. dana i probijaju cerebralne hemisfere.[11] Sve ovo formira prednju cirkulaciju Vilisovog kruga. Zadnja cirkulacija Vilisovog kruga se formira kada fetalna zadnja cerebralna arterija (ZCA) postane PKO, odrasla PCA se povezuje sa bazilarnom arterijom (BA), a zadnja horoidalna arterija se ugrađuje u BA.[7][8]

 
Vilisov arterijski krug

Od 31. do 35. dana, bazilarna arterija, koja snabdeva zadnji mozak i moždano stablo počinje da se formiraju iz dve paralelne nervne arterije (ili kanala). Ovi kanali primaju krv iz karotidno-vertebrobazilarnih anastomoza koje daju trigeminalnu arteriju (TA), otička arterija (OA), hipoglosalna arterija (HA) i proatlantalna arterija (ProA).[12]

Od 35. do 38. dana, vertebralna arterija počinje da formira poprečne anastomoze između cervikalnih intersegmentnih arterija, i nadole do 6. intersegmentalne arterije.[11]

Anatomija uredi

 
Cerebralni angiogram koji prikazuje prednju/zadnju projekciju vertebrobazilarne i zadnje moždane cirkulacije, zadnji aspekt Villisovog kruga i jedan od njegovih krvnih sudova

Arterijski sistemi mozga uredi

Mozak je snabdeven krvlju preko dva arterijska sistema:

Prednji arterijski sistem mozga

Prednji sistema arterija koji služi za ishranu velikog mozga čine leva i desna unutrašnja karotidna arterija sa svojim ograncima: srednjom moždanom arterijom i prednjom moždanom arterijom.

Zadnji arterijski sistem mozga
 
Vilisov krug sa označenim najčešćim lokacijama rupture aneurizme

Zadnji sistema arterija koji služi za ishranu moždanog stabla i malog mozga čine leva i desna vertebralna arterija koje se u visini pontocerebralnog žleba spajaju u arteriju bazilaris.[13]

Vilisov aretrijski krug uredi

Vilisov aretrijski krug stvaraju (anteriorno prema posteriorno) sledeće arterije:[14]

Prednja komunikantna arterija — (a. communicans anterior)
Prednja moždana arterija — (a. cerebri anterior)

Ova arterija usmerena je prema napred, i sa istoimenom arterijom suprotne strane mozga povezuje prednju spojnu arterija. Zatim arterija oblikuje luk oko žuljevitog tela i daje ogranke za medijalno područje moždane hemisfere.[13]

Unutrašnja karotidna arterija — (a. carotis interna)

Odvajanjem od zajedničke arterije glave ova arterija je usmerena uzduž lateralne strane ždrela prema gore i ulazi u lobanju kroz kanal u piramidi slepoočne kosti. Na bazi mozga deli se na završne grane: očnu arteriju, prednju i srednju moždanu arteriju.[13]

Zadnja komunikntna arterija — (a. communicans posterior)
Zadnjamoždana arterija — (a. cerebri posterior)

Međutim česte su i varijacije veličine krvnih sudova koje grade ovaj moždani arterijski krug. Dok kod nekoh osoba a. communicans posterior nedostaje, kod drugih mogu postojati dve a. communicans anterior.[13]

Takođe kod približno jedne od tri osobe, jedna a. cerebri posterior je veliki ogranak a. carotis internae. Jedna od a. cerebri anterior je obično mala u svom proksimalnom delu, i zato je a. communicans anterior kod ovih ljudi obično nešto veća.

Patofiziološke varijante uredi

Asimetrija Vilisovog kruga rezultuje značajnom asimetrijom protoka i jedan je od važnih faktora u razvoju intrakranijalnih  aneurizme  i  ishemijskog moždanog udara.[15] Pacijenti sa aneurizmom imaju veću verovatnoću da imaju asimetriju ili anomaliju kruga.

Osamdeset pet procenata sakularnih aneurizme nastaje iz arterija Vilisovog kruga, sa 35% iz prednje komunikacione arterije, 30% iz unutrašnje karotidne arterije, 22% iz srednje moždane arterije, a ostatak iz zadnje cirkulacije.

Štaviše, prisustvo nefunkcionalnog prednjeg kolateralnog puta u Vilisovom krugu kod pacijenata sa okluzivnom bolešću unutrašnje karotidne arterije (UKA) je snažno povezano sa ishemijskim moždanim udarom.[16] Štaviše, dominacija vertebralne arterije može takođe doprineti zakrivljenosti bazilarne arterije i infarktima zadnje cirkulacije.[17]

Retko se nađe perzistentnost fetalnih anastomoza koje uključuju Vilisov krug, uključujući uporne trigeminalne, otičke, hipoglosne i proatlantalne arterije. Ove arterije manje-više objedinjuju unutrašnje karotidne i vertebrobazilarne sisteme. Perzistentna primitivna trigeminalna arterija (TA) je najčešća od upornih fetalnih anastomoza (83%) i povezuje kavernozni sinus sa bazilarnom arterijom. Perzistentna otična arterija (OA) je najmanje uobičajena koja perzistira i povezuje petroznu karotidu sa bazilarnom arterijom. Perzistentna hipoglosalna arterija (HA) povezuje petroznu ili distalnu cervikalnu DCA sa vertebralnom arterijom. Perzistentna proatlantalna intersegmentna arterija (ProA) povezuje cervikalnu UCA sa vertebralnom arterijom.[18]

Značaj uredi

Vilisov arterijski krug je važan zbog činjenice da on obezbeđuju kolateralne cirkulaciju mozgu u postupnoj opstrukciji jedne od većih arterija koje ulaza u sastav Villsovog kruga. Iznenadno začepljenje, pa čak i samo prolazno ili delimično, uzrokuje neurološke deficite.

U starijih osoba, u slučaju spontanih događaja (među kojima su najčešći cerebralna tromboza, cerebralno krvarenje, cerebralni embolizam i subarahnoidno krvarenje), anastomoze Vilisovog arterijskog kruga često su nedovoljne, ako je velika unutrašnja arterija (a. carotis interna) začepljena, čak i ako je okluzija postepena (u tom slučaju je funkcija smanjena bar malo).[19]

Za razliku od trajnih ishemijskih događaja (npr moždanog udara) prolazni ili tranzitorni ishemijski napad (TIA) (engl. transient ischemic attacks - TIA) odnose se na neurološke simptome koji su rezultat ishemije. Većina TIA traje samo nekoliko minuta, ali neki mogu trajati i do sat vremena. Sa većim karotidnim ili vertebrobazilarnim stenoze, TIA mogu trajati i duže i uzrokovati distalno zatvaranje intrakranijalnih krvnih sudova. Simptomi su različiti: nestabilnost, vrtoglavica, nesvestica i trnci. Osobe sa TIA imaju povećani rizik od miokardijalnih infrakcije i ishemijskih udara.[1]

Izvori uredi

  1. ^ a b Fenrich, Matija; Habjanovic, Karlo; Kajan, Josip; Heffer, Marija (2021). "The circle of Willis revisited: Forebrain dehydration sensing facilitated by the anterior communicating artery: How hemodynamic properties facilitate more good dehydration sensing in amniotes". BioEssays. n/a (n/a): 2000115. . doi:10.1002/bies.202000115.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). ISSN 1521-1878. . PMID 33191609.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  2. ^ Uston, Cagatay (9 March 2005). "NEUROwords Dr. Thomas Willis' Famous Eponym: The Circle of Willis". Journal of the History of the Neurosciences. 14 (1): 16–21. . PMID 15804755. doi:10.1080/096470490512553.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). S2CID 146301989.
  3. ^ Willis, Thomas. Cerebri anatome: Cui accessit nervorum descriptio et usus. London: Martin and Allestry; 1664.
  4. ^ a b O'Connor JP. Thomas Willis and the background to Cerebri Anatome. J R Soc Med. 2003 Mar. 96 (3):139-43.
  5. ^ Rose FC. History of British Neurology. World Scientific; 2012.
  6. ^ Menshawi K, Mohr JP, Gutierrez J. A Functional Perspective on the Embryology and Anatomy of the Cerebral Blood Supply. J Stroke. 2015 May. 17 (2):144-58.
  7. ^ a b v Padget D, Dorcas H. The circle of Willis: its embryology and anatomy. Intracranial Arterial Aneurysms. New York: Comstock; 67-90.
  8. ^ a b v Dandy, WE. Intracranial arterial aneurysms. The American Journal of the Medical Sciences. 1944. 208:415.
  9. ^ Newton TH, Potts DG. Radiology of the Skull and Brain. CV Mosby; 1978.
  10. ^ Kier EL. Fetal cerebral arteries: a phylogenetic and ontogenetic study. Radiology of the Skull and Brain. 2: 1089-1130.
  11. ^ a b Padget DH. The development of cranial arteries in the human embryo. Contribution to embryology. 1948. 32: 205-262.
  12. ^ Luh GY, Dean BL, Tomsick TA, Wallace RC. The persistent fetal carotid-vertebrobasilar anastomoses. AJR Am J Roentgenol. 1999 May. 172 (5):1427-32
  13. ^ a b v g P. Keros, M. Pećina, M. Ivančić-Košuta: Temelji anatomije čovjeka, Zagreb 1999
  14. ^ Purves, Dale; George J. Augustine; David Fitzpatrick; William C. Hall; Anthony-Samuel LaMantia; James O. McNamara; Leonard E. White (2008). Neuroscience (4th ed.). Sinauer Associates. pp. 834–5. ISBN 978-0-87893-697-7.
  15. ^ Hendrikse J, van Raamt AF, van der Graaf Y, Mali WP, van der Grond J. Distribution of cerebral blood flow in the circle of Willis. Radiology. 2005 Apr. 235 (1):184-9.
  16. ^ Duelsner A, Gatzke N, Glaser J, Hillmeister P, Li M, Lee EJ, et al. Granulocyte colony-stimulating factor improves cerebrovascular reserve capacity by enhancing collateral growth in the circle of Willis. Cerebrovasc Dis. 2012. 33 (5):419-29.
  17. ^ Zhu W, Wang YF, Dong XF, Feng HX, Zhao HQ, Liu CF. Study on the correlation of vertebral artery dominance, basilar artery curvature and posterior circulation infarction. Acta Neurol Belg. 2016 Sep. 116 (3):287-93
  18. ^ Luh GY, Dean BL, Tomsick TA, Wallace RC. The persistent fetal carotid-vertebrobasilar anastomoses. AJR Am J Roentgenol. 1999 May. 172 (5):1427-32.
  19. ^ Boorder, Michiel J.; Grond, Jeroen; Dongen, Alice J.; Klijn, Catharina J.M.; Jaap Kappelle, L.; Rijk, Peter P.; Hendrikse, Jeroen (24 October 2006). "Spect measurements of regional cerebral perfusion and carbondioxide reactivity: Correlation with cerebral collaterals in internal carotid artery occlusive disease". Journal of Neurology. 253 (10): 1285–1291. . PMID 17063318. doi:10.1007/s00415-006-0192-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). S2CID 22591168.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилисов_артеријски_круг&oldid=27441733”