Vlada Jovana Marinovića
Vlada Jovana Marinovića bila je na vlasti od 3. novembra 1873. do 7. decembra 1874. godine. Najveće iznenađenje bio je izbor ministra unutrašnjih dela — Aćima Čumića. Vlada je za nešto više od godinu dana pokušala da reši veliki broj unutrašnjih pitanja i pitanja spoljne politike, ali bez većih uspeha. Ostala je upamćena kao prva parlamentarna vlada u Kneževini Srbiji jer je podnela ostavku zbog nepoverenja Skupštine. Pismo koje je Aćim Čumić uputio Jovanu Marinoviću februara 1875. godine objašnjava razloge zbog kojih je došlo do neslaganja ministara i ostavke vlade. On u pismu detaljno izlaže sve greške te vlade, kao i razloge zbog kojih je prihvatio da sastavi svoju kratkotrajnu vladu.[1]
| Datum osnivanja | 3. novembar 1873. |
|---|---|
| Prethodne administracije | |
| Rasformirano | 7. decembar 1874. |
| Zamenjena sa administracijom | |
| Sedište | Kneževina Srbija |
| Predsednik Ministarskog saveta |
Istorija uredi
Ristićevu vladu zamenila je konzervativna vlada Jovana Marinovića koji je ujedno bio i ministar spoljnih poslova. Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzeo je mladokonzervativac Aćim Čumić, dok je Cenić postao ministar prosvete. Konzervativnog političara Iliju Garašanina, sa njegovim pojmovima i shvatanjima iz doba Turaka, pregazilo je vreme. Knez se odlučio za Marinovića pre svega jer je on bio ogorčen Ristićev protivnik. Sam Marinović bio je protiv svakog stranačkog obeležavanja, te se njegova vlada ni ne može nazvati konzervativnom. Ogorčen, Ristić napada ne samo novu vladu već i Marinovića lično, kao i neke ministre u njegovoj vladi (npr. Aćima Čumića). Novembra 1873. godine održano je redovno zasedanje Narodne skupštine. Tokom mandata Marinovićeve vlade, Skupština je predstavljala opoziciono telo. Skupštinu iz 1871. godine činili su većinom Ristićevi liberali te se ona okrenula protiv predsednika vlade koji je uživao punu podršku kneza Milana. Knez ju je otvorio prestonom besedom, dok je Skupština na besedu odgovorila adresom kojom su poslanici tražili: Zakon o opštini, Zakon o ministarskoj odgovornosti (da se pojača odgovornost ministara) i izmenu Zakona o štampi (u smislu veće slobode). Skupštinska debata o Zakonu o štampi vođena je na poslednjoj sednici (početak 1874. godine). Kaljević je tvrdio da sloboda štampe i policijska cenzura ne idu jedno sa drugim i tražio je ukidanje pojedinih članova zakona o slobodi štampe. Posebno mu je smetao član 48 koji je vladi davao pravo da u roku od tri meseca ugasi list koji piše negativno o vladi.
Prestonu besedu treba shvatiti kao program vlade, a adresu kao program Skupštine. Marinovićeva vlada bila je liberalnija prema opoziciji od Ristićeve. Pored Ristićevih liberala, opoziciju Marinovićevoj vladi činile su i pristalice Svetozara Markovića. Oni ga napadaju preko kragujevačkog lista „Javnost“ koji počinje izlaziti novembra 1873. godine. Markovićev uticaj postaje sve veći jer je svojim socijalističkim idejama privlačio mase i unutar i izvan granica Srbije. Vladu i kneza zabrinula je pojava ovog lista, te su odlučili da mu stanu na kraj.
Vlada Jovana Marinovića sprovela je i izvesne popularne mere. Najveću pažnju zaslužuje Zakon o potpunom ukidanju telesne kazne (decembar 1873. godine). Za vreme Karađorđa i kneza Miloša Obrenovića primenjivana je šiba: prestupnik je tri puta prolazio kroz špalir od 300 momaka. Vremenom je kazna smanjena na 100, a potom na 50 udaraca, dok je ukinuta kazna šibanja i stavljanje mrtvih tela na točak. Uoči donošenja ovog zakona primenjivana je samo kazna od 50 udaraca i to na skitnice, sluge, šegrte, nadničare, lopove i pustahije. Zaključeno je da se telesnom kaznom ne postiže cilj, da je ona ponižavajuća. Tokom Marinovićeve vlade održana je januara 1874. godine i vanredna sednica Skupštine povodom optužbe Jovana Belimarkovića, bivšeg ministra vojnog, da je nabavkom vojne opreme bez licitacije oštetio državu za milion groša. Pod uticajem kneza Milana, Belimarković je oslobođen optužbe većinom glasova. Skupštinski izbori od oktobra 1874. godine imaju veliki značaj za istoriju političkih stranaka u Kneževini Srbiji, jer se tada počinju nazirati konture budućih stranaka: Narodno liberalne (od 1859), Namesničke stranke (koju su činile pristalice Ristića) i vladine stranke. Adam Bogosavljević, jedan od autora adrese Narodne skupštine, odigrao je značajnu ulogu na ovoj sednici.
Bogosavljević je na sednici od 24. novembra 1874. godine postao jedan od četiri sekretara Skupštine. U predlogu adrese već se nazirao politički program Adama Bogosavljevića. Tražilo se: opštinska samouprava, unapređenje prosvete, jačanje vojne moći zemlje, unapređenje poljoprivrede, zanatstva, industrije i trgovine, sudska nezavisnost, potpuna sloboda štampe, odvajanje policijske od sudske vlasti, sloboda javnih zborova. Predsednik vlade Jovan Marinović izjavio je kako se ne može prihvatiti adresa Skupštine. Adam Bogosavljević je govorio da Narodno predstavništvo (Skupština) ima ista prava kao i vlada. Vlada nije prihvatila predlog adrese jer je bio isuviše radikalan. Predlog adrese usvojen je sa samo tri glasa više. Marinoviću je to bio znak da je izgubio podršku u narodu, čime je obrazložio svoju ostavku. Knez je ostavku uvažio i za novog predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova imenovao Aćima Čumića.
Članovi vlade uredi
| Funkcija | Slika | Ime i prezime | Detalji |
|---|---|---|---|
| Predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih dela |
|
Jovan Marinović | |
| Ministar unutrašnjih dela | 
|
Aćim Čumić | |
| Ministar pravde | 
|
Đorđe D. Cenić | |
| Ministar finansija | 
|
Čedomilj Mijatović | |
| Ministar prosvete i crkvenih dela | 
|
Filip Hristić | |
| Ministar vojni | 
|
Kosta Protić | |
| Ministar građevina | 
|
Kosta Magazinović | do 23.5/6.6. 1874. |
.jpg)
|
Ljubomir Ivanović |
Reference uredi
Izvori uredi
- Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
- Radoš Ljušić; Istorija srpske državnosti, knjiga 2, SANU, Beograd 2001.
- Miroslav Pešić; Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji 1881-1903, Filozofski fakultet u Nišu, Niš 2017.