Vladimir II Monomah

Vladimir II Monomah
Vladimir II Monomah
	Vladimir II Monomah
Lični podaci
Puno ime	Vladimir II Vsevolodovič
Datum rođenja	1053.
Datum smrti	19. maj 1125. (71/72 god.)
Mesto smrti	Kijev,
Grob	Sofijska saborna crkva u Kijevu
Porodica
Supružnik	Gita od Veseksa
Potomstvo	Mistislav I Veliki, Jaropolk II ,Kijevski, Vjačeslav I Kijevski, Eufemija Kijevska, Jurij I Dolgoruki
Roditelji	Vsevolod I Kijevski; Monomahina
Dinastija	Rjurikoviči
Veliki knez Kijeva
Period	1113—1125.
Prethodnik	Svjatopolk II Kijevski
Naslednik	Mistislav I Veliki

Vladimir II Vsevolodovič (rus. Владимир II Всеволодович; na krštenju Vasilij, rus. Василий; 1053 — 19. maj 1125), poznatiji kao Vladimir Monomah (rus. Владимир Мономах), bio je veliki knez Kijeva (1113—1125). Bio je sin trećeg sina Jaroslava I Mudrog, Vsevoloda I Jaroslaviča, gospodara Perejaslavlja i udaljene pokrajine Suzdalja sa Bjeloozerom, i Monomahe.

Vladimir je 1093. premestio svoje sedište u Suzdalj. Potom je, na kneževskoj skupštini u Ljubeču godine 1096. zaključeno da se od suzdaljske oblasti stvori posebna kneževina, te je ona dodeljena Vladimiru. 1108. godine Vladimir osniva grad Vladimir, nedaleko od Suzdalja. Knez Vladimir samo se od vremena na vreme javljao u tom dalekom kraju, koji je kasnije predao svome najmlađem sinu Juriju, zvanom Dolgoruki.

Vladimir se isticao među pretendentima za kijevski presto. Jedan letopis ga karakteriše ovako:

Bratoljubiv, milostiv prema siromasima i stradalnik za rusku zemlju.

Vladimir Monomah uživao je naročite simpatije među kijevskim gradskim masama, koje su ga više puta pozivale na velikokneževsku stolicu. Ali je Monomah bio obazriv i lojalan, te je čekao da na njega dođe red.

U Kijevu početkom 1113. godine izbi pobuna kijevskog stanovništva sa pljačkom židova; to je bio pokret sa jasno obeleženim socijalnim karakterom, izazvan teškim ekonomskim prilikama i uperen protiv zelenaša.

Najzad 1113. godine Kijevsko veće meša se u prepirku među Rjurkovičima i odbija da primi sina drugoga Jaroslavljevog sina kao naslednika njegovoga najstarijeg sina; ne obazirući se na prvenstvo i kneževske rodoslovne običaje, ono nudi kijevski presto Vladimiru, trećega Jaroslavljevog sina. Prvi akt novog velikog kneza bila je uredba o visini kamata, koje su bile znatno ograničene. Zanimljivo je, da su i manastiri bili u opasnosti prilikom ove bune, jer su se i kaluđeri bavili zelenaštvom. Taj izbor je srećan i o njegovoj vladavini se sačuvala najlepša uspomena. Vladimir ume da nametne poslušnost ostalim kneževima, koji mu za sve vreme njegove vladavine pomažu da brani rusku zemlju od spoljnih neprijatelja.

Njegovi sinovi sačuvali su naklonost stanovnika Kijeva, te jedan za drugim zauzimaju presto. Potomci Svjatoslava, drugoga Jaroslavljevog sina, gledaju kako se gaze njihova prava, ali kako nisu dovoljno jaki da se bore sa Monomahovim sinovima sve dok su ovi ostali složni, oni su podnosili tu otmicu njihovih prava očekujući zgodnu priliku za delanje.

Vladmir je napisao naročitu Pouku za decu, zanimljivi etičko-politički spis, u kom poziva svoju decu da budu pravedna i milostiva, da štite siromahe i uboge, a naročito da ne daju svojim činovnicima da čine nasilja; poziva decu na međusobnu slogu i neumornu delatnost u ratu i miru. Vladimir je bio veoma pobožan i oduševljen vaspitač. On naročito podvlači da je njegov otac sedeći kod kuće poznavao više jezika. Iz spisa Vladimirova vidi se, da je i on sam bio neumoran ratnik, putnik i lovac. Uopšte, taj njegov spis, prožet simpatičnim čovekoljubljem i veoma lepo književno obrađen, predstavlja dragocen spomenik kulture, ideja i naravi Kijevske Rusije.