Википедија

Vlad III Cepeš

Vlad III (rum. Vlad al III-lea), knez i vojvoda Vlaški, poznat i kao Vlad Cepeš (rum. Vlad Țepeș — „Vlad Nabijač“) ili Vlad Drakula (rum. Vlad Dracula), bio je vlaški vojvoda, koji je vladao Vlaškom u tri navrata: 1448, 1456—1462. i 1476. godine.[1] Poznat je po tome što je tokom svoje vladavine navodno sprovodio surove metode u odbrani od osmanskih osvajanja, naročito nabijanjem na kolac, pre svega osmanlijskih zarobljenika i njihovih pomagača. Takođe je poznat i kao inspiracija za ime vampira u romanu Drakula irskog književnika Brema Stokera.[2]

Vlad III Cepeš
rum. Vlad al III-lea Țepeș
Vlad Cepeš III - Drakula
Lični podaci
Puno imeVladislav III Drakula
Datum rođenja1431.
Mesto rođenjaSegešvar, Kraljevina Ugarska
Datum smrti1476.
Mesto smrtinepoznato, Vlaška
Porodica
PotomstvoMihnea cel Rău
RoditeljiVlad II Drakul
Vasilisa Moldavska
DinastijaDrakulesti
Period1448, 1456—1462, 1476.
Potpis

Njegov otac, Vlad II Drakul je bio član Reda Zmaja, koji je osnovan da zaštiti hrišćanstvo u Istočnoj Evropi. Vlad je poštovan kao narodni heroj u Vlaškoj[3], kao i u drugim delovima Evrope zbog zaštite hrišćanske populacije severno i južno od Dunava. Značajan broj običnog naroda i ostalih bojara (plemića) preselio se severno od Dunava do Vlaške i prepoznali su ga kao lidera u odbrani od Osmanlija.[4]

Ime Vlada Cepeša nalazi se i na spisku darodavaca manastira Hilandara na Svetoj Gori.[5]

Ime uredi

 
Spomenik u rodnom Segešvaru.

Njegovo puno ime je Vladislav III Drakula. Tokom svog života, potpisivao se u latinskim dokumentima kao Wladislaus Dragwlya, vaivoda partium Transalpinarum (1475).[6]

Njegov otac Vlad II, koji je primljen 1431. kao član u Red Zmaja, nosio je nadimak Drakul, što znači zmaj. Drakula je genitivna forma reči Drakul, što znači da je on Vladislav (od) Drakula.[7][8] Reč Dracu na rumunskom ima značenje za đavola, što je kasnije dovelo do pogrešnih tumačenja kako je Vladislav zapravo bio đavo.

Nadimak Nabijač se vezuje za surove metode nabijanjem na kolac protivnika, koje je navodno koristio, ali mu je dodeljen posthumno, spominje se tek negde oko 1550.[6] Pre toga, međutim, bio je poznat kao Kazıklı Bey (Kazika bej) kako su ga nazivali u Osmanskom carstvu.[9]

Mladost i porodica uredi

Rođen je 1431. u tvrđavi Sigišoara u Transilvaniji. Otac mu je bio Vlad II Drakul, a majka moldavska princeza Snežana.[10] Imao je starijeg brata Mirču (Miroslava) i mlađeg polubrata Radua (Radoslava).[5] Iste godine kada je rođen, njegovog oca je u Nirnbergu nemački car i ugarski kralj Žigmund Luksemburški uveo u vojni hrišćanski Red Zmaja. [11] Poveren mu je zadatak borbe s Osmanlijama na granici Transilvanije i Vlaške.[12] Vlad Drakul je 1436. zbacio Aleksandra Aldeu sa prestola Vlaške i postao vlaški knez. Kada se učvrstio na prestolu video je da se ravnoteža snaga menja u korist osmanskog sultana Murata II. Sklopio je sa Turcima savez protiv Žigmunda. Godine 1438, je učestvovao sa Osmanlijama u napadu na Transilvaniju, a pratili su ga sinovi Vladislav i Miroslav. U tom pohodu je često spašavao hrišćane od turskog zarobljeništva i to je dovelo do toga da Osmanlije posumnjaju u njegovu odanost. Vlad II i njegovi sinovi Vladislav III i Radoslav su prilikom poseta Muratu 1444. zarobljeni. Nakon kratkotrajnog zatočeništva Vlad II se zakleo na vernost sultanu i kao dokaz odanosti ostavio svoje sinove kao taoce.[13]

Druga supruga Vlada III Drakule je bila Ilona Silađi iz Transilvanije, sa njom je imao dvojicu sinova.[14][15]

Talac Osmanskog carstva uredi

Vlad III i njegov mlađi polubrat Radu su poslani u Egrigiz u Maloj Aziji i stavljeni u kućni pritvor. Tamo su naučili turski jezik,[4] a Drakula je, navodno posmatrajući turske metode mučenja, i sam razvio jak osećaj za okrutnost. Nasuprot slepoj poslušnosti svog polubrata koji je prihvatio islam, Drakula je ulivao strah svojim čuvarima svojom nepopustljivošću, iako je često bio bičevan i mučen.[16] U međuvremenu, njegov otac Vlad II se vratio na vlaški presto i obnovio svoju prethodnu zakletvu pripadnika Reda Zmaja. Iako oklevajući, pridružio se borbi protiv Osmanlija, a zakletve date osmanskom sultanu razrešio ga je papa. Njegov sin Mirča je aktivno učestvovao u velikom krstaškom pohodu 1443. u kojem je Osmanlijama oteta tvrđava Đurđu. Međutim, pohod na Varnu 1444, iako je došao do Crnog mora, završio je kao potpuni neuspeh. Drakul i Mirča su optuživali vođu pohoda Janoša Hunjadija (jul. Sibinjanin Janko) za poraz i on je osuđen na smrt, ali je zbog ranijih zasluga pomilovan. Hunjadijeve pristalice su 1447. ubile Vlada II Drakulu,[17] a Mirču su oslepeli i živog zakopali. Posle smrti Vlada II Osmanlije su želele da vrate Vlada III u Vlašku i da podrže njegov povratak na presto u nadi da će ostati njihov saveznik.

Vladavina uredi

 
Vlad Cepeš i turski izaslanici.

Vlad III je uspeo da pobegne iz logora osmanske vojske i da pobegne kod ujaka princa Bogdana II, vladara Moldavije sa čijim sinom Stefanom nastavlja obrazovanje u manastiru Sučava. Ubrzo je uverio Janoša Hunjadija u svoju odlučnost u suprotstavljanju osmanskom napredovanju i uz njegovu pomoć se vratio na presto Vlaške. Stupivši na presto, Vlad III je započeo sa preuređivanjem spoljne i unutrašnje politike. Poznat je po svom oslanjanju na običan narod i narodnu miliciju, koja je činila glavninu njegove vojske. Izvršio je reformu Vlaške u korist naroda, a na štetu bojara, podelom zemlje i prava. Ukinuo je feudalnu obavezu i dao status slobodnih vojnika, svima koji su bili spremni da se po pozivu priključe narodnoj miliciji i borbi protiv Osmanlija. Praktikovao je iznenadne i noćne napade, a u jednom takvom pohodu na tabor osmanske vojske, zamalo mu je utekao i sam sultan Mehmed II.[18] Navodno, nakon tog noćnog upada, Mehmed II se povukao sa svojom vojskom, zaplašen svojom zamalo pogibijom, kao i šumom osmanskih vojnika nabijenih na kolac - sve što je preostalo od prethodnog osmanskog pohoda. Nakon tog uspeha, Vlad III je postao punopravni član Reda Zmajeva uz dodatak Drakul, ali će se i nadalje potpisivati kao Vladislaus Drakulya.

Vlad III je odbijao da nosi krunu, već je kao simbol vlasti nosio kapu — crnu šubaru sa brošem (zapravo prsten sa crvenim rubinom na zlatnoj osmokrakoj zvezdi, sa biserima na kracima, kroz koji su bila provučena orlova pera i na taj način bi bio zakačen o šubaru). Tom prstenu, ali i dragom kamenu su pripisivana posebna svojstva, jer je posedovao redak oblik šestokrakog asterizma, a o poreklu ispredane legende. U slučajevima odsustva Vlada III, kapa bi bila postavljena na stub na sredini trga, a slučaju njegove smrti bila bi data njegovom od naroda izabranom nasledniku. Ovaj simbol vlaške vlasti biće poslednji put viđen na portretu Mihajla Hrabrog (Mihaj Viteazul), kneza Vlaškog (1593—1601).

Legenda o njegovoj pravednosti i borbi protiv Osmanlija, i dalje je živa u predanju naroda Gorja i Banata (u sadašnjoj Rumuniji i Vojvodini), nasuprot medijskim pričama o vampirizmu i okrutnosti.[19] To predanje i narodne legende, popularisaće kasnije Nikolaj Čaušesku (predsednik Rumunije, 1965-1989) i sam rođen u Vlaškom gorju, u pokušaju da opravda i učvrsti svoju vladavinu.

Smrt uredi

Postoji nekoliko varijanata priče o smrti Vlada III. Najraširenije je verovanje da je poginuo decembra 1476.[20] godine u borbi protiv Osmanskog carstva u blizini Bukurešta. Druga verzija je da su ga ubili nelojalni vlaški bojari, baš pre nego što je pobedio Osmanlije na bojnom polju, ili u lovu. Postoje takođe i tvrdnje da je pao u boju, okružen telima svojih vernih moldavskih telohranitelja (jedinice koje mu je pozajmio knez Stefan III Moldavski ostale su sa Vladom nakon što se Stefan Batori vratio u Transilvaniju). Drugi pak tvrde da je Vlada u trenutku trijumfa ubio jedan od njegovih ljudi. Jedina neosporna činjenica jeste da su Osmanlije odsekli Vladu glavu i poslali je u Istanbul sačuvanu u medu, gde ju je sultan prikazivao na kocu kao dokaz da je Kazika bej konačno mrtav.[20]

Pretpostavlja se da je sahranjen u blizini manastira Komana (okrug Đurđu) koji je osnovao upravo Vlad III 1461.[21] Većina rumunskih istoričara smatraju da se tu nalazi njegova večna kuća.[22]

Zamak Bran uredi

Glavni članak: Bran (zamak)

Iako ne postoji nikakav dokaz da je Vlad Cepeš ikada kročio nogom u Bran, ovaj zamak se reklamira i kao „Drakulin zamak“,[23] pod izgovorom da je upravo Bran poslužio kao inspiracija Bremu Stokeru za pisanje romana Drakula, te da je ovaj zamak opisan u romanu kao dom fiktivnog grofa vampira.[24] Međutim, ne postoje nikakvi dokazi da je Stoker uopšte znao za postojanje zamka Bran, a ime zamka ne pominje se nigde u romanu.

U zamku Bran nalazi se i postavka vezana za istorijsku ličnost Vlada Cepeša, kao i za Stokerovog grofa Drakulu, i mada je postavka o Cepešu opravdana izuzetnim istorijskim značajem ove ličnosti za prostore Vlaške i Transilvanije, postavka vezana za Stokerovog fiktivnog vampira služi čisto kao marketinški mamac za strane turiste.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Nikola Aleksandar od Vlaške
 
 
 
 
 
 
 
8. Radu I od Vlaške
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Clara Dobokai
 
 
 
 
 
 
 
4. Mirča I od Vlaške
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Kalinikia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Vlad II Drakul
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Vlad Cepeš III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Galerija slika uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 66. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ „Vlad III”. Encyclopædia Britannica Online. 2010. Pristupljeno 26. 5. 2010. 
  3. ^ Rumuni si prvi put pomenuti tek 1521. u brašovskom pismu (pismo bojara Njakšuja)
  4. ^ a b Florescu & McNally 1989
  5. ^ a b „Drakulin grob pronađen u Italiji?”. RTS. 14. 6. 2014. Pristupljeno 2. 2. 2017. 
  6. ^ a b Anuarul Institutului de Istorie Cluj-Napoca, no. 35, Institutul de Istorie din Cluj, Editura Academiei, 1996, Anuarul Institutului de Istorie Cluj-Napoca. 1996. str. 29—34. 
  7. ^ Nandriș 1991, str. 231.
  8. ^ Treptow 2000, str. 10.
  9. ^ Axinte, Dracula: Between myth and reality 
  10. ^ The British Chronicles, Volumul 2 de David Hughes
  11. ^ John Akeroyd, "The Historical Dracula: Monster or Machiavellian Prince?" History Ireland 17/2 (Mar.-Apr. 2009): 23.
  12. ^ John Akeroyd, "The Historical Dracula: Monster or Machiavellian Prince?" History Ireland 17/2 (Mar.-Apr. 2009): 23
  13. ^ „Grof Drakula Vlad Cepeš”. znanje.org. Pristupljeno 17. 2. 2015. 
  14. ^ Porter, Ray. The Historical Dracula. 1992
  15. ^ Geringer, Joseph. Vlad the Impaler Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. februar 2015). 2008
  16. ^ Tahsin Gemil, Românii și otomanii în secolele XIV-XVI, Editura Academiei Române, 1991
  17. ^ Harmening 1983
  18. ^ Babinger 1978
  19. ^ „Biografija Vlada III Cepeša”. Arhivirano iz originala 07. 12. 1998. g. Pristupljeno 17. 2. 2015. 
  20. ^ a b 'Vlad Tepes - The Historical Dracula' Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. septembar 2015) (jezik: engleski)
  21. ^ Rezachevici, Constantin (2002). The tomb of Vlad Tepes: the most probable hypothesis. Journal of Dracula Studies, Number 4. Arhivirano iz originala 16. 2. 2014. g. Pristupljeno 17. 2. 2015. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. novembar 2012)
  22. ^ Constantin Rezachevici, Unde a fost mormântul lui Vlad Tepes? (II), Magazin Istoric, nr.3, (2002). str. 41)
  23. ^ „Drakulin zamak - veb sajt koji je prvi povezao zamak Bran sa Cepešom”. draculascastle.com. 7. 11. 2008. Pristupljeno 17. 2. 2015. 
  24. ^ Wilkinson, William. „Account of the Principalities of Wallachia and Moldavia: With Various Political Observations Relating to Them by William Wilkinson - Reviews, Discussion, Bookclubs, Lists”. Goodreads.com. Pristupljeno 17. 8. 2012. 

Literatura uredi

  • Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqeror - And his Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09900-2. 
  • Harmening, Dieter (1983). Der Anfang von Dracula. Zur Geschichte von Geschichten. Königshausen+Neumann. ISBN 978-3-88479-144-8. 
  • Stoicescu, Nicolae (1976). Vlad Țepeș (na jeziku: Romanian). Editura Academiei Republicii Socialiste România. str. 154. 
  • Transylvanian Review. 5. Romanian Cultural Foundation. 1996. str. 107. 
  • Florescu, Radu R.; McNally, Raymond T. (1989). Dracula, Prince of Many Faces: His Life and His Times. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-28655-8. 
  • Ștefan Andreescu - Vlad Țepeș (Dracula). Între legendă și adevăr istoric.
  • Denis Buican - Dracula și avatarurile sale, Bucuresti, Scripta, 1993.
  • Denis Buican- Metamorfozele lui Dracula, Bucuresti, Scripta, 1996.
  • Neagu Djuvara -De la Vlad Țepeș la Dracula Vampirul, Editura Humanitas. ISBN 978-973-50-0438-5.
  • Florin Andreescu - România - Vlad Țepeș - Dracula, Editura Ad Libri
  • Ileana Toma - Singurătatea lui Vlad Țepeș, Editura Didactică și Pedagogică, 2001.
  • Florin Șperlea - De la Vlad Țepeș la Ceaușescu, Editura Corint, 2001.
  • Emil Stoian - Vlad Țepeș - mit și realitate istorică, Editura Albatros
  • Radu Florescu - The Life and Times of the Historical Dracula, curs de istorie, 1988, Boston College
  • Nicolae Stoicescu: Vlad Țepeș.[mrtva veza] Bukarest 1976 (engl. Ausgabe 1978: Vlad Țepeș : prince of Walachia) [Beides nur noch antiquarisch]
  • Dieter Harmening: Der Anfang von Dracula. Zur Geschichte von Geschichten, 1983.
  • Cazacu, Matei (2004). Histoire du prince Dracula. Paris-Genève, Droz, (1988) et Taillandier. ISBN 978-2-84734-143-0. 
  • Matei Cazacu: L’Histoire du Prince Dracula en Europe centrale et orientale (XVe siècle), 1988.
  • Buican (Denis): Dracula de Vlad l'Empaleur à Staline et Ceaușescu, La Garenne-Colombes, Éditions de l'Espace européen, 1991.
  • Ralf-Peter Märtin (1993). Dracula. Das Leben des Fürsten Vlad Țepeș. Fischer, Frankfurt am Main 2. ISBN 978-3-596-10330-0. 
  • V. Mărculeț, A.V. Ștefănescu, S. Ion, Gherghina Boda, G. Marcu, M. Chiriac, Elena-Gabriela Maximciuc, I. Mărculeț, S. Stoica, Dicționarul domnilor Țării Românești și ai Moldovei, Ed. Meronia, București, 2009.
  • Denis Buican : Les Métamorphoses de Dracula. L'histoire et la légende, Paris, Le Félin, 1993.
  • Kurt W. Trptow (2000). Vlad III. Dracula, The Life and the Times of the historical Dracula. Center for Romanian Studies. ISBN 978-973-98392-2-8. 
  • Academia Româna (Académie Roumaine): Istoria Românilor vol.IV (Histoire des Roumains), Bucarest, Editura Enciclopedicǎ, 2001.
  • Nouzille, Jean (2004). La moldavie - Histoire tragique d'une région européenne. Paris, Ed. Belier. ISBN 978-2-9520012-1-2. 
  • Constantin Dobrila : Entre Dracula et Ceaucescu. La tyrannie chez les Roumains, Bucarest, Institut culturel roumain, 2006.
  • Dracula.Woiwode und Vampir. hsg. von Wilfried Seipel, Ausstellung. Kunsthistorisches Museum, Sammlungen Schloss Ambras, bearbeitet von Margot Rauch, Alfred Auer, Veronika Sandbichler, Katharina Seidl, Thomas Kuster. Innsbruck. 2008. ISBN 978-3-85497-139-9.
  • Kroner, Michael (2005). Dracula. Wahrheit, Mythos und Vampirgeschäft. Johannis Reeg Verlag, Heilbronn. ISBN 978-3-937320-33-5. 
  • Rezachevici, Constantin (2002). „The tomb of Vlad Tepes: the most probable hypothesis”. Journal of Dracula Studies, Number 4. Arhivirano iz originala 16. 2. 2014. g. Pristupljeno 17. 2. 2015. 

Spoljašnje veze uredi

 
Vlad III Cepeš na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влад_III_Цепеш&oldid=27552717”