Vlaški ustanak (1821)

Mapa Tudorovog ustanka 1821. godine

Vlaški ustanak (1821) protiv osmanskih vlasti bila je socijalna revolucija koja je izbila u sklopu šireg opštebalkanskog ustanka hrišćanskog stanovništva protiv osmanskih vlasti. Na čelu revolucije stajao je trgovac Tudor Vladimiresku. Pobuna je ugušena septembra iste godine.

PozadinaUredi

Položaj rumunskog stanovništva u Osmanskom carstvu krajem 18. veka bio je veoma loš usled povećanja poreza do koga je došlo kada je sultan, izgubivši posede severno od Crnog Mora, počeo da se oslanja na dunavske kneževine kao na žitnicu carstva. Seljaci dižu pobune 1793, 1804-5, 1819. i 1821. godine. Rusi su podržavali zahteve rumunskih kneževa primoravajući Osmanlije da raznim dekretima daju Rumunima olakšice (Hatišerif iz 1774, dekret iz 1783, hatišerif iz 1802). Određeno je da se u dunavskim kneževinama postavljaju vladari na sedam godina. U Vlaškoj Aleksandar Ipsilanti (1774—1782) pokušava da sprovede reforme i suzbije korpuciju. Rusko-turskim ratom (1787—1792) okončan je period mira. Suvorov ulazi u Moldaviju i nanosi Turcima poraze kod Rimnika i Fokšane. Austrijanci okupiraju Vlašku. Boljari su slali pozive u pomoć i Napoleonu tražeći ukidanje fanariotskog režima. Sultan je na nagovor svog francuskog saveznika opozvao Konstantina Ipsilantija iz zemlje što dovodi do novog rusko-turskog rata (1806—1812). Za vreme vladavine Joana Karadže (1812—1818) i Aleksandra Sucoa (1818—1821) Vlaška je izložena izuzetno teškoj formi fiskalne eksploatacije. U pokušaju da smiri sukob sa bojarima, Karadža je pred kraj svoje vladavine doneo Karadžin zakonik, a vladar Moldavije Skarlat Kalimah (1812—1819) dao je 1817. Građanski zakonik kneževine Moldavije. Ovi zakonici su utvrđivali dužinu kuluka koji je radi bogaćenja bojara bivao sve teži i duži. U Erdelju je još 1784. došlo do velike bune kmetstva koje je bilo nezadovoljno agrarnom politikom Habzburške monarhije. Prvi nagoveštaji bune pojavili su se u Munciji Apuseni. Tokom vašara u Kampenju 1782. seljaci fiskalne oblasti Zlatne silom su počeli da sprečavaju otuđivanje krčmarenja zakupom. Represivne mere su uspele da lokalizuju incident, ali je odluka cara o povećanju efektiva graničarskih pukova dve godine kasnije seljacima dala šansu da izbegnu svoje obaveze upisom u vojsku. Glavni vođa seljaka Horija sakupio je 31. oktobra 1784. seljake u Mestjakanu i odatle je njih nekoliko stotina krenulo ka Alba Juliji da se upiše u vojsku, a kod Kurekjua se marš pretvorio u bunu kada su seljaci ubili upravnike koje su plemići poslali da uguše pokret. Buna se proširila na ceo Zarand, a onda i na ceo Erdelj. Seljaci su rušili plemićka imanja i spaljivali arhivske knjige, a seljaci Zaranda su 11. novembra poslali plemićima opsednutim u tvrđavi Deve svoj program: ukidanje plemstva, prelaz plemića u redove obveznika i podela plemićkog zemljišta. Pregovaralo se u više navrata, a najznačajniji od dogovora bio je onaj od 12. novembra koji je prihvatio pravo seljaka na upis u graničarske pukove i ukinuo kmetstvo. Buna je splasula sredinom decembra, a vođe Horija, Kloška i Krišan su ubrzo uhvaćeni. Samo je Krišan izbegao smrt mučenjem na točku tako što se ubio.

Filiki HeterijaUredi

 
Zastava Filiki Heterije.

Neposredno pre održavanja Bečkog kongresa (1814—1815), trojica trgovaca iz Grčke (Nikolas Skufas, Emanuel Ksantos, Atanasije Cakalov) osnivaju tajnu revolucionarnu organizaciju "Filiki Heteriju" u Odesi. Cilj je bio oslobađanje Grčke putem ustanka. Organizacija je nastojala da podstakne ustanke širom Balkana, pregovarajući sa Karađorđem i ubeđujući ga da podigne revoluciju u Srbiji. Karađorđe je juna 1817. godine zaista prebačen u Srbiju, ali je uskoro ubijen po nalogu kneza Miloša Obrenovića koji je nakon Drugog srpskog ustanka postepeno uvodio srpsku vlast u Kneževinu. Aleksandar Ipsilanti došao je na čelo Heterije 1820. godine. On je bio sin Konstantina i ruski general, kao i ađutant cara Aleksandra. Na sastanku u Silistriji 1820. godine doneta je odluka o podizanju opštebalkanskog ustanka, koji je trebalo otpočeti na Peloponezu i spojiti se sa pokretom Ali-paše Janjinskog. Međutim, Miloš se nije odazvao, a ni uporišta u Bugarskoj. Dunavske kneževine jedine su bile voljne da otpočnu borbu. Uslovi su se stvorili nakon smrti kneza Aleksandra Sucoa u Vlaškoj (januar 1821). Istog dana trojica glavnih, Grigore Brankoveanu, Grigore Gika i Barbu Vakaresku, zaključili su sa Vladimireskuom sporazum o saradnji u dizanju narodnog ustanka. Za ustanak je bio i sin preminulog vlaškog gospodara Aleksandra Sucosa Jovan Karadža kao i gospodar Moldavije Mihail Sucos.

UstanakUredi

 
Tudor Vladimiresku, vođa ustanka.

Ustanak koji je izbio 1821. godine bio je socijalna revolucija. Tudor Vladimiresku, koji je stao na njegovo čelo, pripadao je Heteriji od 1816. godine. Ustanak je podigao protiv fanariota koji su gospodarili Dunavskim kneževinama, a borba protiv sultana nije bila predviđena. Vladimireskuu prilazi na hiljade seljaka koje je privukao agrarnim delom svog programa. Zahtevi ustanika bili su sledeći: oslobađanje od fanariotske vlasti, narodno predstavništvo koga bi činili svi slojevi stanovništva, narodna vojska, poreska reforma i trogodišnje oslobođenje danka Porti. Januara 1821. godine Vladimiresku iz Bukurešta prelazi u Olteniju sa namerom da tamo podigne ustanak. Aleksandar Ipsilanti ubrzo prelazi reku Prut sa istim ciljem. U Vlaškom ustanku učestvovali su dobrovoljci iz svih delova Balkana. Bili su tu Hadži Prodan Gligorijević, Georges Olimpios, Dimitrije Makedonski, Hadži Mihali i Genčo Mihali.

Vladimiresku marta meseca zauzima Bukurešt, a Ipsilanti Jaši. Vladimiresku je poverovao Ipsilantijevim rečima da iza Heterije stoje Rusi sa namerom da oslobode sve balkanske hrišćane i stvore hrišćansku državu na Balkanu. Međutim, to nije odgovaralo stvarnom stanju, odnosno principima koji su stvoreni na Bečkom kongresu. Sveta alijansa, kojoj je pripadala i Rusija, osudila je vlaške ustanike na kongresu u Ljubljani. Aleksandar je razrešio Ipsilantija svih činova dajući dozvolu sultanu da uguši pobunu. Ipsilanti abdicira i povlači se u Transilvaniju. Vladimiresku je pokušao da pregovara sa Portom, na šta su ga heteristi uhapsili i ubili 27. maja. Osmanlije istog meseca zauzimaju Bukurešt. Odsudna bitka vođena je 19. juna 1821. godine kod Dragašanija. Ustanici su potučeni. Ipsilanti je u Transilvaniji uhvaćen od strane Austrijanaca. Umro je u njihovom zarobljeništvu 1828. godine. Grupa preostalih ustanika, među kojima je bio i Mladen Milovanović, još neko vreme je pružala otpor u manastiru Seku. Do septembra meseca ustanak je ugušen.

PoslediceUredi

Turci su po gušenju Vlaškog ustanka sproveli teror nad stanovništvom Dunavskih kneževina koji je dostigao tolike razmere da je lično car Aleksandar morao ultimativnim zahtevom (jul 1821.) zahtevati od sultana da obustavi pokolje. Porta je to odbila, te su Rusi uticali na London i Beč da izvrše pritisak na sultana. Turci napuštaju Dunavske kneževine tek krajem 1822. godine. Na upražene prestole imenovana su dvojica Grka, knez Grigorije IV Gika u Vlaškoj i Jon Aleksandar Sturdza u Moldaviji. Novi zahtevi prema Kneževinama od Rusa postavljeni su Akermanskom konvencijom 1826. godine. Jedrenskim mirom iz 1829. godine kneževi su birani doživotno, a ruska vlast se postepeno uvodi u sve sfere života. Donošenje Organskih statuta direktna je posledica poraza Turske u ratu sa Rusijom.

Vidi jošUredi

LiteraturaUredi

  • Andrej Ocetea, Istorija rumunskog naroda, Matica srpska, Novi Sad (1979)
  • Jozef fon Hamer, Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Zagreb (1979)
  • Stevan Pavlović, Istorija Balkana (1804—1945), Klio, Beograd (2004)