Vojin Đurašinović
Vojin Đurašinović — Kostja (Veliki Bastaji, kod Daruvara, 27. decembar 1919 — Beograd, 18. maj 1982), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SR Srbije i narodni heroj Jugoslavije.
| vojin đurašinović | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Vojin Đurašinović Kostja | ||||||||||
| Lični podaci | ||||||||||
| Datum rođenja | 27. decembar 1919. | |||||||||
| Mesto rođenja | Veliki Bastaji, kod Daruvara, Kraljevstvo SHS | |||||||||
| Datum smrti | 18. maj 1982. (62 god.) | |||||||||
| Mesto smrti | Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija | |||||||||
| Profesija | društveno-politički radnik | |||||||||
| Delovanje | ||||||||||
| Član KPJ od | decembra 1941. | |||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | |||||||||
| Služba | NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1941—1950. | |||||||||
| Heroj | ||||||||||
| Narodni heroj od | 20. decembra 1951. | |||||||||
| Odlikovanja |
| |||||||||
Biografija uredi
Rođen je 27. decembra 1919. godine u selu Veliki Bastaji, kod Daruvara, u porodici siromašnog zemljoradnika. Osnovnu školu završio je u rodnom selu. Godine 1932, otišao je u Beograd na izučavanje vodoinstalaterskog zanata. Posle četiri godine šegrtovanja, postao je radnik-monter. Postepeno se uključio u radnički pokret.
U maju 1940. godine, otišao je na odsluženje vojnog roka u tenkovski bataljon. S vremenom se povezao sa komunistima. Njegova veza bio je limarski radnik iz Beograda, Dobrivoje Filipović.
Aprilski rat 1941, zatekao je Đurašinovića na odsluženju vojnog roka. Uspeo je da izbegne zarobljavanje i vratio se u Beograd, gde se odmah povezao sa Komunističkom partijom Jugoslavije (KPJ) preko Filipovića. Uskoro su Vojin i Dobrivoje, pod rukovodstvom partijske organizacije iz Rakovice, ušli u sastav jedne diverzantske grupe. Početkom jula, učestvovao je u paljenju kamiona pred zgradom Nemačke komande na Crvenom Krstu. Učestvovao je u još nekoliko diverzantskih akcija, nakon čega je otišao u partizane. Dana 17. avgusta, grupa od 30 beogradskih radnika i studenata, među kojima i Vojin, otišla je na Kosmaj. Od te grupe formirana je Druga četa Kosmajskog partizanskog odreda.
Već početkom septembra, Vojin je postao jedan od boljih puškomitraljezaca Kosmajskog odreda. U to je vreme postao kandidat za članstvo u KPJ. Tada je dobio i nadimak Kostja, po ruskom filmu „Pastir Kostja“.
Odred je krajem oktobra imao nekoliko težih ranjenika, pa je odlučeno da ih se prebaci na slobodnu teritoriju Užičke republike. Vojin je sa nekoliko drugova bio određen da bude pratnja ranjenicima. Na putu do Užica, četnici su zarobili pratnju i ranjenike kod sela Moravci, kod Ljiga. Predali su ih Nemcima kod Slovca, koji su krenuli da ih odvedu u Valjevo. Vojin je uspeo da pobegne, nakon čega je stigao u Užice i priključio se svom odredu na Zlatiboru, koji se tada povlačio u Sandžak.
Decembra 1941. godine, Vojin je primljen u članstvo KPJ i postao zamenik komandira čete. Početkom januara 1942, Kosmajski odred se vratio u Srbiju na Kosmaj, dok je Vojin ostao u bolnici u Novoj Varoši. Nakon lečenja je prešao u Užički bataljon, koji je 1. marta 1942. ušao u sastav Druge proleterske brigade.
Sa svojim bataljonom, unutar Druge proleterske brigade, učestvovao je u borbi sa četnicima kod Gata u Hercegovini, juna 1942. godine. U toj je borbi bio ranjen. Posle toga, bio je postavljen za političkog komesara Četvrtog bataljona Druge proleterske brigade. Krajem decembra 1942. godine, kada je Druga proleterska brigada ponovo napala ustaško uporište Kupres, Vojin je bio određen za komandira tankete (oklopna kola), kojom je trebalo upasti u Kupres i uneti pometnju među ustašama. Plan nije uspeo, ali je Vojin izvršio uspešno izvlačenje članova tima. Pritom je bio ranjen više puta.
Usled zadobijenih rana, Vojin je bio među 4.000 ranjenika koji su prešli Neretvu tokom Četvrte neprijateljske ofanzive. Posle bitke na Sutjesci, bio je postavljen za zamenika političkog komesara Četvrtog bataljona Druge proleterske brigade.
Bio je ranjen po treći put maja 1944. godine, u okršaju na planini Zlatar za vreme prodora Druge proleterske i Pete krajiške divizije. Njegov bataljon je u borbama oko Varde štitio bolnicu i u kritičnoj situaciji Vojin je pomagao borcima u prenošenju ranjenika. Polovinom 1944. godine, bio je postavljen za zamenika političkog komesara Druge proleterske brigade i na toj je dužnosti ostao do kraja rata.
Posleratni period uredi
Posle rata, prvobitno je bio politički komesar Druge tenkovske brigade, a zatim je otišao na rad u političko odeljenje Četvrte armije JA. Godine 1950, prešao je na službu u Upravu državne bezbednosti za Srbiju (UDB), gde je ostao do odlaska u penziju, 1966. godine.
Posle toga je živeo u Beogradu i bio aktivan u društveno-političkim organizacijama. Bio je član Saveznog komiteta Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), Republičkog odbora SUBNOR-a Srbije i član Saveta Socijalističke Republike Srbije. Bio je prvi predsednik Šahovskog saveza Beograda (ŠSB) od 1957. do 1967. godine[1] i generalni sekretar Šahovskog saveza Jugoslavije (ŠSJ).
Umro je 18. maja 1982. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Danas po njemu nosi ime jedna ulica u beogradskom naselju Mirijevo na Zvezdari.[2]
Literarni rad i odlikovanja uredi
Autor je knjige Rat i šah, izdane 1983. godine. Njegova ostala dela su:
- Martovski i aprilski dani u Beogradu 1941. (Beograd, 1961),
- Stazama proleterskim (Beograd, 1961),
- Komandant Lune (Beograd, 1962).
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 20. decembra 1951. godine.
Reference uredi
- ^ „Beochess.rs”. Arhivirano iz originala 23. 10. 2010. g. Pristupljeno 20. 11. 2011.
- ^ Nadji.info[mrtva veza]
Literatura uredi
- Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975.
- Srpski biografski rečnik (knjiga treća). „Matica srpska“, Novi Sad 2007. godina.
