Vojska Rusije u srednjem veku
Vojska Rusije u srednjem veku obuhvata oružane snage Kijevske Rusije i ruskih kneževina u periodu 9. do 15. veka.
Kijevska Rusija (862—1169) uredi
Nastanak feudalizma u Rusiji uredi
Do kraja 10. veka počeo je razvoj specifičnih feudalnih odnosa u Kijevskoj Rusiji. Na čelu države je knez, a glavni oslonac njegove vladavine je družina. Socijalna osnova države je seoska opština.[1]
Organizacija vojske uredi
Vojska se sastojala od starije i mlađe družine kneza, družina feudalaca (boljara) i gradskog i seoskog poziva (opolčenie). Vojska je ojačavana najamnicima, uglavnom susednim nomadskim plemenima. Družine su činile konjicu, a seoski i gradski poziv pešadiju.
Stariju družinu sačinjavali su najviđeniji ljudi, koji su u doba mira bili neka vrsta kneževog saveta i uticali na upravljanje zemljom, dok su u ratu bili kneževa garda. Mlađa družina starala se za neposrednu bezbednost kneza; nju je knez snabdevao oružjem, odećom, hranom, s njom je delio plen.
Kako je u Kijevskoj Rusiji proces feudalizacije bio u začetku, to glavni deo vojske ne čine vazalni odredi, već seoski i gradski pozivi. Oni su sakupljeni u pukove (polk - narod), organizovane po decimalnom sistemu. Više opština ili grad obrazovali su jedinicu od hiljadu ljudi - tisuću, koja se delila na satnije, a ove na desetine. Vrhovni zapovednik vojske bio je knez. U poščetku su jedinice birale zapovednika, kasnije je vođe većih jedinica (tisuća) određivao knez. Vojske Kijevske Rusije relativno su brojne: u velikim pohodima pominju se desetine hiljada ljudi.[1]
Oprema uredi
U naoružanju su bili koplje, sekira, nož, topuz i luk, dok je družina imala i mačeve. Za zaštitu se koristila verižnjača (kod družinika), šlem i drveni štit. Najveći deo oružja čuvan je u kneževim skladištima i deljen ratnicima pred početak pohoda.[1]
Strategija i taktika uredi
Vojska se skupljala na zbornom mestu i organizovano kretala u pohod. U pokretu je isturana prethodnica (straža) na konjima, koja je obezbeđivala glavninu i izviđala. Iza glavnine kretala se komora. U zoni dejstava, vojska se okruživala kolima, obavezno su isturani stražari i izvidnica. Borbeni poredak sastojao se iz centra i krila. U ranijem periodu, u centru borbenog poretka bile su kneževske družine (konjica), a na krilima gradski i seoski pozivi (pešadija). Kasnije, raspored je obrnut. Borba je obično počinjala obasipanjem protivnika strelama iz rasutog stroja; u borbi prsa u prsa udar se najpre nanosio kopljima, a zatim se borilo mačem i sekirom. Gonjenje pobeđenog protivnika najčešće nije vršeno, jer se slavila pobeda. Gradovi su osvajani iznenadnim napadima ili opsadom i izgladnjivanjem branilaca. Radi odbrane od Polovaca, utvrđivani su gradovi i manastiri, a do 14. veka sve građevine bile su od drveta.[1]
Period fragmentacije (1169—1283) uredi
Podeljena zemlja uredi
Sredinom 12. veka počinje raspad Kijevske Rusije na udeone kneževine. Početkom 13. veka, Kijevska Rusija se sastojala od 64 kneževine: južne su bile potčinjene velikom knezu u Kijevu, severne Velikom knezu u Vladimiru-Suzdaljskom[2], a Veliki Novgorod bio je polu-nezavisna republika[2]. Podeljene kneževine neprestano su međusobno ratovale, a privlačile su i napade Polovaca, Litvanaca i Nemaca spolja.[1]
Malobrojna vojska uredi
Vojne snage pojedinih kneževina bile su male, a broj ratnika može se grubo proceniti na osnovu srednjovekovnih hronika.[3] U bitkama, hronike poimence pominju samo knezove, a svakog kneza pratio je mali odred teško naoružanih družinika na konjima, sa oklopima i oružjem skandinavskog tipa[4]. Ovi odredi po pravilu nisu brojali više od nekoliko stotina ljudi[5]. Primera radi, u Lipickoj bici 1215. (Novgorod protiv Vladimir-Suzdalja) bilo je 9.000 mrtvih i 60 zarobljenika.[6] a koalicija 21 kneza u bici na Kalki (1223) okupila je 10.000-80.000 ratnika.[7] Knez Aleksandar Nevski je 1242. okupio samo 1.000 družinika, 2.000 ruskih pešaka i 2.000 najamnika ( 1.400 Finaca i 600 nomadskih konjanika) iz Novgoroda i Černjigova za bitku protiv Tevtonaca[5], tako da je razumno pretpostaviti da se vojska prosečnog ruskog kneza u 13. veku brojala pre u stotinama nego u hiljadama ratnika.
Invazija Mongola (1237—1240) uredi
Prvi mongolski napad (1237-1238) osvojio je celu severnu Rusiju od 16. decembra 1237. (opsada Rjazanja) do 4. marta 1238. (bitka na reci Siti): za samo 3 meseca osvojeno je više od 20 ruskih gradova, a opsade su trajale od 4 dana (opsada Vladimira) do 7 nedelja (opsada Kozeljska). Drugi pohod (1239-1240) osvojio je jugoistočnu Rusiju padom Černjigova (1239) i Kijeva (1240). Ruska vojska pobeđena je svuda, a mongolski gubici bili su neznatni.[8] Broj ratnika na ruskoj strani je nesiguran. Jedini određeni brojevi u hronikama su 1.700 ratnika Eupatija Kolovrata ("Priča o tome kako je Batij razorio Rjazanj")[9], i 3.000 ratnika vojvode Dorža[10] (u boju na reci Siti).
Mongolski jaram i Velika kneževina Moskva (1283—1550) uredi
U drugoj polovini 14. veka, pod uticajem Mongola, kneževsku družinu zamenili su feudalni odredi boljara i zavisnih knezova, sastavljeni od plemića, slobodnih zemljoposednika (rus. Дети боярские, srp. Plemićki sinovi) i njihovih naoružanih slugu i robova (rus. Боевые холопы, srp. Robovi ratnici)[11].
Sa širenjem Velike kneževine Moskve, zavisni knezovi postepeno su gubili svoje zemlje i postajali sluge Velikog kneza, zajedno sa svojim bojarima, ratnicima i slugama. Tako je formirana nova klasa plemića (rus. Служилые люди «по отечеству», srp. Sluge po rođenju ili nasleđu), koja služi u zamenu za feudalne posede (rus. Поместье)[11].
Feudalna vojska uredi
Godine 1482. organizovana je potpuno aristokratska vojska (rus. Поместное войско), za vreme Ivana Velikog[12]. Glavninu ove vojske činili su plemići i "Bojarski sinovi" ("sluge po nasleđu"), a znatan deo (25-50%) činili su naoružani robovi[13]. Svaki zemljoposednik bio je dužan da opremi po jednog konjanika (sa konjem i oružjem) na svakih 100-200 četvrti (0.5 hektara) zemlje, ili na svakih 3-30 seljačkih domaćinstava[11].
Oružje i oprema uredi
Svi ratnici bili su na konjima, a glavno oružje od 15. do početka 17. veka bio je tatarski luk i strela[14]. Imućniji ratnici imali su oklope (verižnjače ili od pločica), i šlemove mongolskog tipa, dok su siromašniji plemići i robovi nosili samo debelo postavljene i prošivene kapute[15].
Reference uredi
- ^ a b v g d Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 313—314, tom 5.
- ^ a b Durant 2011, str. 738–739
- ^ Michell et al. 1914, str. 66 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFMichellShakhmatonForbesBeazley1914 (help)
- ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ a b Nicolle, David (1996). Lake Peipus 1242 : battle of the ice. London: Osprey Military. ISBN 9781855325531. OCLC 38550301.
- ^ Vojna enciklopedija, tom 5. str. 92.
- ^ Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.
- ^ Vojna enciklopedija, tom 5. str. 569.
- ^ Lavrik 2009, str. 233
- ^ Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. str. 66.
- ^ a b v Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 383.
- ^ Fajfrić 2008, str. 150–157
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 230.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 218.
- ^ „MEDIEVAL RUSSIAN ARMOR”. www.xenophon-mil.org. Pristupljeno 30. 3. 2018.
Literatura uredi
- Nikola Gažević, Vojna enciklopedija. Beograd, Vojnoizdavački zavod (1974). Tom 5. str. 313–314.
- Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.
- Durant, Will (2011). The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV. 3M Company. [Place of publication not identified]: Simon & Schuster. str. 738—739. ISBN 9781451647617. OCLC 869431083.
- Lavrik, Andrej (2009). Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti. Beograd: DERETA. str. 233. ISBN 978-86-7346-705-4.
- Perrie, Maureen; Lieven, DCB; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81227-6. OCLC 77011698.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 193—212. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. str. 66.