Враголан (list 1894)

Vragolan (list, 1894) – list za šalu i zabavu – izlazio je dva puta mesečno, od 1. januara 1894 (broj 1.) do 15. decembra 1894. godine (broj 24).

Vragolan (list, 1894)
Vragolan, naslovna strana, broj 1
Tiplist za šalu i zabavu
IzdavačSima Jovanović
UrednikDušan Kantar
Osnivanje1894.
Jeziksrpski
Ukidanje1894.
GradKikinda (1894)
List Vragolan, broj 1

O časopisu

uredi

List Vragolan su pokrenuli u Velikoj Kikindi Sima Jovanović, vlasnik, i Dušan Kantar, odgovorni urednik. Štampan je u kikindskoj štampariji Jovana Radaka. List je izlazio tačno godinu dana i sa objavljivanjem 24. broja se ugasio. Razloge za to naveli su izdavači u svom oproštajnom uvodniku – „Poslednja (ne)volja“. Naveli su da na kraju svake godine „obično nailazi pomor za srpske listove“ jer tada traži „svaki svoje“ – isplata štamparije i ostalih troškova, nasuprot „nevolja izdavača sa pretplatnicima koji ne plaćaju, sa saradnicima koji obećavaju radove, a ne šalju, sa kritičarima, koji po rogljevima pljuckaju...“ Pored toga, vlasnik navodi: „Naređujem, da ovu moju poslednju (ne)volju izvrši srpski nemar, taj tvorac sviju nevolja srpskih listova. Ujedno naređujem, da me on sahrani u ono isto groblje (spomenika ne tražim) u koje je sahranio one srpske listove pre mene...“

List je bio radikalski nastrojen, a napadani su liberali, naprednjaci i kralj Milan Obrenović. Tehnički je bio solidno opremljen i donosio je kvalitetne ilustracije, sa namerom da nasledi čuvenog Zmajevog Starmalog.[1]

„Šetnja po svetu“

uredi

Među srpskim časopisima koji su na prelomu XIX i HH veka izlazili širom Srbije i van nje retki su oni koji nisu objavljivali utiske putnika različitih profesija i interesovanja sa putovanja po dalekim i bliskim, ali zato ništa manje egzotičnim krajevima. Putopise su pisali đaci, sveštenici, pedagozi, trgovci, istoričari i novinari.

 
Vragolan broj 15, "Šetnja po svetu" na naslovnoj strani

Kao pandan „ozbiljnoj”, postojala je identična popularnost putopisa i u uređivačkom konceptu srpskih humorističko-satiričnih listova i časopisa. U Vragolanu su putovanja predstavljala prividna tumaranja po prostranstvima, manje geografskih predela (jer su svedeni na najmanju moguću prostornu meru), a više sopstvenih misli. Putopis postaje izvrstan okvir unutar kojeg su smeštene subjektivne putničke opservacije, a žanrovske konvencije i norme bivaju razorene sadržajem, čime se postiže nova, parodijska vrednost. U rubrici „Šetnja po svetu” autori su pisali putopise pod pseudonimima Kikimbiki i Ruvim. Satirična nota bila je rezervisana za politiku, vlast i institucije, a humorna više za svakodnevni život. Kikimbikijevi i Ruvimovi putopisi ostvaruju visoku književnu vrednost, iako im je prvenstvena namera da zabave čitaoce. U njima dominira govorni diskurs severoistočnog Banata. Kada Kikimbiki kreće na putovanje, navodi da ide do Vršca, Mokrina, Karlovaca, Subotice, ali se ne stiče utisak da je to pravo putovanje, već da su gradovi i sela samo kulise i povod da se priča o nekim drugim stvarima.

U broju 6 Vragolana, Kikimbiki komentariše srpske škole i anacionalno vođene nastavne programe. „Iz učionice trećeg razreda srpske ženske škole čuju se reči mađarske pesme“...i hteo bi da ode do mađarske škole i proveri da li se tamo pevaju srpske pesme „Onamo, `namo“ ili „Već se polja sva zelene“.

U broju 9 Kikimbiki upoređuje Segedin i Kikindu: „Ovde u Kikindi (osim po nekog soma) ne možeš videti valjane ribe ni od želje, a ja sam „pišman” na nju kao braća Hrvati na Bosnu i Hercegovinu.“ Segedinski paprikaš ostao mu je u lošoj uspomeni: „Dok sam jeo paprikaš, nisam na njemu ništa neobično primetio, šta više, bio sam sa svim zadovoljan, i tek kad sam bio sa svim gotov, i hteo da platim – onda sam osetio da je vrlo „papren”! Čudni su ti mađarski paprikaši, treba ih se čuvati!“

U broju 11 su umesto „Šetnji po svetu“ štampana „Ikimbikimova pisma“ u kojima se preispituje srpska stvarnost: jorgovan i srpski ustav davno su procvetali, krastavci i lična sloboda su skupi, Sunce i srpska ustavnost sve jače peku...Radikali i histerične dame napuštaju Srbiju, pa se muvaju po tuđim državama i skupim kupatilima.

U prilogu u Vragolanu broj 18 Kikimbiki piše: Komaraca (i pravde) je skoro sa svim nestalo. Lišće (i Srbijin ugled) opada u veliko... Pčele (i radikalski prvaci) biće za kratko vreme pozatvarani, dok nije sneg okupio... Jesenje groznice (i Đurković) opet se javljaju – treba ih se čuvati!

Od broja 19, autor rubrike je Ruvim, koji kritikuje ministra Svetomira Nikolajevića, Antu Starčevića, pa i samog kralja Milana, svetskog pustolova i kockara, kada je prokockao novac za fišeke, pa su vojnici morali kamenom braniti otadžbinu.[2]

Karikature

uredi

List je tek od 1. aprila dobio naslovnu karikaturu, ili kako su se hvalili urednici – „glavu“. U listu su objavljivane karikature, čiji autori nisu poznati.

 
Vragolan, 1894, broj 15

Aforizmi

uredi

Vragolan je imao rubrike za aforizme: „Pilulice“, „Koštunjci“, „Šareni šljunci“, i druge, koji su se uglavnom odnosili na lokalne ličnosti i događaje. Ipak navode se i neki šireg konteksta:

„Starešine u Srbiji dele se. Kome konja, kome sokola, a narodu – torba i štap!“
„Kažu da je „stari gospodar“ neobično bio veseo, kad je pošao u inozemstvo, a neki vele da je čak i pevao: „Ala sam se najašio konja!““ (Odnosi se na kralja Milana)
„Naše ministarstvo se ljulja, što je sasvim opravdano, jer je isto svojim dosadanjim radom dokazivalo, da je doraslo za povoj i kolevku“.
„Ne ocenjuj lečnika pre nego što ti donese račun“.
„Nije sramota imati – dakle nije ni primati“.

Rečnik

uredi

„Raskralj Milan – čovek koji se sam razrešio od kraljevske vlasti, ali razrešio se i od zadane reči i zakletve, da neće u Srbiju više dolaziti“. ref VI, str. [3]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Rošulj, Žarko (2017). Čas opisa časopisa VII. Novi Sad: Matica Srpska. str. 49-50. 
  2. ^ Ikonić, Ivana (2015). SRPSKA HUMORISTIČKO-SATIRIČKA PERIODIKA DRUGE POLOVINE XIX I POČETKA XX VEKA. Novi Sad. str. 144-165. 
  3. ^ Rošulj, Žarko (2014). Čas opisa časopisa VI. Novi Sad: Matica Srpska. str. 105-108, 296.