Dr Vuk Marinković (Novi Sad, 24. decembar 1807/5. januar 1808Beograd, 7/19. avgust 1859) bio je srpski lekar, pedagog, doktor medicine, lekar u Novom Sadu, profesor i rektor Liceja u Beogradu.

Vuk Marinković

Biografija i delatnost

uredi

Rodio se u Novom Sadu, njegov otac Kosta bio je sveštenik i književni radnik, imao je tri brata: Pavla, Maksima, i Dimitrija i tri sestre Anastasiju, Hristinu i Julijanu. U svom rodnom mestu završio je i osnovnu školu i gimnaziju, gde mu je jedan od profesora bio Pavle Šafarik. Filozofiju je slušao u Jegri, a medicinske nauke u Beču i Pešti gde je doktorirao medicinu odbranivši disertaciju „Dissertatio inauguralis medica de epilepsia“, 1830. godine, kada mu je bilo 23. godine.[1] Nakon toga vratio se u Novi Sad gde je radio kao lekar sve do revolucije 1848. Oženio se Sofijom, ćerkom Jovana Pavlovića.

Radio je sve do revolucije kada se, posle uništenja Novog Sada nakon bombardovanja, juna 1849. godine, seli u Beograd gde je do svoje smrti bio profesor na Liceju.[2] Predavao je Elementarnu fiziku školske 1849/50, u okviru fizike je predavao i hemiju sve do školske 1853/54. godine kada je ona izdvojena kao samostalan predmet. Na Liceju je za deset godina koliko je radio, četiri školske godine obavljao funkciju rektora 1850/51, 1856/57, 1857/58. i 1858/59. Tvorac je srpske fizikalne terminologije,[3] i njegovim zalaganjem fizika je postala obavezan predmet u školama. Posle reforme Liceja do kraja života je predavao fiziku i fizičku geografiju sa meteorologijom.[4]

Bio je redovni član Društva srpske slovesnosti od januara 8. januara 1850.

Još u 19 godini je, nezadovoljan prevodom sa latinskog, koji je pre njega uradio Svetić, preveo drugu knjigu „Enejide“, rimskog pisca Vergilija. Autor je udžbenika „Jestastvena povestnica (za mladež srbsku)“, koja je imala široku upotrebu, koristila se kao udžbenik u Gimnazijama i na liceju, sve do pojave udžbenika Josifa Pančića i „Načela fizike“ iz dva toma i na 515 strana, kao prvi visokoškolski udžbenik fizike u Srbiji, obe štampane 1851. godine. Takođe je napisao „Močnikovu geometriju“, ali je ona izašla bez njegovog potpisa. Svi stručnjaci njegovog i kasnijeg doba smatrali su ga velikim autoritetom.

Preminuo je 7. avgusta 1859. godine, sahranjen je na starom beogradskom groblju kod crkve Sv. Marka.[3] Kako nije bila sačuvana ni jedna njegova slika, jer su one koje je imao u Novom Sadu izgubljene u požaru, a po dolasku u Beograd više se nije slikao, na posmrtnom odru ga je slikao njegov prijatelj i fotograf Anastas Jovanović. Na osnovu fotografije, zajedno sa opisima koji su dali porodica i njegovi učenici naslikan je njegov lik.[3]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Vuca, Petar (2014). Život i delo Vuka Marinkovića. Beograd: urednik M. S. Dimitrijević, Publikacija društva, broj 13, Astronomsko društvo „Ruđer Bošković. 
  2. ^ Mihailo Polit-Desančić: "Pokojnici: uspomene", Novi Sad 1899.
  3. ^ a b v Urednik Gavrilović, Andra (1904). Znameniti Srbi XIX veka III tom. Zagreb: Naklada i štampa Srpske štamparije. str. 65—66. 
  4. ^ „Vuk Marinković”. Društvo fizičara Srbije. Pristupljeno 05. 10. 2020. 

Literatura

uredi
  • Znameniti Srbi XIX veka III tom, ur. profesor A. Gavrilović, Zagreb 1904.
  • Jestastvena povestnica (za mladež srbsku), Prirodnjački muzej, Beograd
  • Rektori Liceja, Velike škole i Univerziteta u Beogradu, Univerzitet u Beogradu

Spoljašnje veze

uredi