Википедија

Vulkan (bog)

бог благотворне и ометајуће ватре

Vulkan (lat. Vulcanus, grč. Ήφαιστος) je bio rimski bog vatre i njene razorne moći.[1]

Vulkanova kovačnica, Velaskezova slika iz 1630. godine, predstavlja momenat u kome Apolon saopštava Vulkanu, u prisustvu njegovih pomoćnika, da ga supruga Venera vara sa bogom rata Marsom.

Mitologija uredi

Vulkan je bio bog vatre i nakovnja kod Grka i Rimljana, sin Zevsa, (Jupitera) i Here (Junone).[2] Majka ga je bacila sa vrha Olimpa jer se rodio ružan i nakazan. Nakon pada na ostrvo Lemnos ostao je hrom. Stvorio je pod Etnom kovačnicu i u njoj radio s Kiklopima, ili na samom Olimpu (Ilijada, 18) gde je iskovao oružje za Ahila.

Rimljani nisu zaboravili njegovu prvobitnu funkciju, ni kada su ga skroz izjednačili sa grčkim Hefestom. Njegovim ocem su smatrali boga neba Celusa — grčki Uran, a prema takvim tumačenjima, bio je kao i Hefest, kovač i čovek koji je pravio oružje — oružar.[3] Kao kovaču, Vulkanu su u poslu pomagali jednooki divovi — Kiklopi. U tom njegovom novom poslu, Rimljani su ga nazivali Mulciber ili Ukrotitelj ognja, Onaj koji topi, a i poštovali su ga kao i zaštitnika od svih vrsta požara. Žrtvenici i hramovi u njegovu čast su smeštani u blizini vulkana Etna na ostrvu Siciliji ili na Liparskim ostrvima.[4]

Vulkanov kult je bio veoma istaknut u Rimu, pa je na kraju Foruma, pod Kapitolom, isklesan u steni, Vulkan imao svoj žrtvenik — Vulkanal, a u njegovu čast, svakog 23. avgusta održavane su svečanosti Vulkanalije, koje su bile spojene sa cirkuskim priredbama. Ostaci ovog svetilišta su i danas vidljivi na Forumu — nedaleko od slavoluka Septimija Severa. U Vulkanovu čast, posle pobedničkih bitaka, spaljivano je oružje neprijatelja, a žrtvovane su mu i žive ribe, koje su bile simbol neprijateljskih vatri.

Obožavanje uredi

Najstarije Vulkanovo svetilište u Rimu, zvano Vulkanal, nalazilo se u podnožju Kapitola u Forumu Romanum, i važilo je do arhaičnog perioda kraljeva Rima,[5][6] i bilo je osnovano na lokalitetu Tita Tacija,[7] sabinskog kralja, Romulovog suvladara, sa tradicionalnim datumom u 8. vek pre nove ere. Etrurske haruspicije su smatrale da Vulkanov hram treba da bude lociran van grada,[8] i Vulkanal je prvobitno mogao biti na ili izvan granica grada pre nego što se grad proširio i obuhavatio Kapitolsko brdo.[2] Vulkanu je 23. avgusta prinošena Vulkanalijska žrtva.[5] Vulkan je takođe imao hram na Marsovom kampusu, koji je nastao do 214. p. n. e.[2][9]

Rimljani su identifikovali Vulkana sa grčkim bogom kovačem Hefestom.[10] Vulkan je postao povezan kao i njegov grčki pandan sa konstruktivnom upotrebom vatre u obradi metala. Fragment grčkog lonca koji prikazuje Hefesta pronađen u Vulkanalu potiče se u 6. vek pre nove ere, što sugeriše da su dva boga već bila povezana u to vreme.[6] Međutim, Vulkan je imao jaču vezu od Hefesta sa razornom sposobnošću vatre, a glavna briga njegovih obožavatelja bila je da ohrabre boga da spreči štetne požare.

 
Freska Vulkan-Hefest u Pompeji
Vulkanalije
 
TipRimski, istorijski
ObeležavaAntički Rim
Datum23. avgust
PraznovanjeLomače u čast Vulkanu
Tradicijažrtvovanje ribe

Vulkanov praznik, Vulkanalije, obeležavao se 23. avgusta svake godine, kada su letnje vrućine najviše izlagale riziku od spaljivanja useve i žitnice.[2][11] Tokom praznika, u slavu boga su se pravile lomače, u koje su se bacale žive ribe ili male životinje kao žrtve, da bile konzumirane umesto ljudi.[12]

Vulkanalije su bile deo ciklusa četiri svetkovine druge polovine avgusta (Konsualija 21. avgusta, Vulkanalija 23, Opikonsivija 25. i Vulturnalija 27) vezane za agrarne aktivnosti tog meseca i u simetričnoj korelaciji sa drugom polovinom jula (Lukarija 19. i 21. jula, Neptunalija 23. i Furinalija 25). Dok su se julski festivali bavili neukroćenom prirodom (šume) i vodama (površinske vode Neptunalije i podzemne vode Furinalije) u vreme opasnosti uzrokovane njihovim relativnim nedostatkom, avgustovski su bili posvećeni rezultatima ljudskog poduhvata u prirodi sa skladištenjem požnjevenog žita (Konsualija) i njihovom odnosu prema ljudskom društvu i kraljevstvu (Opikonsivija) koji su u to vreme bili ugroženi i zahtevali zaštitu od opasnosti od prekomerne snage dva elementa vatre (Vulkanalija) i vetra (Vulturnalija) pojačanog suvošću.[13]

Zabeleženo je da su za vreme Vulkanalije ljudi vešali svoju odeću i tkanine pod suncem.[14] Ova navika bi mogla da odražava teološku vezu između Vulkana i divinizovanog Sunca.[15]

Još jedan običaj koji je primećen na ovaj dan zahtevao je da se počne sa radom uz svetlost sveće, verovatno da bi se umilostivilo blagotvorno korišćenje vatre od strane boga.[16] Pored Vulkanalije od 23. avgusta, za Vulkana je bio sveti datum 23. maj, koji je bio drugi od dve godišnje Tubilustrije ili ceremonije očišćenja truba.[11][17]

Ludi Vulcanalici održani su samo jednom, 23. avgusta 20. p. n. e, u okviru hrama Vulkana, a koristio ih je Avgust da obeleži ugovor sa Partijom i vraćanje legionarskih simbola koji su izgubljeni u Bici kod Kare 53. p. n. e.

Za kult boga bio je zadužen flamen, jedan od flamines minores, zvani flamen Vulcanalis. Taj sveštenik je sprovodio žrtvovanja boginji Maji, koja su se održavala svake godine na Kalendama u maju.[18]

Vulkan je bio među bogovima koji su zanemareni nakon Velikog požara u Rimu 64. nove ere.[19] Kao odgovor na isti požar, Domicijan (car 81–96) postavio je novi oltar Vulkanu na brdu Kvirinal. U isto vreme žrtvovanju tokom Vulkanalije, barem u tom delu grada, dodat je crveni bik i crveni vepar.[20]

 
Andrea Mantegna: Parnas, Vulkan, bog vatre

Grčki mitovi o Hefestu uredi

Kao sin Jupitera, kralja bogova, i Junone, kraljice bogova, Vulkan je trebalo da bude prilično zgodan, ali beba Vulkan je bila mala i ružna sa crvenim licem koje je zavijalo. Junona je bila toliko užasnuta da je bacila malu bebu sa vrha planine Olimp.

Vulkan je padao dan i noć i sleteo u more. Nažalost, jedna noga mu se slomila kada je udario u vodu i nikada se nije pravilno razvila. Vulkan je potonuo u dubine okeana, gde ga je pronašla morska nimfa Tetida i odvela u svoju podvodnu pećinu, želeći da ga odgoji kao sopstvenog sina.

Vulkan je imao srećno detinjstvo sa delfinima kao prijateljima u igri i biserima kao igračkama. Kasno u detinjstvu, pronašao je ostatke ribarske vatre na plaži i postao fasciniran neugašenim ugljem, još uvek crevno toplim i usijanim.

Vulkan je pažljivo zatvorio ovaj dragoceni ugalj u školjku, vratio ga u svoju podvodnu pećinu i naložio vatru sa njim. Prvog dana posle toga, Vulkan je satima zurio u ovu vatru. Drugog dana otkrio je da, kada je mehom podgrejao vatru, pojedino kamenje znoji gvožđe, srebro ili zlato. Trećeg dana iskovao je ohlađeni metal u razne oblike: narukvice, lance, mačeve i štitove. Vulkan je za svoju hraniteljicu napravio noževe i kašike sa bisernom drškom, a za sebe je napravio srebrnu kočiju sa uzdama kako bi ga morski konjići brzo prevozili. Čak je napravio i robinje od zlata da ga čekaju i izvršavaju njegove naloge.

Kasnije je Tetida napustila svoju podvodnu pećinu da prisustvuje večeri na planini Olimp noseći prelepu ogrlicu od srebra i safira koju je Vulkan napravio za nju. Junona se divila ogrlici i pitala gde bi mogla da je nabavi. Tetida se uznemirila, zbog čega je Junona postala sumnjičava; i najzad je kraljica bog otkrila istinu: beba koju je jednom odbacila izrasla je u talentovanog kovača.

Junona je bila besna i zahtevala je da se Vulkan vrati kući, što je on odbio. Međutim, poslao je Junoni prelep presto od srebra i zlata, ukrašen sedefom. Junona je bila oduševljena ovim poklonom, ali čim je sela u njega, njena težina je pokrenula skrivene opruge i metalne trake koje su iskočile da je čvrsto drže. Stolica je bila pametno dizajnirana zamka. Jupiter je bio taj koji ju je konačno spasao: obećao je da će mu, ako Vulkan oslobodi Junonu, dati za ženu Veneru, boginju ljubavi i lepote. Vulkan je pristao i oženio se Venerom.[21]

Vulkan je kasnije izgradio kovačnicu ispod planine Etna na ostrvu Sicilija. Govorilo se da kad god je Venera bila neverna, Vulkan bi se ljutio i udarao usijani metal takvom snagom da su se varnice i dim dizali sa vrha planine, stvarajući vulkansku erupciju.[22]

Prema Vergiliju, Vulkan je bio otac Sikalusa.[23]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Zamarovski 1985, str. 335.
  2. ^ a b v g Dumézil 1996, str. 320–321
  3. ^ Corbishley, Mike "Ancient Rome" Warwick Press 1986 Toronto.
  4. ^ Varro De Lingua Latina V, X: "...Et arae Sabinum linguam olent, quae Tati regis voto sunt Romae dedicatae: nam, ut annales dicunt, vovit Opi, Florae, Vediovi Saturnoque, Soli, Lunae, Volcano et Summano, itemque Larundae, Termino, Quirino, Vortumno, Laribus, Dianae Lucinaeque...".
  5. ^ a b Platner, Samuel Ball; Ashby, Thomas (1929). „Volcanal”. A Topographical Dictionary of Ancient Rome. London: Oxford University Press. str. 583—584. Pristupljeno 2007-07-28. 
  6. ^ a b Beard, Mary; North, John; Price, Simon (1998). Religions of Rome Volume 2: A Sourcebook. Cambridge: Cambridge University Press. str. no. 1.7c. ISBN 0-521-45015-2. 
  7. ^ Dionysius of Halicarnassus, II.50.3; Varro V.74.
  8. ^ Vitruvius 1.7; see also Plutarch, Roman Questions 47.
  9. ^ Livy, Ab urbe condita 24.10.9.
  10. ^ Larousse Desk Reference Encyclopedia, The Book People, Haydock, 1995, p. 215.
  11. ^ a b W. Warde Fowler (1899). The Roman Festivals of the Period of the Republic: An Introduction to the Study of the Religion of the Romans. London: Macmillan and Co. str. 123–124, 209–211. ISBN 0-548-15022-2. Pristupljeno 2007-07-28. 
  12. ^ Sextus Pompeius Festus, On the Meaning of Words, s.v. "piscatorii ludi"; Varro, On the Latin Language 6.3.
  13. ^ In Dumézil's interpretation the Vulturnalia were associated with the protection of riping grapes from a hot and dry southwestern wind named Vulturnus, not with the river Tiber, as Mommsen had supposed, or Vulturnus of Campania.
  14. ^ Paulinus of Nola Letters XXXII, 139.
  15. ^ G. Dumezil Fetes romaine d'étè et d'automne Paris Gallimard 1975; It. transl. Feste Romane Genova Il Melangolo 1979 pp. 60 ff.
  16. ^ Pliny the Younger Letters III, 5.
  17. ^ Ovid, Fasti 5.725–726.
  18. ^ Macrobius Saturnalia I 12,18; Aulus Gellius Noctes Atticae XIII 23, 2.
  19. ^ Tacitus, Annals 15.44.1.
  20. ^ Inscriptiones Latinae Selectae 4914, translated by Sheark, Robert K. (1988). The Roman Empire: Augustus to Hadrian. Translated Documents of Greece and Rome. Cambridge: Cambridge University Press. str. no. 99. ISBN 0-521-33887-5. 
  21. ^ „Hephaestus and Aphrodite”. theoi.com/Olympios/HephaistosLoves.html#aphrodite. Pristupljeno 4. 12. 2020. 
  22. ^ „Vulcan”. Mythopedia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-24. 
  23. ^ Virgil, Aeneid 7.678–681; Servius on Aeneid 7.678.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Vulkan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вулкан_(бог)&oldid=27548909”