Википедија

Gaspar Noe

Gaspar Noe (šp. Gaspar Noé, rođen 27. decembra 1963) je argentinski reditelj sa sedištem u Parizu, Francuska.[4][5] Kao dete, izbegao je u Francusku iz rodne Argentine, u kojoj se školovao i radi. U filmskoj industriji radio je kao snimatelj, montažer i producent, a za neke filmove je pisao i scenario.

Gaspar Noe
Gaspar Noe na filmskom festivalu u Kanu, 2015. godine.
Lični podaci
Datum rođenja(1963-12-27)27. decembar 1963. (60 god.)
Mesto rođenjaBuenos Ajres, Argentina
PrebivalištePariz, Francuska
DržavljanstvoArgentinsko
ReligijaAteizam[1]
Visina1,73 m
ObrazovanjeNacionalni koledž Luj-Limijer
Zanimanje
  • Filmski reditelj
  • scenarista
  • filmski montažer
  • snimatelj
  • filmski producent
Bogatstvo9 miliona $[2]
Porodica
SupružnikLusil Hadžihalilović[3]
RoditeljiLuis Felipe Noe
Rad
Aktivni period1985–danas
Žanrarthaus
Veza do IMDb-a

Snimio je nekoliko kratkih filmova, a režirao sedam dugometražnih filmova: Sam protiv svih (1998), Otpozadi (2002), Uđi u prazninu (2009), Ljubav (2015), Vrhunac (2018), Lux Æterna (2019), i Vorteks (2021).

Na snimanju svog prvog filma je upoznao francusku rediteljku Lusil Hadžihalilović sa kojom je u braku, i sa kojom je osnovao Cinémas de la Zone, produkcijsku kuću. Poznat je po svom specifičnom načinu režiranja, kao i raznim filozofskim temama uključujući smrt, život posle smrti, telu, vantelesnim doživljajima... Iskustva upotrebe psihodeličnih droga, nasilje i seks su takođe glavni motivi u Noeovom radu.

Za svoj rad je osvojio dve Zlatne palme na Kanskom filmskom festivalu.

Biografija uredi

Sin uticajnog argentinskog slikara i pisca Luisa Felipea Noea, Gaspar Noe, rođen je u Buenos Ajresu 1963. Kada je imao samo nekoliko meseci, njegovi roditelji su se preselili u Njujork, gde će provesti nekoliko narednih godina, kako je njegov otac dobio Gugenhajm stipendiju. Vratio se u Argentinu, i kao malo dete tamo živeo sve dok ih, u ranim tinejdžerskim godinama, levičarska politika njegove porodice nije primorala da izbegnu državni udar 1976.[6] Sa dvanaest godina odleteo je sa roditeljima u Francusku i živeo u Parizu.[7] Sa oko 16 godina, otac mu je vratio iz Brazila kameru Super 8 kupljenu na aerodromu. On je koristi da snimi svog prijatelja Huana Solanasa kako skače sa Pont Neufa dok oponaša samoubistvo. Za taj kratki snimak govori da je to njegova prva „psihološka drama“.[8]

U Parizu, Noe je bio srećan dečak koji je išao u bioskop i čitao stripove, ali njegova domovina je opstala kao važan deo njega, čak iako je kako su godine prolazile verovatnoća da će se on trajno preseliti u Južnu Ameriku je opadala. Rekao je:

Ctudirao je filozofiju i film sa sedamnaest godina na Nacionalnom koledžu Luj-Limijer, na kom je diplomirao dve godine kasnije. Na trećoj godini je ostao i snimio svoj prvi kratki filma Tintarella di Luna (1984). Njegov otac Luis Felipe i on igraju ulogu na sudu, a film posvećuje svojoj majci. Lusil Hadžihalilović, koju je upravo upoznao i koja će postati njegova montažerka, posećuje ga na snimanju filma.[8]

Tokom 1985. asistirao je Fernandu Solanasu u postavljanju Tangos, L’Exil de Gardel, u kojem je igrao malu ulogu. U Tolbijaku, njegovo interesovanje za kurseve o Platonu navelo ga je na razmišljanje da napravi film Pećina, koja na kraju nikada nije ugledala svetlost dana. Godine 1986. fotografisao je La Première Mort de Nono Lusil Hadžihalilović, sa kojom je iste godine osnovao Cinémas de la Zone, na podsticaj Lika Muleta.[8]

Gostujući je profesor filma na Evropskoj diplomskoj školi u Zalfeldu, Švajcarska.[10]

Karijera uredi

Noe je snimio dva crno-bela kratka filma po završetku studija, Tintarella di luna 1985. i Pulpe amère 1987. Tintarella di luna priča jednostavnu priču o ženi koja ostavlja muža zbog svog ljubavnika. Pulpe amère prikazuje čoveka koji pokušava da siluje svoju ženu dok slušaju radio program o čoveku koji izražava svoje misli o dubokoj ljubavi.[11]

Meso (1991) uredi

Za više informacija pogledajte: Meso (1991)

Njegov prvi duži film bio je 40-minutni Carne (1991), proizveden u saradnji sa rediteljkom Lusil Hadžihalilović (La Bouche de Jean-Pierre [1995], L’Ecole [2003]), Les Cinémas de la zone, in 1991). Film, priča o koljaču koji se sveti čoveku za koga pogrešno veruje da je silovao njegovu autističnu ćerku, označava ne samo da je Noe prvi put uključio tekstualna upozorenja, epigrame i beleške na ekranu u filmski narativ, već je i prva saradnja sa glumcem Filipom Nahonom koji se pojavio u svim Noeovim narednim filmovima. Takođe uključuje niz „šok“ elemenata kao što su zvučni efekti pucnjave, glasni borilački akordi na zvučnoj podlozi i brza montaža koja će postati glavne karakteristike njegovog stila u kasnijem Seul contre tous (1998).[11]

Uprkos uspehu – film je osvojio nagradu za najbolji kratki film na Kanskom festivalu 1991. – Noe nije uspeo da dobije sredstva za svoj prvi igrani film. Noe se priseća odgovora:


Godine 1994, još uvek ne mogavši da pronađe sredstva, Noe je napravio polusatni eksperiment masovne hipnoze za televiziju Canal+ (Une experience d’hypnose télévisuelle, 1995). Kasniji radovi za televiziju uključuju najavu javnog servisa protiv lova (sa glasom Alena Delona) pod nazivom Le Lâcheur d’animaux d’élevage, 1995), i seksualno eksplicitni kratki film pod nazivom Sodomites (1998) za seriju koja promoviše kondome pod nazivom A coups sûrs koji su uključivali i kratke filmove Žaka Odijara, Marka Karoa, Lusil Hadžihalilović i Sedrika Klapiča.[11]

Odlučan da snimi dugometražni film i da to učini svojim putem, Noe je na kraju nabavio novac za produkciju od Anjes B. i od televizije Canal+, koji su mislili da finansiraju kratki film.[12] Tokom četiri godine, Noe je završio svoj film, Seul contre tous, u kojem je pokušao da prikaže Francusku onakvu kakvu je on video. Francusku sličniju Francuskoj Viktora Igoa, Emila Zole i Anrija Šarijera nego buržoaskoj, urbanoj Francuskoj, filmova „civilizovanijih filmskih stvaralaca“.[13]

Sam protiv svih (1998) uredi

Za više informacija pogledajte: Sam protiv svih (1998)

Noe je opisao ovaj film kao „tragediju mesara bez posla (Filip Naon) koji se bori da preživi u unutrašnjosti zemlje". Noeov cilj u snimanju filma bio je da stvori film koji je toliko konfrontiran i toliko u suprotnosti sa savremenom francuskom kinematografijom da bi bio univerzalno prezren – film koji bi „obečastio Francusku”.[14] Noea su pitali da li je njegov film, u kojem mesar jednako otrovno objašnjava kakvo su zlo žene, homoseksualaci, crnci, Arapi i Francuzi, rasistički. Njegov odgovor je bio potvrdan: „Da, to je antifrancuski film“.[15] Noeov film nije samo u suprotnosti sa mejnstrim francuskom kinematografijom, već i sa čitavom francuskom kinematografijom, čak i sa bioskopom koji je orijentisan na festivale, čiji je on deo. Noe smatra da je „francuska filmska industrija veoma konzervativna, poput salona iz 19. veka, privatnog kluba u kome šest ljudi odlučuje koji filmovi treba, a koje ne treba da se snimaju“.[16]

Iako je Noeov cilj možda bio da snimi univerzalno prezren film, on nije bio uspešan. Međutim, ono što je rezultiralo je skoro potpuna polarizacija publike. Nekoliko kritičara je odgovorilo sa zbunjenošću, ali većina ga je ili volela ili mrzela. Na Filmskom festivalu u Kanu 1998. najveći šok u vezi sa filmom nije proizašao iz samog filma, već zbog činjenice da je osvojio nagradu kritičara iako je na festivalu prošao relativno nezapaženo.[17] Film je takođe dobio nagradu od strane mlade publike, ali mu je oduzeta ta čast zbog verovatnoće da će film biti ocenjen sa H u Francuskoj.

Otpozadi (2002) uredi

Za više informacija pogledajte: Otpozadi
 
Omot drugog dugometražnog filma Gaspara Noea, Otpozadi.

Otpozadi je snimljen lakom kamerom širokog ekrana Minima Super16 mm.[18] Film se sastoji od desetak naizgled neprekinutih snimaka[19] spojenih iz stotina snimaka.[20] Ovo je uključivalo 9-minutno silovanje i scenu,[21] prikazanu u jednom, neprekinutom kadru.[22] Gaspar Noe je rekao da nije imao pojma koliko će scena silovanja trajati, jer je to bilo određeno od Monike Beluči, koja je u suštini režirala scenu, i Džo Prestijea, koji je igrao njenog napadača.[23]

Noe je u intervjuima izjavio da je tokom produkcije filma koristio kokain kako bi mu pomogao da nosi velike kamere potrebne za snimanje rotirajućih snimaka u filmu.[24] Kompjuterski generisane slike su korišćene u postprodukciji za penis u sceni silovanja.[25] Drugi primer je scena u kojoj Pjer tuče čoveka po licu i lomi mu lobanju aparatom za gašenje požara.[26] CGI je korišćen da se povećaju rezultati, pošto se početni snimak koji je koristio konvencionalnu lutku od lateksa pokazao neubedljivim.[27]

Kritički prijem filma bio je polarizovan, uz pohvale prema Noeovoj režiji, ali njegova premisa i sadržaj izazivaju podeljeniji odgovor. Film je takođe dobio kontroverzu po objavljivanju zbog svog grafičkog prikaza nasilja i silovanja, kao i optužbi za homofobiju. Američki filmski kritičar Rodžer Ibert nazvao je Otpozadi „filmom koji je toliko nasilan i okrutan da će većina ljudi smatrati da ga nije moguće gledati“.[28]

Filmski kritičar Dejvid Edelštajn tvrdi da bi „Otpozadi mogao biti najhomofobičniji film ikada snimljen“.[29] Noeov prikaz navodno gej kriminalca Le Tenije koji neobjašnjivo siluje Aleks, glavnog ženskog lika, ostaje najkontroverznija slika u filmu. U svoju odbranu, Noe je izjavio:[30]


Otpozadi nastavlja Noeovu upotrebu atrakcija kako bi podvukao poruku filma dok stoji odvojen od narativa i čak radi protiv njega. Film sadrži brojne scene koje koriste zvučna ili vizuelna pojačanja ili modifikacije da bi izazvale efekat. Možda najozloglašenija od njih je scena u kojoj se čoveku glavu razbija aparatom za gašenje požara, čiji je zvuk izuzetno pojačan i pogled koji nepokolebljiva, ali divlje rotirajuća kamera čini još mučnijom. Pulsirajuća partitura koja prati film sadrži, tokom prvih šezdeset minuta filma, konstantan ton od 27 herca koji je Noe posebno osmislio da izazove mučninu kod publike.[31][32] Konačno, film se završava serijom strobiranja naizmenično crno-belih kadrova koji imaju hipnotički, ali u velikoj meri dezorijentišući i vrtoglavi efekat. Bioskop atrakcija koje je Noe koristio u svom najnovijem filmu ide toliko dalje od onoga što je koristio u svom debitantskom filmu da su se gledaoci onesvestili na početku filma na kanskoj premijeri, možda od vrtoglavo naginjućih početnih naslova koji idu unazad i brušenja valovitih bas tonova koji ih prate.[33]

Cilj atrakcija, kao što je rekao Ajzenštajn i kako ih koristi Noe, nije samo da šokiraju. Sam Noe je izjavio da je šokirati publiku suviše lako i da je zainteresovan da izazove neku vrstu stanja transa kod publike kako bi mogli jasnije primiti ideje filma, delujući kao katalizator za oslobađanje dobrih ili loših reakcija.[34]

Noe je prvi pronašao finansiranje za film nakon što je predstavio priču koja će se ispričati obrnuto, kako bi iskoristio popularnost filma Memento Kristofera Nolana (2000).[35]

Uđi u prazninu (2009) uredi

Za više informacija pogledajte: Uđi u prazninu (2009)
 
Gaspar Noe u Torontu, 2009. godine.

Ideja za film je rasla od Noeove adolescencije, kada se prvi put zainteresovao za pitanja smrti i postojanja. U svojim ranim dvadesetim — dok je bio pod uticajem psilocibinskih pečuraka — video je Damu na jezeru Roberta Montgomerija, film iz 1947. snimljen u potpunosti u perspektivi iz prvog lica. Tada je odlučio da, ako ikada snimi film o zagrobnom životu, to je način na koji će on biti snimljen. Noe je radio na različitim verzijama scenarija petnaest godina pre nego što je film krenuo u produkciju. Priča je u početku bila više linearna, a nacrti su bili smešteni na različitim lokacijama, uključujući Ande, Francusku i Njujork.[36] Tokio je izabran zato što je mogao da obezbedi živopisno okruženje potrebno za halucinogene aspekte filma i zato što japanski zakoni o drogama doprinose drami, objašnjavajući intenzitet straha glavnog lika od policije.[37]

Nema ništa radikalno novo,
uzeo sam neke tehnike ili narativne modove
koji su već bili na mestu
s desna na levo u filmovima,
ali sam ih koristio na opsesivan način.

Gaspar Noe u intervju za Libération[38]

Noe je u mladosti probao razne halucinogene i koristio ta iskustva kao inspiraciju za vizuelni stil. Kasnije, kada je reditelj već planirao film, probao je psihoaktivni napitak ajahuaske, u kome je aktivna supstanca DMT. Ovo je urađeno u peruanskoj džungli, gde je pivo legalno zbog njegove tradicionalne upotrebe kao enteogena. Noe je to iskustvo opisao kao veoma intenzivno i rekao da ga smatra „skoro kao profesionalno istraživanje“. Pošto je nekolicina u dizajnerskom timu ikada uzela halucinogen, bilo je neophodno da Noe prikupi i pruži vizuelne reference u obliku slika, fotografija, muzičkih spotova i odlomaka iz filmova.[39] Jedna korišćena referenca bila su dela biologa Ernsta Hekela, čiji su crteži uticali na organske obrasce viđene tokom Oskarovih vizija.[40]

Ljubav (2015) uredi

Za više informacija pogledajte: Ljubav (2015)

Ljubav je debi za dve glavne glumice filma, Mujok i Kristin.[41] Noe ih je upoznao u klubu, a Karla Glusmana preko zajedničkog prijatelja.[42] U intervjuu pre objavljivanja filma, Noe je nagovestio da će film imati eksplicitno seksualni osećaj. Tvrdio je da bi to „napalilo momke i rasplakalo devojke“.[43] Film je poznat po svojim nesimuliranim scenama seksa.[44][45]

Noeov cilj, kaže, nije da šokira, već da normalizuje. „Kada ste ludo zaljubljeni u nekoga, razmišljate samo o seksu, ljubljenju, grljenju i tuširanju sa osobom“, kaže on. Ljudi se često osećaju kao da su njihove seksualne želje perverzne. „Želeo sam da budem što bliže onome što su ljubavne zavisnosti.[46]

Vrhunac (2018) uredi

Za više informacija pogledajte: Vrhunac (film iz 2018)

Film je labavo zasnovan na istinitoj priči o francuskoj plesnoj trupi iz 1990-ih kojoj su alkoholno piće dodali LSD na posle žurke; tokom stvarnog događaja nije se dogodilo više incidenata, za razliku od filma.[48] Ideja o snimanju filma zasnovanog na plesu Noeu je došla krajem novembra/decembra 2017, kada ga je Lea Vlamos (koja će na kraju biti deo glumačke ekipe filma) pozvala u modnu plesnu dvoranu: „Nisam mogao da verujem energiji i publici – a onda sam pomislio, voleo bih da snimim ovakve ljude. Gledao sam i onaj film Dejvida LaŠapela koji se zove Rize, o krmpingu. Bio sam zadivljen ovim mladim klincima koji plešu kao da su opsednuti zlim silama". Iako je prvobitno bio inspirisan da snimi dokumentarni film o plesu, na ideju o Vrhuncu došao je početkom januara 2018. godine.[49] Koristio je filmove iz 1970-ih za dodatnu inspiraciju, uključujući The Towering Inferno, The Poseidon Adventure i Shivers.[50]

On je komentarisao da je film:


U drugom intervjuu, on je tvrdio da je tema filma bila „grupa [ljudi] koja stvara nešto zajedno, a zatim se urušava“. Noe, koji je imao iskustva sa LSD-om, tvrdio je da je film više o uticaju koji strah može imati na ljude nego o zloupotrebi droga.[52] On je takođe negirao da je film imao bilo kakvu moralnu agendu, ističući da "ne moraju biti kažnjeni najagresivniji. Uglavnom se radi o kolektivnom zeznu".[53]

Početkom januara 2018. Noe je imao ideju da odmah započne proizvodnju Vrhunca i da film napravi mnogo brže nego u tipičnim produkcijama. Producenti Vinsent Maraval (koji je radio i na Noeova prethodna dva filma Uđi u prazninu i Ljubav) i Eduard Vejl su se složili, pod uslovom da bude vrlo kratka i jeftina. Noe je izjavio: „Ceo projekat se desio veoma brzo. Počeli smo sa kastingom i pripremama za film početkom januara [2018], a snimali smo mesec dana kasnije u napuštenoj školi u predgrađu Pariza. Bilo je najradosnije i brzo snimanje koje sam ikada radio." Uspeo je brzo da pronađe ekipu, sastavljenu od ljudi sa kojima je ranije radio ili je želeo da radi duže vreme. U ekipi su bili snimatelj Benoa Debi, pomoćnica režisera Kler Kobeta i dekorater Žan Rabas.[54]

Što se tiče ukupnog pozitivnog odgovora na Vrhunac, za razliku od većine njegovih filmova koji su bili više polarizovani ili kontroverzni, Noe je u šali izjavio: "Mora da radim nešto pogrešno. Moram da uzmem dug odmor i ponovo razmislim o svojoj karijeri."[55] U drugom je tvrdio: „Čak mi i moj otac kaže da je to njegov omiljeni film, a ima mnogo reditelja koji su mi rekli da je to moj najbolji film. Nikada nisam radio tako malo na nečemu i nikada mi nisu toliko čestitali.“[56]

Lux Æterna (2019) uredi

Za više informacija pogledajte: Lux Æterna (2019)
 
Filmski poster za Lux Æterna, Noeov eksperimentalni umetnički film, šesti digometražni po redu.

Lux Æterna je eksperimentalni umetnički film, prikazan van konkurencije na Filmskom festivalu u Kanu 2019. Film u velikoj meri koristi epileptične slike, podeljeni ekran i film u stilu 1920-ih koji uključuje veštičarenje.

Vorteks (2021) uredi

Za više informacija pogledajte: Vorteks (2021)

Na filmskom festu 2022. prikazan je film Vorteks u kom Gaspar Noe pravi veliki zaokret u pogledu stila i odabira teme. Telo je i dalje u centru pažnje ali ovaj film se bavi parom staraca koje počinje da razdvaja demencija dok im tela ipak koliko-toliko funckionišu. U određenom smislu, Noe ovde nudi svoje viđenje umiranja u stanju biološke dotrajalosti kojim se bavio u Haneke u filmu Ljubav. Noe se koristi raznim vizuelnim tehnikama, prevashodno „split-skrinom“ da bi pokazao razdvojenost, različite svetove u kojima se nalaze dve osobe koje žive zajedno. Ovaj postupak je posle duže vremena u njegovom opusu znakovit i nije isključivo akrobatski zadatak za redovnog snimatelja Benoa Debijea.[58]

Kada je Noe izašao iz bolnice, nakon što je doživeo skoro fatalno krvarenje mozga, osećao se kao da mu je data druga šansa za život. Napisao je scenario za Vorteks, od 10 stranica. Ovo je pojačano ne samo Noeovim nedavnim plesom sa smrću, već i njegovim porodičnim vezama za gubljenje razuma zbog starosti. Na prigušeniji, tmurni ton, uticala je smrt nekoliko Noeovih bliskih prijatelja i porodice i činjenica da su i njegova majka i baka patile od kognitivnog propadanja.[59] Naslovna kartica na početku Vorteksa glasi „Svima onima čiji će se mozak raspasti pre njihovih srca.[60]

Umetnost i uticaji uredi

 
Gaspar Noe na filmskom festivalu u Kanu, 2012. godina.

Njegov rad je bio snažno povezan sa serijom filmova definisanih kao cinéma du corps/bioskop tela, koji, prema Timu Palmeru, dele oslabljenu upotrebu naracije, generalno napadnu i često nečitljivu kinematografiju, materijal za konfrontaciju, tretman seksualnog odnosa, nasilno ponašanje, a ne uzajamno i intimno, i sveprisutan osećaj društvenog nihilizma ili očaja.[61] Noe često razbija četvrti zid direktnim obraćanjem publici upotrebom suprotstavljene, a ponekad i strobing tipografije koja ima za cilj da „ometa i uznemirava“ gledaoca, slično tipografskim metodama koje praktikuje Žan-Lik Godar.[62]

Noe pripada i pokretu "novi francuski ekstremizam". Termin koji je skovao kritičar Artforuma Džejms Kvant za kolekciju transgresivnih filmova francuskih reditelja na prelazu u 21. vek.[63] O pomenutim filmskim stvaraocima je takođe govorio Džonatan Romni.[64] Dok se novi francuski ekstremizam odnosi na stilski raznoliku grupu filmova i filmskih stvaralaca, opisan je kao „[] prelaz između seksualne dekadencije, zverskog nasilja i zabrinjavajuće psihoze“.[65] Pokret ima korene u arthausu i horor bioskopu.[66]

Tri njegova filma prikazuju lik bezimenog mesara kojeg igra Filip Naon: Meso, Sam protiv svih i Otpozadi. Magazin Variety ga naziva "skandaloznim umetnikom", a takođe je često okarakterisan kao provokator.[67]

Uticaji uredi

 
Stenli Kjubrik na snimanju filma Barry Lyndon, 1975. godine.

Filmovi Stenlija Kjubrika jedan su izvor inspiracije za Noea, a on ih povremeno spominje u svojim delima. Noe je izjavio u septembarskom izdanju časopisa Sight & Sound 2012. da mu je gledanje filma 2001: Odiseja u svemiru sa sedam godina promenilo život, iskustvo bez kog nikada ne bi postao režiser.[68]


Pored Kjubrika, od režisera su mu omiljeni Kođi Vakamatsu i Luis Bunjuel.[70]

Noe navodi austrijski film o serijskom ubici iz 1983. godine Angst, Geralda Kargla kao veliki uticaj.[71] Pjer Molinije, francuski slikar i fotograf je inspiracija za Noeov rad, a on ga naziva i:"ludi, ludi, ludi fotograf koji je želeo da bude deo francuskog nadrealističkog pokreta, ali koji ih je uvek sve plašio. Radio je sve vrste fotomontaža sebe obučenog u ženu, a njegov život je bio čudan kao i njegov rad. Čak je mnogo godina unapred odlučio koji će tačno dan izvršiti samoubistvo. I onog dana kada je najavio, veran svojoj reči, on je to učinio, ostavivši poruku u kojoj je pisalo: „Nadam se da je soba čista kada me nađete.“ Čudno potcenjen u SAD, Japanci ga vole." Pored Molinijea, izvestan uticaj na Gaspara je imao i argentinski umetnik Horhe de la Vega, porodični prijatelj.[70]

Lični život uredi

 
Gaspar Noe 2006. godine.

Oženjen je francuskom filmskom rediteljkom bosanskog porekla, Lusil Hadžihalilović.[72] Iako je njegova profesionalna karijera stvorena u Francuskoj, gde živi, on nema francusko državljanstvo, već argentinsko i italijansko, preko svojih roditelja.[73]

Noe je doživeo skoro fatalno krvarenje mozga početkom 2020, što je delimično inspirisalo radnju njegovog filma Vorteks.[74] On je takođe glasan po pitanju abortusa, smatrajući da ženama treba dati izbor.[67] Izjašnjava se kao ateista.[75]

Filmografija uredi

Dugometražni filmovi uredi

Godina Naslov Režiser Scenarista Producent Urednik
1998 Sam protiv svih Da Da Da Da
2002 Otpozadi Da Da Ne Da
2009 Uđi u prazninu Da Da Ne Da
2015 Ljubav Da Da Da Da
2018 Vrhunac Da Da Ne Da
2019 Lux Æterna Da Da Da Ne
TBA Vorteks Da Da Ne Ne

Kratki filmovi uredi

  • Tintarella di luna (1985)
  • Pulpe amère (1987)
  • Carne (1991)
  • Une expérience d'hypnose télévisuelle (1995)
  • Sodomites (1998)
  • We Fuck Alone (1998) segment u Destricted
  • Intoxication (2002)
  • Eva (2005)
  • SIDA (2008) segment u 8
  • Ritual (2012) segment u 7 Days in Havana
  • Shoot (2014) segment u Short Plays

Muzički spotovi uredi

Ostalo uredi

Godina Naslov Uloga
1985 El exilio de Gardel (Tangos) Pomoćni režiser
1988 Sur
1996 La Bouche de Jean-Pierre Kinematograf
1998 Good Boys Use Condoms Operator kamere

Noe je 2013. snimio omot za debi album američkog kantautora Skaj Fereire Night Time, My Time.

Nagrade uredi

Godina Filmski festival Ime nagrade Film Rezultat
1991 Filmski festival u Avinjonu Prix Tournage Meso (1991) Pobeda
Filmski festival u Kanu SACD nagrada Pobeda
1992 Fantasporto Najbolji film Nominacija
1994 Filmski festival Jubari Nagrada Minami Tošiko Pobeda
1998 Filmski festival u Kanu Nagrda Mercedes Benc Sam protiv svih (1998) Pobeda
Internacionalni festival Namur Zlatni Bajard Nominacija
Internacionalni filmski festival Melodist Najbolji dugometražni fikcijski film Nominacija
Filmski festival Sitže Najbolji film Nominacija
Sarajevski filmski festival FIPRESCI nagrada Pobeda
Filmski festival Sitže Najbolji scenario Pobeda
Stokholmski filmski festival Bronzani konj Nominacija
1999 Internacionalni filmski festival u Buenos Ajresu Najbolji film Nominacija
2001 Bostonski andergraund filmski festival Najbolje od festivala Pobeda
2002 Filmski festival u Kanu Zlatna Palma Otpozadi Nominacija
Stokholmski filmski festival Bronzani konj Pobeda
2004 Nagrade Bodil Najbolji ne-američki film Nominacija
2009 Filmski festival u Kanu Zlatna Palma Uđi u prazninu Nominacija
Filmski festival Sitže Specijalna nagrada žirija Pobeda
Najbolji film Nominacija
2018 Filmski festival u Kanu Art Cinema nagrada Vrhunac Pobeda
Filmski festival Sitže Najbolji film Pobeda
2022 Dablinski filmski festival Najbolji film Vorteks Pobeda
Internacionalni filmski festival u San Sebastijanu Zabaltegi-Tabakera nagrada Pobeda
Internacionalni filmski festival u Gentu Gran pri za najbolji film Pobeda

Reference uredi

  1. ^ https://tvovermind.com/gaspar-noe/
  2. ^ https://superstarsbio.com/bios/gaspar-noe/
  3. ^ https://www.imdb.com/name/nm0352968/bio?ref_=nm_ov_bio_sm
  4. ^ Ransome, Noel (2019-02-28). „French Director Gaspar Noé on America’s Fear of the Penis”. Vice (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-10-21. 
  5. ^ „Exclusive Q&A: Director Gaspar Noe's View of The Cusp of Death As Detailed in Enter The Void”. Huffington Post. 31. 10. 2010. 
  6. ^ „Argentine-Born Gaspar Noé Is Known for His Edgy French Films, But Wants to Make a Movie in Spanish”. Remezcla (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-31. 
  7. ^ „Biography - Le Temps Détruit Tout - Gaspar Noe Database (v2)”. OverBlog (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2022-03-31. 
  8. ^ a b v „Biographie de Gaspar Noé | Le Temps Détruit Tout”. www.letempsdetruittout.net. Pristupljeno 2022-04-02. 
  9. ^ https://remezcla.com/features/film/gasper-noe-climax-interview/
  10. ^ „Films directed by Gaspar Noé”. letterboxd.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-02. 
  11. ^ a b v Bailey, Matt. „Noé, Gaspar – Senses of Cinema” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 03. 03. 2022. g. Pristupljeno 2022-03-31. 
  12. ^ Gavin Smith, “Meat is Murder”, Village Voice, June 9. 1998. str. 154..
  13. ^ Liese Spencer, “Cinema to dishonour France”, Independent [London], January 14, 1999, Features str. 12.
  14. ^ Gavin Smith, “Live Flesh”, Film Comment, vol. 34, no. 4, July/August. 1998. str. 6..
  15. ^ Spencer, str. 12.
  16. ^ Smith, “Meat is Murder”, str. 154.
  17. ^ Smith, “Live Flesh”, str. 6.
  18. ^ Palmer, Tim (2014-12-12). Irreversible (na jeziku: engleski). Macmillan International Higher Education. str. 77. ISBN 978-1-137-47862-7. 
  19. ^ Sterritt, David (2005). Guiltless Pleasures: A David Sterritt Film Reader (na jeziku: engleski). University Press of Mississippi. ISBN 978-1-57806-818-0. 
  20. ^ American Cinematographer (na jeziku: engleski). ASC Holding Corporation. 2003. 
  21. ^ Brottman, Mikita (2005). Offensive Films (illustrated izd.). Vanderbilt University Press. str. 161. ISBN 978-0-8265-1491-2. 
  22. ^ Renga, Dana (2013). Unfinished Business: Screening the Italian Mafia in the New Millennium. University of Toronto Press. str. 46. ISBN 978-1-4426-1558-8. 
  23. ^ Macnab, Geoffrey (1. 8. 2002). „'The rape had to be disgusting to be useful'”. The Guardian. Pristupljeno 13. 2. 2022. 
  24. ^ „Why Gaspar Noé Directed on Cocaine, Masturbated in His Own Film and Shot a Live Birth”. 29. 10. 2015. 
  25. ^ Allmer, Patricia; Huxley, David; Brick, Emily (2012). European Nightmares: Horror Cinema in Europe Since the 1945 (illustrated izd.). Columbia University Press. str. 83. ISBN 978-0-231-85008-7. 
  26. ^ Palmer, Tim; Michael, Charlie (2013). Directoyr of World Cinema: France (illustrated izd.). Intellect Books. str. 22. ISBN 978-1-84150-563-3. 
  27. ^ Palmer, Tim (2014). p. 88–90
  28. ^ Ebert, Roger. „Irreversible movie review; film summary (2003) | Roger Ebert” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-01. 
  29. ^ Edelstein, David (7. 3. 2003). „Irreversible Errors”. Slate. Pristupljeno 24. 4. 2016. 
  30. ^ Erickson, Steve (2010-09-21). „'Enter the Void' Director Gaspar Noe Talks Sex, Drugs and Narrative Cinema”. Wall Street Journal. Pristupljeno 24. 4. 2016. 
  31. ^ Wilson, Laura (2015). Spectatorship, Embodiment and Physicality in the Contemporary Mutilation Film (Illustrated izd.). Springer. str. 84—85. ISBN 978-1-137-44438-7. 
  32. ^ Gaspar Noé, “The Friendly Ghost: Gaspar Noé defends Irréversible”, Cinemascope, vol. 4, no. 2. 2002. str. 50..
  33. ^ Noé, str. 50.
  34. ^ Emmanuèle Frois, “Il presente Irréversible, le scandale prevu de la competition officielle qui sort en salles aujourd’hui”, Le Figaro, May 24, 2002, Lexis-Nexis Academic Universe Document, str. 2.
  35. ^ Kohn, Eric; Kohn, Eric (2016-08-06). „Gaspar Noé Says All Directors Are ‘Sucking D*cks For Financing’ And Women Enjoyed ‘Love’ More Than Men”. IndieWire (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-31. 
  36. ^ Schmerkin, Nicolas. „Interview Gaspar Noe” (PDF). Enter the Void press kit. Wild Bunch. Arhivirano (PDF) iz originala 06. 02. 2012. g. Pristupljeno 01. 04. 2022. 
  37. ^ Lambie, Ryan (21. 9. 2010). „Gaspar Noé Interview: Enter The Void, illegal substances and life after death”. Den of Geek. Arhivirano iz originala 1. 2. 2011. g. Pristupljeno 01. 04. 2022. 
  38. ^ Péron, Didier (5 May 2010). "Un film de défonce fait par des gens clean". Libération (in French). Archived from the original on 21 March 2011. Retrieved 15 August 2010. Il n'ya là rien de radicalement nouveau, j'ai pris des techniques ou des modes de narration qui étaient déjà en place à droite à gauche dans des films, mais en les utilisant de manière obsessionnelle.
  39. ^ Lim, Dennis (17. 9. 2010). „Turn on, Tune in to a Trippy Afterlife”. The New York Times. Arhivirano iz originala 21. 3. 2011. g. Pristupljeno 22. 9. 2010. 
  40. ^ Failes, Ian (28. 12. 2010). „Enter the Void made by fx”. Fxguide. Arhivirano iz originala 21. 3. 2011. g. Pristupljeno 7. 1. 2011. 
  41. ^ Webb, Beth (20. 5. 2015). „Revealed: the 3D sex odyssey set to scandalise Cannes”. Pristupljeno 29. 5. 2015. 
  42. ^ Keijser, Marjolein. „"Love" Press Conference, Movie Review (Cannes)”. GrungeCake. Arhivirano iz originala 31. 05. 2015. g. Pristupljeno 30. 5. 2015. 
  43. ^ Jagernauth, Kevin. „Gaspar Noe's 3D 'Love' And More Added To Cannes Film Festival Lineup”. The Playlist. Arhivirano iz originala 29. 12. 2015. g. Pristupljeno 16. 2. 2016. 
  44. ^ „Cannes: Is Love the Most Sexually Explicit Film of the Year?”. Vulture. 
  45. ^ „Director Gaspar Noé explains why real sex scenes were filmed for Love movie”. www.irishexaminer.com. 9. 12. 2015. 
  46. ^ „The Director of the Year's Most Sexually Explicit Movie Is on a Quest to Redefine Love”. Time (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-01. 
  47. ^ https://www.rogerebert.com/reviews/love-2015
  48. ^ Theophanou, Daniel (7. 10. 2018). „Climax: An Interview With Director Gaspar Noe”. Candid Magazine. Arhivirano iz originala 14. 04. 2022. g. Pristupljeno 15. 3. 2019. 
  49. ^ Johnson, Travis (15. 3. 2019). „Interview: Gaspar Noé tackles primal drives and paranoia in 'Climax'”. SBS. Pristupljeno 5. 12. 2018. 
  50. ^ Maybelle, Morgan (15. 3. 2019). „The master of provocation on his trippy dance masterpiece, Climax.”. Wonderland. Pristupljeno 20. 9. 2018. 
  51. ^ Maybelle, Morgan (15 March 2019). "The master of provocation on his trippy dance masterpiece, Climax". Wonderland.
  52. ^ Lê, Corentin (15. 3. 2019). „Climax : entretien avec Gaspar Noé (2/3)”. Cine Series (na jeziku: French). Pristupljeno 19. 9. 2018. 
  53. ^ Dufour, Nicholas (13. 7. 2018). „Gaspar Noé: "Climax peut être vu comme un film éducatif"”. Le Temps (na jeziku: French). Pristupljeno 15. 3. 2019. 
  54. ^ „Dublin Film Critics Circle Awards 2018 – the results are in, with a few surprises”. Irish Independent. 20. 12. 2018. 
  55. ^ Brooks, Xan (22. 5. 2018). „Gaspar Noé: 'Six people walked out of Climax? No! I usually have 25%'”. The Guardian. 
  56. ^ Lê, Corentin (15. 3. 2019). „Climax : entretien avec Gaspar Noé (1/3)”. Cine Series (na jeziku: French). 
  57. ^ https://cdn-media.festival-cannes.com/film_film/0001/68/f14a20983937afcbfbb00cce999d7bf91288a79f.pdf
  58. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Film „Vorteks“ i potpuno drugačiji Gaspar Noe”. www.rts.rs. Pristupljeno 2022-04-02. 
  59. ^ Dale, Martin; Dale, Martin (2022-01-16). „Gaspar Noe on ‘Vortex’ and the Changing World of Cinema”. Variety (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-02. 
  60. ^ „Vortex is an Absorbing, Despairing Portrait of Aging”. pastemagazine.com (na jeziku: engleski). 2021-09-27. Arhivirano iz originala 30. 04. 2022. g. Pristupljeno 2022-04-11. 
  61. ^ Palmer, Tim (2011). Brutal Intimacy: Analyzing Contemporary French Cinema, Wesleyan University Press, Middleton CT. ISBN 0-8195-6827-9. 
  62. ^ „A soul drifting in neon limbo”. Eye Magazine. Pristupljeno 12. 6. 2017. 
  63. ^ Quandt, James (februar 2004). „Flesh & Blood: Sex and violence in recent French cinema”. Artforum. Arhivirano iz originala 2004-08-10. g.  Also available on the ArtForum website Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016) Šablon:Registration.
  64. ^ Romney, Jonathan (12. 9. 2004). „Le sex and violence”. The Independent. London. Pristupljeno 7. 1. 2019. 
  65. ^ MUBI, "New French Extremity + Influences"
  66. ^ Smith, "Confronting Mortality..." Part 2
  67. ^ a b „Gaspar Noé”. IMDb. Pristupljeno 2022-04-02. 
  68. ^ „The 2012 Sight & Sound Directors’ Top Ten”. Sight & Sound: 69. septembar 2012. unknown ID 9-770037-480090. Arhivirano iz originala 11. 8. 2012. g. Pristupljeno 12. 8. 2012. 
  69. ^ https://www.letempsdetruittout.net/biographie
  70. ^ a b Symonds, Alexandria (2015-11-16). „Seven Things That Inspire Gaspar Noé”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-04-02. 
  71. ^ „Gasper Noe - Part 3”. Vice. 13. 10. 2010. Arhivirano iz originala 10. 10. 2014. g. Pristupljeno 28. 6. 2017. 
  72. ^ „The Auteurs: Gaspar Noé”. Cinema Axis. 29. 8. 2015. Pristupljeno 5. 2. 2017. 
  73. ^ peoplepill.com. „About Gaspar Noé: Argentine director, screenwriter, cinematographer and film producer (1963-) | Biography, Filmography, Facts, Career, Life”. peoplepill.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-02. 
  74. ^ Zigler, Brianna (27. 9. 2021). „Vortex is an Absorbing, Despairing Portrait of Aging”. Paste (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 30. 04. 2022. g. Pristupljeno 20. 12. 2021. 
  75. ^ Foster, Tom (2018-09-15). „10 Things You Didn't Know about Gaspar Noe”. TVOvermind (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-02. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гаспар_Ное&oldid=26847766”