Википедија

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija

Generalni sekretar Organizacije ujedinjenih nacija je čelna ličnost Sekretarijata, jednog od glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija
Grb Ujedinjenih nacija
Zastava Ujedinjenih nacija
Na funkciji
Antonio Guteres
od 1. januara 2017.
Sekretarijat Ujedinjenih nacija
OslovljavanjeNjegova ekselencija
Član
RezidencijaSaton plejs, Menhetn
SedišteSedište Ujedinjenih nacija, Njujork, SAD
PredlagačSavet bezbednosti Ujedinjenih nacija
Dužina mandata5 godina, može se obnoviti
Tradicionalno ograničenje broja mandata je 2
Instrument konstituisanjaPovelja Ujedinjenih nacija
FunkcijaGeneralni sekretar
Osnovano24. oktobra 1945.
Prvi zvaničnikGledvin Džeb
Na poziciji vršioca dužnosti Generalnog sekretara (24. oktobar 1945)
Trigve Li
Prvi Generalni sekretar (2. februar 1946)
ZamenikZamenik Generalnog sekretara
Veb-sajtun.org/sg

Prema Povelji Organizacije ujedinjenih nacija, generalni sekretar se imenuje na zasedanju u Generalnoj skupštini, uz preporuku Saveta bezbednosti. Opšte je mišljenje da je ovo najuticajnija funkcija u Organizaciji ujedinjenih nacija. Uloga generalnog sekretara i sekretarijata utvrđena je Poglavljem XV (članovi 97 do 101) Povelje Ujedinjenih nacija. Međutim, kvalifikacije kancelarije, proces selekcije i mandat su otvoreni za tumačenje; oni su ustanovljeni običajem.[1]

Trenutno na funkciji uredi

Prethodni generalni sekretar 1. januara 2007, generalni sekretar Organizacije ujedinjenih nacija bio je južnokorejski diplomata Ban Ki-Mun, kojeg je na tu funkciju izabrala Generalna skupština 13. oktobra 2006. godine. Bio je sve do 31. decembra 2016. do isteka mandata.

Od 1. januara 2017. godine na funkciji generalnog sekretara Organizacije ujedinjenih nacija je portugalski diplomata Antonio Gutereš.

Uloga uredi

Funkcija generalnog sekretara je u Povelji opisana kao „glavni administrativni službenik“ organizacije. Neki su s početka smatrali da bi uloga generalnog sekretara trebalo da bude čisto administrativna. Norvežanin Trigve Laj, prvi generalni sekretar, tvrdio je da je njegova uloga da govori i deluje kao lider i posrednik. Od tada svaki generalni sekretar raspravlja o globalnim temama i problemima u ime Organizacije i koristi svoj položaj kako bi posredovao u sporovima. Ovo je u skladu sa originalnom vizijom predsednika SAD Frenklin D. Ruzveltom, koji je imao sličnu ulogu pre nastanka OUN i koji je imao veliki uticaj na njeno formiranje, da organizaciju treba da predvodi „svetski posrednik“.

Uloga generalnog sekretara je opisana kao kombinovanje funkcija i odgovornosti advokata, diplomate, državnog službenika i glavnog izvršnog službenika..[2] Povelja UN-a određuje generalnog sekretara kao „glavnog administrativnog službenika“ UN-a i dozvoljava im da obavljaju „druge funkcije koje su poverene“ drugim organima Ujedinjenih nacija. Povelja takođe ovlašćuje generalnog sekretara da obavesti Savet bezbednosti o „bilo kojoj stvari koja po njegovom mišljenju može ugroziti održavanje međunarodnog mira i bezbednosti“. Ove odredbe se tumače tako da pružaju široku slobodu za službenike koji obavljaju različite uloge u skladu sa njihovim željama, veštinama ili okolnostima.[3]

Rutinske dužnosti generalnog sekretara uključuju nadgledanje aktivnosti i dužnosti sekretarijata; prisustvovanje sednicama tela Ujedinjenih nacija; konsultacije sa svetskim liderima, vladinim zvaničnicima i drugim zainteresovanim stranama; i putovanja po svetu da bi se angažovali sa globalnim biračima i skrenuli pažnju na određena međunarodna pitanja.[2] Generalni sekretar objavljuje godišnji izveštaj o radu UN, koji uključuje procenu aktivnosti i nacrt budućih prioriteta. Generalni sekretar je takođe predsedavajući Koordinacionog odbora glavnih izvršnih organa sistema Ujedinjenih nacija (CEB), tela sastavljenog od šefova svih fondova, programa i specijalizovanih agencija UN, koje se sastaje dva puta godišnje da bi razgovaralo o suštinskim i upravljačkim pitanjima sa kojima se suočava Sistem Ujedinjenih nacija.[2]

Mnoga ovlašćenja generalnog sekretara su neformalna i ostavljena su za individualno tumačenje; neki vršioci dužnosti su se opredelili za više aktivističke uloge, dok su drugi bili više tehnokratski ili administrativni.[3] Generalni sekretar se često oslanja na korišćenje njihovih „dobrih usluga“, opisanih kao „koraci preduzeti javno i privatno, oslanjajući se na njegovu nezavisnost, nepristrasnost i integritet, kako bi se sprečio nastanak, eskalacija ili širenje međunarodnih sporova“.[2] Shodno tome, posmatrači su različito opisali kancelariju kao „najvidljiviju svetsku nasilnu propovedaonicu“ ili kao „svetskog moderatora“.[4][3] Primeri uključuju promociju primirja Daga Hamarskjolda između zaraćenih strana u Arapsko-izraelskom sukobu, pregovore Havijera Pereza de Kuelara o prekidu vatre u Iransko-iračkom ratu i ulogu U Tanta u deeskalaciji Kubanske raketne krize.[3]

Način i uslovi izbora uredi

Generalni sekretar se imenuje na mandat od pet godina. Generalni sekretari obično služe dva uzastopna mandata, ali ponekad samo jedan. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština, na preporuku Saveta bezbednosti. Stoga, izbor podleže pravu veta bilo koje od pet stalnih članica Saveta bezbednosti.

Prema konvenciji, funkcija se rotira prema geografskim regionima. Međutim, Butros Butros-Gali iz Egipta prema volji vlasti iz SAD nije dobio drugi mandata posle prvog koji je završen 31. decembra 1996. godine i njegov naslednik je izabran takođe iz Afrike Kofi Anan.[5] Kada je Anan odslužio svoj prvi mandat, imao je istu podršku iz SAD tada najuticajnije zemlje u svetu, i u UN, i tako je imenovan ponovo na dužnosti uprkos činjenici da bi sledeći Generalni sekretar trebalo da bude iz Azije. Još nijedan generalni sekretar nije izabran iz Severne Amerike ili Okeanije.

Većina generalnih sekretara su kompromisni kandidati iz neutralnih zemalja i sa malom dotadašnjom političkom karijerom. Visokorangirani političari su često predlagani za tu funkciju, ali su skoro uvek odbijani kao neodgovarajući za neku od strana. Na primer, ličnosti kao što su Šarl de Gol, Dvajt Ajzenhauer i Entoni Idn su razmatrani da budu postavljeni na mesto prvog generalnog sekretara, ali su odbijeni u korist nekontroverznog norvežanina Trigve Laja. Shodno međunarodnoj politici i mehanizmima političkih kompromisa, postoji puno sličnosti između procesa i ciljeva izbora generalnog sekretara i izbora vodećih figura u međunarodnim organizacijama, uključujući tu i izbor Papa u Rimokatoličkoj crkvi.

Prilikom izbora kandidata za mesto Generalnog sekretara UN 2016. godine u Savetu Bezbednosti kao drugoplasirani kandidat iza Antonija Gutereša pojavio se predstavnik Republike Srbije Vuk Jeremić.[6]

Predloženo ukidanje funkcije uredi

Ranih 1960ih, sovjetski premijer Nikita Hruščov pokušao je da ukine funkciju generalnog sekretara. Brojčana prednost zapadnih sila značila je da će generalni sekretar doći od neke od tih zemalja, i da će naravno biti prozapadno nastrojen. Hruščov je dao predlog da se ova funkcija zameni trojnim savetom („troika“): jedan član sa Zapada, jedan iz komunističkih zemalja, i jedan iz nesvrstanih zemalja. Ideja je propala jer neutralne zemlje nisu podržale sovjetski predlog.

Generalni sekretari uredi

# Portret Generalni sekretar Vreme na dužnosti Zemlja porekla Regionalna grupa UN-a Politička partija Napomena Bibliografija
-   Gledvin Džeb
(1900—1996)		 24. oktobar 1945 — 2. oktobar 1946.   Ujedinjeno Kraljevstvo Zapadno-evropska i druge Liberalna Privremeno (vršilac dužnosti) [7]
Posle Drugog svetskog rata, služio je kao izvršni sekretar Pripremne komisije Ujedinjenih nacija u avgustu 1945. godine, a imenovan je za vršioca dužnosti generalnog sekretara Ujedinjenih nacija od oktobra 1945. do februara 1946. do imenovanja prvog generalnog sekretara Trigvea Lija.
1   Trigve Li(1896—1968)  2. februar 1946 — 10. novembar 1952.   Norveška Zapadno-evropska i druge Laburistička Podneo ostavku [8]
(1896—1968)[9]
Sovjetski Savez je preporučio Laja, ministra spoljnih poslova i bivšeg lidera rada, da popuni tu funkciju. Nakon uključivanja UN-a u Korejski rat, Sovjetski Savez je stavio veto na Lijevo ponovno imenovanje 1951. Sjedinjene Države su zaobišle veto Sovjetskog Saveza i preporučile ponovno imenovanje direktno Generalnoj skupštini. Li je ponovo imenovan sa 46 glasova za i 5 protiv, uz osam uzdržanih. Sovjetski Savez je ostao neprijateljski nastrojen prema Liju i on je podneo ostavku 1952. godine.
2   Dag Hamaršeld
(1905—1961)  		10. april 1953 — 18. septembar 1961.   Švedska Zapadno-evropska i druge Nezavisan Poginuo u avionskoj nesreći u Severnoj Rodeziji (sada Zambija) [10]
Nakon što je na niz kandidata uložen veto, Hamarskjold se pojavio kao opcija koja je bila prihvatljiva za Savet bezbednosti. Reizabran je jednoglasno za drugi mandat 1957. Sovjetski Savez je bio ljut na Hamaršeldovo vođstvo UN tokom krize u Kongu i predložio je da se mesto generalnog sekretara zameni trojkom, ili trojkom izvršne vlasti. Suočen sa velikim protivljenjem zapadnih zemalja, Sovjetski Savez je odustao od svog predloga. Hamaršeld je poginuo u avionskoj nesreći u Severnoj Rodeziji (danas Zambija) 1961. godine. Američki predsednik Džon F. Kenedi nazvao ga je „najvećim državnikom našeg veka“. Hamaršeldu je posthumno dodeljena Nobelova nagrada za mir 1961.
3   U Tant
(1909—1974)  		30. novembar 1961 — 31. decembar 1971.   Burma Azijska i Pacifička Nezavisan v. d. Generalnog sekretara od 30. novembra 1961. do 30. novembra 1962, odbio da uđe u razmatranje za 3. mandat [1]
U procesu smene Hamaršelda, svet u razvoju je insistirao na neevropskom i neameričkom generalnom sekretaru. U Tant je nominovan. Međutim, zbog protivljenja Francuza (Tant je predsedavao komitetom za nezavisnost Alžira) i Arapa (Burma je podržala Izrael), Thant je imenovan samo do kraja Hamarškolovog mandata. Bio je prvi azijski generalni sekretar. Sledeće godine, 30. novembra, Tant je jednoglasno ponovo izabran na puni mandat koji je istekao 3. novembra 1966. Na sednici Generalne skupštine 2. decembra 1966. Tant je ponovo imenovan za generalnog sekretara jednoglasno glasanjem Saveta bezbednosti. Njegov petogodišnji mandat je završio 31. decembra 1971. Thant nije tražio treće izbore. To je jedini bivši generalni sekretar čija matična država nije bila u Savetu bezbednosti u njegovom mandatu.
4   Kurt Valdhajm
(1918—2007)  		1. januar 1972 — 31. decembar 1981.   Austrija Zapadno-evropska i druge Narodna Veto Kine na njegov treći mandat [2]
Valdhajm je pokrenuo diskretnu, ali efikasnu kampanju da postane generalni sekretar. Uprkos početnim vetoima Kine i Ujedinjenog Kraljevstva, u trećem krugu Valdhajm je izabran za novog generalnog sekretara. Kina je 1976. u početku blokirala Valdhajmov reizbor, ali je popustila pri drugom glasanju. Godine 1981, Valdhajmov reizbor za treći mandat blokirala je Kina, koja je stavila veto na njegov izbor u 15 krugova; iako zvanični razlozi kineske vlade za veto Valdhajma ostaju nejasni, neke procene iz tog vremena veruju da je to delom zbog verovanja Kine da zemlja Trećeg sveta treba da da nominaciju, posebno iz Amerike; međutim; , ostalo je i pitanje njegove moguće umešanosti u nacističke ratne zločine. Od 1986. do 1992. Valdhajm je bio predsednik Austrije, čime je postao prvi bivši generalni sekretar koji se popeo na poziciju šefa države. Godine 1985. otkriveno je da je Komisija UN za ratne zločine posle Drugog svetskog rata označila Valdhajma kao osumnjičenog ratnog zločinca na osnovu njegovog učešća u vojsci nacističke Nemačke. Fajlovi su bili pohranjeni u arhivi UN.
5   Havijer Perez de Kueljar
(1920-2020) 		 1. januar 1982 — 31. decembar 1991.   Peru Latinsko-američka i karipska Nezavisan Odbio treći mandat [3]
Perez de Kueljar je izabran nakon petosedmične pauze između reizbora Valdhajma i kineskog kandidata Salima Ahmeda Salima iz Tanzanije. Perez de Kueljar, peruanski diplomata koji je deceniju ranije bio predsednik Saveta bezbednosti UN dok je bio peruanski ambasador pri UN, bio je kompromisni kandidat. Postao je prvi i do sada jedini generalni sekretar iz Amerike. Reizabran je jednoglasno 1986. godine.
6   Butros Butros-Gali (1922—2016)  1. januar 1992 — 31. decembar 1996.   Egipat Afrička Nacionalna demokratska Veto Amerike na njegov drugi mandat [4]
Pokret nesvrstanih od 102 člana insistirao je da sledeći generalni sekretar dođe iz Afrike. Sa većinom u Generalnoj skupštini i podrškom Kine, „Pokret nesvrstanih ima potrebne glasove da blokira svakog nepovoljnog kandidata“. Savet bezbednosti je sproveo pet anonimnih slamnatih anketa—prvu za Savet—a Butros-Gali je izašao sa 11 glasova u petom krugu. Godine 1996. Sjedinjene Države su stavile veto na ponovno imenovanje Butrosa Galija, tvrdeći da nije uspeo da sprovede neophodne reforme u UN.
7   Kofi Anan
(1938-2018)  		1. januar 1997 — 31. decembar 2006.   Gana Afrička Nezavisan Penzionisao se nakon dva puna mandata [5]
Savet bezbednosti je 13. decembra 1996. preporučio Anana. Potvrđen je četiri dana kasnije glasanjem Generalne skupštine. Svoj drugi mandat kao generalni sekretar započeo je 1. januara 2002. Kofi Anan i Ujedinjene nacije su dobili Nobelovu nagradu za mir 2001. godine.
8   Ban Ki-Mun
(rođen 1944)  		1. januar 2007 — 31. decembar 2016.   Južna Koreja Azijska i Pacifička Nezavisan Penzionisao se nakon dva mandata

[11][12]

Ban je postao prvi istočnoazijski izabran za generalnog sekretara i drugi Azijac posle U Tanta. Generalna skupština ga je jednoglasno izabrala za drugi mandat 21. juna 2011. Njegov drugi mandat je počeo 1. januara 2012. godine. Pre izbora, bio je ministar spoljnih poslova Južne Koreje od januara 2004. do novembra 2006. godine.
9   Antonio Guteres

(rođen 1949)

 

1. januar 2017 — danas   Portugalija Zapadno-evropska i druge Socijalistička
Guteres je prvi bivši šef vlade koji je postao generalni sekretar i prvi generalni sekretar rođen nakon uspostavljanja Ujedinjenih nacija. Bio je premijer Portugala od 1995. do 2002. Takođe je bio predsednik Socijalističke internacionale (1999–2005) i Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (2005–2015). Njegov drugi mandat počeo je 1. januara 2022.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Urquhart, Brian (2009-01-28). „The Next Secretary-General: How to Fill a Job With No Description”. Foreign Affairs: America and the World (na jeziku: engleski). ISSN 0015-7120. Pristupljeno 2020-09-03. 
  2. ^ a b v g „The role of the Secretary-General”. United Nations Secretary-General. 2015-04-22. Pristupljeno 2020-09-02. 
  3. ^ a b v g „The Role of the UN Secretary-General”. Council on Foreign Relations. Pristupljeno 2020-09-03. 
  4. ^ „The Secretary-General Is Dead; Long Live the Secretary-General”. Observer (na jeziku: engleski). 2016-10-10. Pristupljeno 2020-09-02. 
  5. ^ Logos 2019, str. 60-61. "U SB UN predstavnici 14 država glasali su za izbor B. Galija, ali predstavnik SAD u SB UN (Madlen Olbrajt) stavila je veto na taj izbor 19. novembru 1996... Već, početkom decembra 1996, Egipat i druge afričke države odustale su od podrške Galiju i protivljenja volji vlade iz Vašingtona (SAD). Sredinom decembra 1996. SB UN predložio je, a Generalna skupština UN izabrala je novog generalnog sekretara Kofi Anana (1.1.1997-2006)".
  6. ^ „Gutereš formalno izabran za Generalnog sekretara UN”, Blic, [[13. oktobar]] 2017.
  7. ^ Stout, David (26. 10. 1996). „Lord Gladwyn Is Dead at 96; Briton Helped Found the UN”. The New York Times. Pristupljeno 31. 10. 2008. 
  8. ^ The United Nations: Trygve Haldvan Lie (Norway). Retrieved 13 December 2006.
  9. ^ „An Historical Overview on the Selection of United Nations Secretaries-General” (PDF). UNA-USA. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 10. 2007. g. Pristupljeno 30. 9. 2007. 
  10. ^ The United Nations: Dag Hammarskjöld (Sweden). Retrieved 13 December 2006.
  11. ^ „Ban Ki-moon is sworn in as next Secretary-General of the United Nations”. United Nations. 
  12. ^ „Ban Ki-moon gets second term as UN chief”. The Globe and Mail. 22. 6. 2011. Arhivirano iz originala 24. 6. 2011. g. 

Spoljašnje veze uredi

 
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Генерални_секретар_Уједињених_нација&oldid=27368505”