General-prokuror

General-prokuror (rus. генерал-прокурор) bio je ministar pravde Ruske Imperije i glavni tužilac pri Praviteljstvujuščem senatu.

IstorijaUredi

 
Pavle Ivanovič Jagužinski, prvi general-prokuror

18. vijekUredi

General-prokuror kao glavni tužilac pri Praviteljstvujuščem senatu ustanovljen je ukazom Petra Velikog od 12. januara 1722. godine (po starom kalendaru). Prethodna slična funkcija je postojala u vidu tzv. general-revizora (17151718) koji je imao manja ovlašćenja. Pomoćnik general-prokurora u Senatu je bio ober-prokuror, a pri kolegijumima su ustanovljeni prokurori (tužioci). Za prvog general-prokurora postavljen je Pavle Ivanovič Jagužinski. General-prokuror je prvobitno stajao na čelu senatske kancelarije i bio senatski djelovođa, a istovremeno je rukovodio i prokuraturom (tužilaštvom) koja je bila trostepeno organizovana. Glavne dužnosti general-prokurora su bile da pazi na zakonitost senatskih odluka, kao i da pazi na poslovni red tokom sjednica Praviteljstvujuščeg senata. Bio je glavni posrednik između Senata i imperatora. Ustanovljavanjem funkcije general-prokurora ojačala je i uloga Senata kao državnog organa. Međutim, često je sam general-prokuror preovladavao nad senatorima.

Za vrijeme vladavine imperatorke Katarine I, dana 8. februara 1726. godine (po starom kalendaru), osnovan je Vrhovni tajni savjet. Najuticajniji senatori su prešli u njegov sastav, a funkcija general-prokurora je faktički bila ukinuta. Prvi general-prokuror Jagužinski je poslat u Poljsku, a nominalni vršilac njegove dužnosti je bio ober-prokuror Vojejkov koji pak nije imao nikakav uticaj na Praviteljstvujušči senat. Nakon što je imperatorka Ana I vaspostavila samodržavlje, ukazom od 4. marta 1730. godine (po starom kalendaru) ukinut je Vrhovni tajni savjet, a Senat je dobio nazad svoja ovlašćenja. Planirano je i imenovanje novog general-prokurora. Međutim, Praviteljstvujušči senat je svoj pad ponovo doživio nakon što je 1731. osnovan Kabinet od tri ministra pa tako ni novi general-prokuror nije bio imenovan.

Nakon stupanja na presto imperatorke Jelisavete I (1741) izdat je ukaz o ukidanju Kabineta i ponovnom uspostavljanju Senata. Drugi po redu general-prokuror bio je knez Nikita Jurjevič Trubeckoj koji je ostao na toj funkciji skoro tokom cjelokupnog carstvovanja Jelisavete I. General-prokuroru je bila potčinjena policijska Tajna kancelarija. Kada je imperatorka Katarina Velika stupila na presto Senat je značajno reformisan. Godine 1763. podijeljen je na šest departmana, i to četiri u Sankt Peterburgu i dva u Moskvi. Pri opštoj sjednici Senata se nalazio general-prokuror, a pri departmanima ober-prokurori (osim u Prvom departmanu). Peti po redu i dugogodišnji general-prokuror (17641792) bio je knez Aleksandar Aleksejevič Vjazemski. Imperatorka je najvažnije državne poslove povjeravala general-prokuroru čija je vlast time značajno proširena. On je faktički postao ministar finansija, pravde, unutrašnjih poslova i državni kontrolor (revizor), a i dalje mu je bila potčinjena policijska Tajna ekspedicija. Nakon ostavke kneza Vjazemskog (1792) njegove mnogobrojne nadležnosti su podijeljene između više lica. Za vrijeme petogodišnje vladavine imperatora Pavla I (17961801) promijenjeno je čak četiri general-prokurora.[1][2]

19. vijekUredi

Dolaskom na presto imperatora Aleksandra I (1801) započeta je značajna reforma državnih organa (tzv. ministarska reforma) kada je izvršena i senatska reforma. Kao temeljni završni akt donesen je ukaz od 8. septembra 1802. godine (po starom kalendaru) kojim su propisana prava i obaveze Praviteljstvujuščeg senata, a istog dana je donesen i Proglas o osnivanju ministarstava.[3][4] Za vrijeme carstvovanja Nikolaja I ovi zakonodavni akti su uključeni u sastav Zbornika zakona Ruske Imperije. Zvanje general-prokurora je bilo sjedinjeno sa zvanjem ministra pravde čime je jedna od najvažnijih državnih funkcija Ruske Imperije u 18. vijeku svedena tek na ministarsku funkciju u 19. vijeku. Takav položaj general-prokurora je ostao sve do pada ruske monarhije (1917).

Za vrijeme vladavine imperatora Aleksandra II, dana 20. novembra 1864. godine (po starom kalendaru), sprovedena je značajna sudska reforma.[5] Praviteljstvujušči senat je reformisan u vrhovni kasacioni sud pri kojem su obrazovana dva kasaciona departmana: krivični i građanski. Tužilačku vlast u kasacionim departmanima su vršili ober-prokurori i njihovi zamjenici. Tužilačku vlast pri opštoj sjednici kasacionih departmana nije vršio general-prokuror već naročiti ober-prokuror. Na taj način general-prokuror nije više neposredno vršio tužilačku vlast već je kao ministar pravde vršio vrhovni nadzor nad svim državnim tužiocima.

Spisak general-prokuroraUredi

General-prokurori pri Praviteljstvujuščem senatu:

  1. grof Pavle Ivanovič Jagužinski (1722—1735);
  2. knez Nikita Jurjevič Trubeckoj (1740—1760);
  3. knez Jakov Petrovič Šahovskoj (1760—1761);
  4. Aleksandar Ivanovič Glebov (1761—1764);
  5. knez Aleksandar Aleksejevič Vjazemski (1764—1792);
  6. grof Aleksandar Nikolajevič Samojlov (1792—1796);
  7. knez Aleksej Borisovič Kurakin (1796—1798);
  8. svijetli knez Petar Vasiljevič Lopuhin (1798—1799);
  9. Aleksandar Andrejevič Beklešov (1799—1800);
  10. Petar Hrisanfovič Oboljaninov (1800—1801).


General-prokurori i ministri pravde:

  1. Gavril Romanovič Deržavin (1802—1803);
  2. svijetli knez Petar Vasiljevič Lopuhin (1803—1810);
  3. Ivan Ivanovič Dmitrijev (1810—1814);
  4. Dmitrij Prokofjevič Troščinski (1814—1817);
  5. knez Dmitrij Ivanovič Lobanov-Rostovski (1817—1827);
  6. knez Aleksej Aleksejevič Dolgorukov (1827—1829);
  7. Dmitrij Vasiljevič Daškov (1829—1839);
  8. grof Dmitrij Nikolajevič Bludov (1839);
  9. grof Viktor Nikitič Panjin (1839—1862);
  10. Dmitrij Nikolajevič Zamjatnin (1862—1867);
  11. knez Sergej Nikolajevič Urusov (1867);
  12. grof Konstantin Ivanovič Palen (1867—1878);
  13. Dmitrij Nikolajevič Nabokov (1878—1885);
  14. Nikolaj Aksentijevič Manasein (1885—1894);
  15. Nikolaj Valerijanovič Muravjov (1894—1905);
  16. Sergej Sergejevič Manuhin (1905);
  17. Mihail Grigorijevič Akimov (1905—1906);
  18. Ivan Grigorijevič Ščeglovitov (1906—1915);
  19. Aleksandar Aleksejevič Hvostov (1915—1916);
  20. Aleksandar Aleksandrovič Makarov (1916);
  21. Nikolaj Aleksandrovič Dobrovoljski (1916—1917).

Vidi jošUredi

IzvoriUredi

  1. ^ General-prokuror; Эnciklopedičeskiй slovarь Brokgauza i Efrona, t. VIII (1892), s. 316—317
  2. ^ General-prokuror; Malый эnciklopedičeskiй slovarь Brokgauza i Efrona, t. I, vыp. 2 (1907)
  3. ^ Imennый ukaz, dannый Senatu «O pravah i obяzannostяh Senata» (1802)
  4. ^ Manifest «Ob učreždenii Ministerstv» (1802)
  5. ^ Vыsočaйše utverždennoe «Učreždenie sudebnыh ustanovleniй» (1864)