Georgije Pahimer
Georgije Pahimer, (1242–1310), vizantijski istoričar i pisac. Rođen je Nikeji u Bitiniji, gde je njegov otac pobegao pošto su Latini osvojili Konstantinopolj 1204.
Georgije Pahimer | |
|---|---|
 Georgije Pahimer, minijatura iz 14. veka | |
| Puno ime | Georgije Pahimer |
| Datum rođenja | 1242. |
| Mesto rođenja | Nikeja Nikejsko carstvo |
| Datum smrti | 1310. |
| Mesto smrti | Carigrad Vizantijsko carstvo |
Kada je Mihailo VIII Paleolog izbacio krstaše i povratio grad, Pahimer se nastanjuje u Konstantinoplju gde je studirao pravo, a potom se i zaredio i postao glavni advokat crkve i glavni sudija na carskom dvoru. Bio je veoma književno aktivan i od njegovih mnogobrojnih dela najvažnije je Istorija u 13 tomova, nastavak Istorije Georgija Akropolita koja obuhvata period od 1261 (ili 1255) do 1308. godine i koja obuhvata vladavinu Mihajla i Andronika II Paleologa.
Druga bitna dela su:
- Kvadrivijum (aritmetika, muzika, gometrija, astronomija), veoma vredno delo za istoriju muzike i astronomije u Srednjem veku.
- Skica aristotelovske filozofije
- Parafrazirani govori i pisma Dionizija Areopagite
- Pesme, ukljulujući i biografiju
- Opis Avgusteuma, carigradskog trga kao i stuba koji je podigao Justinijan I u Svetoj Sofiji u čast svoje pobede nad Persijancima.
Biografija uredi
Mladost i obrazovanje uredi
Georgije Pahimer je rođen 1242. godine u Nikeji koja je od 1204. godine bila središte Vizantijskog carstva. Mladost je proveo u tom gradu, da bi se u Carigrad vratio 1261. godine nakon oslobođenja od strane Mihaila VIII Paleologa. Već u Nikeji je Pahimer stekao široko obrazovanje koje je nastavio da širi studirajući kod jednog od najučenijih ljudi tadašnje Vizantije - Georgija Akropolita. Zajedno sa budućim patrijarhom Georgijem Kiparskim, Pahimer je učio filozofiju, retoriku, matematiku i fiziku[1].
Crkvena karijera uredi
Pahimer je rano stekao ugled u crkvi. Po prvi put ga u crkvenim poslovima srećemo oko 1265. godine kada je učestvovao na saboru na kome je osuđen patrijarh Arsenije. Između 1275. i 1277. godine postao je egzegeza Novog Zaveta. Dostigao je dvanaesto mesto u hijerarhiji vizantijske crkve (hijeronim) kakvim se pominje 1285. godine. Kasnije se pominje i kao protekdik, što je šesto mesto u hijerarhiji Svete Sofije. Bio je jedan od svetovnih "čuvara prava" cara Mihaila Paleologa. Da je zauzimao visok položaj u vizantijskom društvu na samom kraju 13. veka svedoči i činjenica da je prisustvovao poverljivom razgovoru između tadašnjeg patrijarha Jovana XII i Mihailovog naslednika Andronika II (mart 1300. godine) povodom udaje Simonide za Milutina. Godine posle toga proveo je u pisanju svog monumentalnog istorijskog dela. Umro je oko 1310. godine[2].
Χρονικὴ συγγραφή uredi
Georgije Pahimer je svakako najpoznatiji po svom istorijskom delu "Romejska istorija" (grčki: Χρονικὴ συγγραφή) u 13 knjiga. Šest knjiga obuhvata period vladavine Mihaila VIII Paleologa, a sedam vladavinu njegovog sina Andronika II Paleologa, odnosno period njegove vladavine do 1307. godine. Kao savremenik događaja iz period Andronikove vladavine, Pahimer je mogao pisati po sopstvenim sećanjima ili po sećanjima savremenika i učesnika događaja, što njegovo delo čini prvorazrednim izvorom za vizantijsku istoriju poslednje četvrtine 13. i početka 14. veka. Obuhvata period od 1261. i 1307. godine. U uvodnom delu ukratko je opisan period od 1255. do 1261. godine koje je već opisao Pahimerov učitelj Georgije Akropolit. Zbog toga se Pahimerovo delo smatra nastavkom Akropolitove istorije, odnosno istorije nikejske epohe[3].
Pahimer posmatra istorijske događaje sa stanovišta crkve. Isuviše je okupiran teološkim problemima u vremenu kada je car Mihailo, usled opasnosti od antivizantijske koalicije Karla Anžujskog, pokušao da sklopi crkvenu uniju sa Rimom (Lionska unija). U Pahimerovom delu prisutan je pesimizam koji je postojao i kod drugih pisaca te epohe. On je i razumljiv, s obzirom na spoljnopolitičku situaciju u kojoj se Vizantija tih decenija nalazila[4].
Hronologija uredi
Pahimerova hronologija je problematična. Njenom rasvetljavanju posvećena su brojna istraživanja. Potpuni nedostatak preciznih datuma otežao je da se neki događaji koje Pahimer opisivao hronološki odrede. Za srpsku istoriju to je veliki problem, jer postoje događaji koji su opisani samo u Pahimerovom delu (npr. pokušaj kralja Uroša da svog mlađeg sina Milutina oženi ćerkom cara Mihaila, Anom). Za nazive meseca, Pahimer je koristio antički kalendar koji je prepravio iz nepoznatih razloga. Hekatombeon je, po rečima samog Pahimera, januar, što je olakšalo istoričarima da do određene mere rastumače Pahimerov kalendar[5]:
Hekatombeon (januar), Lineon (februar), Kronion (mart), Voidromion (april), Pianepsion (maj), Maimakterion (jun), Anristerion (jul), Posejdeon (avgust), Gamilion (septembar), Elafevolion (oktobar), Munihion (novembar), Skiroforion (decembar)[6].
Prilikom opisivanja vizantijskih odnosa sa Srbijom, Pahimera ne interesuje unutrašnjopolitička situacija iz vremena vladavina Uroša, Dragutina i Milutina, već samo događaji koji su povezani sa Vizantijom. Pojedine događaje ne opisuje, dok nekima posvećuje nesrazmerno mnogo pažnje. Neuspešni pokušaj sklapanja braka Milutina i Ane dobio je i previše prostora u Pahimerovoj istoriji, dok je četovanju Kotanice posvećeno tek nekoliko redova. Ratovi Milutina 1282-4. godine nisu opisivani, kao ni neuspešan rat Mihaila Glavasa protiv Srbije. Simonidinoj udaji takođe je posvećeno dosta prostora, kao i otporu koji je tome pružio patrijarh Jovan XII[7].
Izdanja uredi
Pahimer je sastavio i skraćenu verziju svog dela, tzv. "Istoriju za manje strpljive čitaoce" od koje su danas sačuvana samo dva rukopisa. Šira verzija ostala je sačuvana u tri rukopisa. Prvo izdanje Pahimerovog dela jeste Pusinovo izdanje iz 17. veka. Francuski istoričar Pjer Pusin objavio je Pahimerovo delo u Pariskom korpusu vizantijskih pisaca (1666—1669). Njemu nisu bili poznati svi prepisi dela, koji su otkriveni tek između dva svetska rata. Dugo nije načinjeno kritičko izdanje Pahimerovog dela. U Bonskom korpusu vizantijskih pisaca ponovljeno je Pusinovo izdanje sa latinskim prevodom. Izdavanje kritičkog izdanja Pahimerovog dela izdato je zahvaljujući Vitalijanu Loranu i njegovom učeniku Alberu Fajeru koji su obradili prvih šest knjiga posvećenih vladi cara Mihaila[8].
Na srpski jezik, Pahimerovo delo je fragmentarno prevedeno u ediciji "Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije", šesta knjiga, od strane Vizantološkog instituta SANU. Uvod Ljubomira Maksimovića sadrži popis literature o ovom vizantijskom istoričaru, kao i ocenu njegovog istorijskog dela[9].
Ostala dela uredi
Pahimerova "Istorija" je najpoznatije, ali ne i jedino sačuvano delo ovog vizantijskog pisca. On se nije bavio samo istorijom, što dokazuje i njegova književna zaostavština[10].
- "Epitoma Aristotelove istorije" (grčki: Σχεδίασμα περί της φιλοσοφίας του Αριστοτέλη) u 12 knjiga predstavlja rezimirana Aristotelova filozofska stanovišta. Pahimer je pisao ovo delo pod uticajem polihistora Nićifora Vlemida. Postoji latinski prevod ovog dela, a kompletno je izdata samo prva knjiga.
- "Retoričke vežbe" (grčki: Προγυνάσματα ή Μελέται (ρητορική)) predstavljaju značajno delo iz vizantijske retorike. U pitanju su imitacije grčkih retora. Značajno je i za proučavanje vizantijske književnosti, odnosno, poseduje izrazitu književnu vrednost.
- "Kvadrivijum" (grčki: Το Σύνταγμα των τεσσάρων μαθημάτων,αριθμητικής, μουσικής,γεωμετρίας και αστρονομίας), delo nastalo oko 1300. godine. Delo o aritmetici, muzici, geometriji i astronomiji, pisano po antičkom uzoru. Ove discipline javljaju se u Vizantiji još u 11. veku, a Pahimer ih je prvi sistematizovao u jednoj knjizi. Zbog toga je značaj Kvadrivijuma veliki.
- "Parafraza Pseudo-Dionisija Areopagita" (grčki: Παράφρασις εις τον Άγιον ιερομάρτυρα Διονύσιον τον Αρεοπαγίτην) predstavlja neku vrstu stilskih vežbi posvećenih aleksandrijskom patrijarhu Atanasiju II (1276—1316).
- "Traktat o Svetom Duhu" bavi se problemom Filioque, osnovnog razloga za crkveni raskol 1054. godine. Delo je pisano povodom pokušaja cara Mihaila da sa Rimom zaključi crkvenu uniju kako bi izbegao opasnost onih koji su nastojali da obnove Latinsko carstvo.
- Dva pisma aleksandrijskom patrijarhu Atanasiju predstavljaju sve što je ostalo od Pahimerove bogate korespondencije.
- "Poezija" koja se sastoji od jedne autobiografske i dve učene pesme, vežbi stihovanja pod uticajima Homera i Grigorija Nazijangkog.
Reference uredi
- ^ Maksimović, str. 1–2
- ^ Maksimović, str. 2
- ^ Maksimović, str. 2–3
- ^ Maksimović, str. 3
- ^ Maksimović, str. 5–6
- ^ Maksimović, str. 6
- ^ Maksimović, str. 6–7
- ^ Maksimović, str. 7–8
- ^ Maksimović, str. 1–11
- ^ Maksimović, str. 9–11
Literatura uredi
- Ljubomir Maksimović, Georgije Pahimer u: Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, knjiga 6, Beograd (1986), 1-12
Spoljašnje veze uredi
