Glikolipid
Glikolipidi su jedinjenja koja u svom sastavu sadrže šećernu komponentu (glikon), spojenu etarskom vezom, odnosno glikozidnom (pošto se radi o šećeru) sa glicerolom, dok nešećernu komponentu (aglikon) najčešće čini glicerol sa dve masne kiseline vezane estarskim vezama.[1][2] Aglikonski deo može biti i sfingozidna baza (sfingozin). Njihova primarna uloga je obezbeđivanje energije. Oni takođe služe kao markeri za ćelijsko prepoznavanje.
Metabolizam uredi
Oni se javljaju na mestima gde se ugljeno hidratni lanci vezuju sa fosfolipidima na površini ćelijskih membrana. Ugljeni hidrati su nađeni na spoljašnjoj površini svih eukariotskih ćelijskih membrana. Ugljeno hidratna struktura glikolipida je kontrolisana glikoziltransferazama koje dodaju lipide, i glikozilhidrolazama koje modifikuju glikan nakon adicije.
Oni proširuju fosfolipidni dvosloj u vodeno okruženje izvan ćelije, gde oni deluju kao mesta prepoznavanja za specifične hemikalije. Oni isto tako pomažu u održavanju stabilnost membrane, i pomažu u međusobnom vezivanju ćelija kojim se formiraju tkiva.
Sfingolipidoze mogu da budu posledica defekata metabolizma.
Tipovi glikolipida uredi
Glikolipidi se prema vrsti aglikonskog dela mogu podeliti na:
- Glikoglicerolipide i
- Glikosfingolipide
Izvori uredi
- ^ Donald Voet; Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 izd.). Wiley. ISBN 9780471193500.
- ^ Bruce Alberts; Alexander Johnson; Julian Lewis; Martin Raff; Keith Roberts; Peter Walter (2002). Molecular Biology of the Cell. New York: Garlard Science. ISBN 0815332181.
Spoljašnje veze uredi
- Glycolipids na US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)