Gotski rat

Ukoliko ste tražili o ratu koji je vođen između Rimskog carstva i Gota na Balkanu krajem 4. veka, pogledajte članak Gotski rat 377—382..

Gotski rat (535—552) je trajao skoro 17 godina i nastao je kao rezultat odluke Justinijana da povrati provincije u Italiji koje su pripadale Rimskom carstvu dok ih nisu preuzeli Odoakar i onda Teodorik Veliki.

Gotski rat
Vreme 535. n. e. do 552. n. e. Mesto Italija i Dalmacija Uzrok pad Zapadnog Rimskog Carstva Ishod Pobeda Istočnog Rimskog Carstva Teritorijalne promene Apeninsko poluostrvo, Sicilija i Dalmacija pripali Istočnom Rimskom Carstvu.
Sukobljene strane
Istočno Rimsko Carstvo	Ostrogoti Franci
Komandanti i vođe
Justinijan I, Velizar, Mund †, Narzes i German	Teodad, Vitiges, Ildibad, Totila † i Teja †

Prvi pohod

Prikaz Gotskog rata

Justinijan I je kao povod za rat uzeo ubistvo Amalasunte 535. godine, naslednice Teodorika Velikog. Amalasunta je bila sklopila pakt sa Justinijanom koji je omogućavao carskoj vojsci pod vođstvom Velizara da koristi Siciliju kao bazu za pohod protiv Vandala u Africi.

Velizar, kao najuspešniji carski general, predvodio je napad na Ostrogote.

Velizar je odmah zauzeo Siciliju, prešao u Italiju i do novembra zauzeo Napulj, a Rim do decembra 536. Iz Rima je pobegao gotski kralj Vitiges.

Sledeće godine Velizar je uspešno odolevao opsadi Rima od strane Gota (od januara 537. do marta 538), pritom ponekad vodeći i manje bitke van Rima. Kad je dobio pojačanje iz Konstantinopolja prešao je u ofanzivu. Oslobođen je Rimini, a doo Velizareve vojske pod vođstvom Mundalijasa došao je do Mediolanuma (Milana).

Sledeće godine (540) u rat su ušli i Franci i zauzeli Milano. Velizar je zauzeo prestonicu ostrogotskog kraljevstva Ravenu i zarobio gotskog kralja Vitigesa. Goti su ponudili Velizaru da on bude zapadni car, ali je ovaj to odbio. Ta gotska ponuda je verovatno izazvala sumnju kod Justinijana, pa je odlučio Velizara pošalje da ratuje u Persiji i Siriji.

Drugi pohod

Godine 541. Ostrogoti su ubili jednog svog vođu koji je počeo pregovore sa carstvom. Odmah su izabrali Totilu za novog vođu. Totila je započeo silovitu i uspešnu kampanju protiv Vizantinaca, zauzimajući celu severnu Italiju i čak uspevajući da zauzme Rim posle duge druge opsade. Velizar se vratio u Italiju 544. Uspeo je da spasi Rim, ali njegov pohod je ovog puta bio neuspešan, zbog problema u opskrbi i dodatnim pojačanjima, koje Justinijan I nije slao. Neki istoričari smatraju da je bio ljubomoran. Justinijan je 548. godine smenio Velizara i postavio Narzesa za komandanta. Narzes je uspešno završio drugi pohod.

Treća kampanja

Rim je opet bio pod opsadom. Totila ga je zauzeo i ponudio mir Justinijanu, ali je bio odbijen. Vođa novog pohoda je bio Justinijanov brat od tetke German, koji je inače bio oženjen Malasvintom, Amalasvintinom kćerkom. German je umro 551, pa je Narzes preuzeo komandu i napao Totilu. U bici kod Tagine Narzes je pobedio i ubio Totilu. Goti u Rimu su se predali, a u konačnoj bici na Vezuvu u oktobru 553. Narzes je pobedio i poslednje ostatke gotske armije u Italiji.

Posledice gotskog rata

Pobeda u gotskom ratu za Vizantiju je bila Pirova pobeda, jer su istrošeni resursi, koji su mogli biti upotrebljeni drugde, gde je pretila veća opasnost. Na istoku su paganski Sloveni i Kutriguri harali i pustošili vizantijske provincije južno od Dunava od 517. Vek kasnije Dalmacija, Makedonija, Trakija i veći deo Grčke su izgubljeni u korist Slovena i Avara. Neki noviji istoričari zauzeli su drugačiji pogled na Justinijanove zapadnjačke pohode. Voren Tredgold je veću krivicu za ranjivost Carstva u kasnom 6. veku okrivio na Justinijasku kugu 540–541, za koju se procenjuje da je usmrtila do četvrtine stanovništva na vrhunacu Gotskog rata, oduzimajući Carstvu ljudstvo i prihode od poreza potrebnih da bi se kampanja brže završila. Nijedan vladar, ma koliko bio mudar, nije mogao da predvidi kugu, tvrdi on, koja bi bila pogubna za carstvo i Italiju, bez obzira na pokušaj ponovnog osvajanja Italije. Međutim, kao rezultat stalnih napada na Rim tokom rata, smrtnost koju nije izazvala kuga nastavila je da raste.

U Italiji, rat je imao razarajući efekat po gradove. Veliki gradovi kao Rim su dugo bili skoro napušteni kako je zemlja pala u dugi period nazadovanja. Osiromašena Italija nije sama mogla da izdržava vizantijsku administraciju i vojsku, nego je samo postala teret. Ekonomsko razaranje je bilo toliko veliko da je bilo potrebno nekoliko vekova za oporavak. Samo 3 godine nakon Justinijanove smrti, veliki deo Italije pao je u ruke Langobarda. Vizantiji je ostao samo Ravenski egzarhat (delovi teritorije od centralne Italije do Tirenskog mora i južno do Napulja) i južna Italija. Justinijan I je uspeo da osvoji teritorije u južnoj Španiji, ali i to su Vizigoti povratili do 620. godine. Posle Gotskih ratova carstvo više nije preduzimalo tako skupe i ambiciozne poduhvate na Zapadu, a Ravenski Egzarhat Langobardi zauzimaju 751. godine. Južna Italija je ostala pod Vizantijom do 11. veka.

Odlučujući rezultat je bio da je Italija – koju su Rimljani u ranim vekovima svoje ekspanzije ujedinili u jednu političku jedinicu i koja je ostala takva tokom Rimskog carstva, a takođe i pod Gotima – bila razbijena, pri čemu su države naslednice često ulazile u međusobne ratove, sve do ujedinjenja Italije u 19. veku.

Široko rasprostranjeno uništenje Italije u ratu, oštre gotske i vizantijske represalije nad pristalicama njihovih protivnika, i veliki vizantijski porezi naveli su italijansko stanovništvo da promeni odanost: umesto lojalnosti carstvu, njihovi identiteti su sve više bili vezani za religiju, porodicu i grad.

Literatura

• Zečević, Nada (2002). Vizantija i Goti na Balkanu u IV i V veku. Beograd: Vizantološki institut SANU. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Procopius, De Bello Gothico, Volumes I–IV
• Jordanes, De origine actibusque Getarum ("The Origin and Deeds of the Goths"), translated by Charles C. Mierow.
• Cassiodorus, Variae epistolae ("Letters"), at the Project Gutenberg
• Fauber, Lawrence H. (1991). Hammer of the Goths: The Life and Times of Narses the Eunuch. New York: St. Martin’s Press. ISBN 978-0312041267. 
• Gibbon, Edward, History of the Decline and Fall of the Roman Empire Vol. IV, Chapters 41 & 43 (2012) Radford, VA : Wilder Pub. OCLC 856929460
• Hughes, Ian (2009). Belisarius:The Last Roman General. Yardley, PA: Westholme Publishing, LLC. ISBN 978-1-59416-528-3. 
• Jacobsen, Torsten Cumberland (2009). The Gothic War. Yardley: Westholme. ISBN 9781594160844. 
• Norwich, John Julius (1988). Byzantium: The Early Centuries. London: Penguin. ISBN 978-0670802517. 
• Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 9780804726306. 
• Vlasto (1970). The Entry of the Slavs Into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. OCLC 838383098. 
• Baumgartner, Frederic J. (2003). Behind Locked Doors: A History of the Papal Elections. ISBN 9780312294632. 
• Dale, Thomas E.A. (2004). Kleinhenz, Christopher, ur. Medieval Italy: an Encyclopedia. ISBN 9780415939317.  Google books
• Duffy, Eamon (1997). Saints & Sinners: A History of the Popes. ISBN 9780300091656. 
• Ekonomou, Andrew J. (2007). Byzantine Rome and the Greek Popes: Eastern Influences on Rome and the Papacy from Gregory the Great to Zacharias, A.D. 590–752. ISBN 9780739119778. 
• Kleinhenz, Christopher, ur. (2017). Medieval Italy: An Encyclopedia. Routledge Revivals. II: L–Z. Taylor & Francis. ISBN 9781351664431. 
• Lunt, William E. (1950). Papal Revenues in the Middle Ages. Columbia University Press. 
• Talbot Rice, David (1968). Byzantine Art (3rd izd.). Penguin Books. 
• Anonymus Valesianus, Excerpta, Pars II
• Amory, Patrick (2003). People and Identity in Ostrogothic Italy, 489-554. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52635-7. 
• Arnold, Jonathan J. (2014). Theoderic and the Roman Imperial Restoration. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05440-0. doi:10.1017/cbo9781107294271. 
• Barnwell, P. S. (1992). Emperor, Prefects & Kings: The Roman West, 395-565. UNC Press. ISBN 978-0-8078-2071-1. 
• Burns, Thomas S. (1984). A History of the Ostrogoths. Boomington. 
• Bury, John Bagnell (1923). History of the Later Roman Empire Vols. I & II. Macmillan & Co., Ltd. 
• Cohen, Samuel (2016). „Religious Diversity”. Ur.: Jonathan J. Arnold; M. Shane Bjornlie; Kristina Sessa. A Companion to Ostrogothic Italy. Leiden, Boston: Brill Publishers. str. 503—532. ISBN 978-9004-31376-7. 
• Gibbon, Edward. History of the Decline and Fall of the Roman Empire. IV. . Chapters 41 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. januar 2008) & 43 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. januar 2008)
• Heather, Peter (1998). The Goths. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-20932-4. 
• Wolfram, Herwig; Dunlap, Thomas (1997). The Roman Empire and its Germanic peoples. University of California Press. ISBN 978-0-520-08511-4. 
• Procopius of Caesarea. History of the Wars: The Vandalic War, Volumes I. & II. — preko Vikizvornika. 
• Browning, Robert (1992). The Byzantine Empire (Revised izd.). Washington, DC: The Catholic University of America Press. ISBN 0-8132-0754-1. 
• Bury, John Bagnell (1923). History of the Later Roman Empire: From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian. London: MacMillan & Co. ISBN 0-486-20399-9. 
• Diehl, Charles (1896). L'Afrique Byzantine. Histoire de la Domination Byzantine en Afrique (533–709) (na jeziku: francuski). Paris, France: Ernest Leroux. 
• Hughes, Ian (2009). Belisarius: The Last Roman General. Yardley, PA: Westholme Publishing, LLC. ISBN 978-1-59416-528-3. 
• Merrils, Andy; Miles, Richard (2010). The Vandals. Chichester, U.K.; Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-405-16068-1. 

Spoljašnje veze

• Edward Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire (Chapter xli Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2008))
• Matteo Cioci, "Belisarius at bay : two battles of the Gothic War"