Википедија

Građanski rat u Ugarskoj (1301—1310)

Građanski rat u Ugarskoj (1301—1310) vođen je nakon izumiranja muške grane dinastije Arpad. Posle smrti Andrije III Arpada pojavilo se više pretendenata na ugarski presto. Anžujci su, preko Karla Roberta, istakli pretenzije još za života Andrije III, dok su se nakon njegove smrti kao kandidati pojavili i češki vladari Vaclav II i njegov sin Vaclav III, takođe potomci Arpada po ženskoj liniji. Ista prava na krunu imao je i Stefan Vladislav II, sin sremskog kralja Dragutina, kao i Oton III Vitelsbah, bavarski vojvoda, koji će se za krunu boriti između 1305. i 1307. godine. Izvesnu ulogu u građanskom ratu odigrao je i erdeljski vojvoda Ladislav III Kan koji se nije istakao kao pretendent. Uticaj papstva na kraju je odigrao odlučujuću ulogu, te je kao pobednik iz rata izašao Karlo Robert, osnivajući tako novu ugarsku dinastiju koja će vladati državom do smrti Lajoša I 1382. godine.

Ugarska tokom građanskog rata (1301-1310)

Pozadina uredi

Glavni članak: Anžujci
 
Marija Ugarska, napuljska kraljica.

Pretenzije dinastije Anžujaca na ugarsku krunu zasnivale su se na braku Karla II Napuljskog, sina osnivača dinastije Karla I, sa Marijom, ćerkom ugarskog kralja Stefana V i Elizabete Kumanke. Stefan je iza sebe ostavio petoro dece: Ladislava IV, koji će Ugarskom vladati od 1272. do 1290. i četiri kćeri: Mariju, Katalinu, Anu i Jelisavetu. Katalina i Jelisaveta će se kasnije udati za srpske kraljeve; Katalina za Stefana Dragutina (1276—1282), a Jelisaveta za njegovog rođenog brata i naslednika Stefana Milutina (1282—1321), dok će se Ana udati za vizantijskog cara Andronika II. Brak Marije i Karla II nije bio jedini dinastički brak između dinastije Anžujaca i Arpada. Ladislav IV se, još za očeva života, 1270. godine oženio Elizabetom, ćerkom Karla I i Beatriče od Provanse. Ladislav je, međutim, imao ljubavnice, te je brak ostao bez potomstva. Iste godine zaključen je i brak Karla i Marije. Oni su imali četrnaestoro dece, što pitanje nasledstva prestola u Napulju nije dovodilo u pitanje.

Ladislav je ubijen od strane svoje kumanske garde 1290. godine. U zemlji je izbila borba za presto, mada je u životu bio još jedan muški pripadnik porodice Arpad, Andrija. On je bio sin Stefana Posthumnog, koji je u Ugarskoj smatran za kopile, te je živeo u Veneciji. On je bio sin Andrije II iz trećeg braka sa suprugom Beatriče. Iz straha od Andrijinog naslednika, Bele, Beatriče je pobegla iz Ugarske odmah nakon muževljeve smrti. Stefan Posthumni je za Mađare bio stranac. Iz tih razloga mnogi velikaši nisu ga hteli prihvatiti za vladara. Oni su smatrali da se Ladislavovom smrću ugasila loza Arpada. Andrija ipak preuzima vlast i vlada do 1301. godine. Ugarska je u poslednjoj deceniji 13. veka u rasulu. Dolazi do osamostaljenja oblasnih gospodara koji preuzimaju regalna prava u svojim oblastima ne mareći za centralnu vlast. Pretendenti na presto često su pružali podršku pojedinim gospodarima skupo plaćajući njihovu podršku u borbi za vlast.

U takvoj situaciji, pretenzije na ugarsku krunu ističe najstariji sin Marije Ugarske, Karlo Martel Anžujski. Njegovu kandidaturu podržala je majka i na njega prenela svoja prava. Takođe, Anžujci su uživali podršku papstva. Karlo Martel Anžujski nikada nije stekao podršku većeg dela plemstva. Umro je 1295. godine, ostavljajući iza sebe sina, Karla Roberta[1][2].

Dolazak Karla Roberta u Ugarsku uredi

 
Andrija III Mlečanin, poslednji ugarski kralj iz dinastije Arpada (1290-1301).

Anžujci su pretenzije na ugarski presto ispoljili već 1290. godine. U skladu sa svojim ciljevima, nastojali su da uticajne ugarske oligarhe privuku na svoju stranu. Najznačajniju podršku pružio im je hrvatski ban Pavle Šubić. Ista prava kao i Karlo Robert, na ugarsku krunu imao je i sin Kataline, Marijine sestre, Stefan Vladislav Nemanjić. On je bio sin Stefana Dragutina, tada sremskog kralja (1282—1316) koji je, pored veze preko žene, bio rodbinski vezan za dinastiju Anžujaca i preko majke Jelene, srodnice Anžujaca. Karlo Anžujski je u jednom pismu naziva "predragom rođakom". Zbog toga je 1292. godine Karlo Martel Anžujski podario Stefanu Vladislavu Slavoniju kao "naknadu za pomoć u borbi za ugarski presto". Stvarne vlast na tim prostorima Anžujci nisu imali, te se Dragutin već sledeće godine približio Andriji, verivši svoga sina za kraljevu nećaku, Konstancu Morozini[3]. Da li je brak zaista i zaključen, nije poznato. U nauci je izražena sumnja[4]. Ipak, Dragutin nije prekinuo svoje veze sa Anžujcima. Dokaz je pismo koje je 1300. godine primio od Karla II u kome ga ovaj obaveštava da će Karlo Robert te godine doći u Ugarsku. Pismo iste sadržine Karlo Napuljski poslao je svim oblasnim gospodarima koji su podržavali anžujske pretenzije na presto. Stefan Dragutin je bio zauzet građanskim ratom u svojoj zemlji, te se u početku rata nije mogao uključiti u borbe za ugarsku krunu. Zbog toga je u početnim godinama ugarskog građanskog rata podržao pretenzije Karla Roberta. Još jedan od razloga zbog kojih je Dragutin podržao Karla Roberta moguće da je bio i taj što je smatrao da će tako privući papstvo na svoju stranu i tako steći važnog saveznika u borbi protiv Milutina[5][6].

Karlo Robert prispeo je u Ugarsku još za života Andrije III, kada je imao svega jedanaest godina. Avgusta 1300. godine on se iskrcao u Splitu. Dalmacija je tada bila pod vlašću Pavla Šubića koji Andriji nije priznavao kraljevsku vlast. On je bio jedan od najmoćnijih pristalica Karla Roberta. U Splitu mu je priredio veličanstven doček. Pored Pavla, Karla je dočekao i splitski nadbiskup Petar. Karlo Robert je mesec ili dva proveo u dalmatinskim gradovima uživajući gostoprimstvo hrvatskog bana. Potom se preko teritorije Babonića, takođe svojih pristalica, uputio ka Zagrebu. Pratio ga je Pavle Šubić. U Zagrebu je brigu o kralju-dečaku preuzeo Ugrin Čak, gospodar Požege, koji će biti Karlov zaštitnik u narednom periodu. Dalje od Zagreba Karlo Robert nije smeo, jer su se tamo pružale teritorije pod vlašću porodice Kisegi, neprijateljski raspoložene prema Anžujcima[7].

Andrija III se nije preterano brinuo zbog dolaska Karla Roberta. Izgleda da su mu mnogo veću brigu zadavali oblasni gospodari. On protiv anžujskog pretendenta ne preduzima nikakve mere. Karlo je, međutim, u Zagrebu mogao samo da čeka. Na značaju mu je podigla podrška ostrogonskog nadbiskupa Grgura Bičkejia koji je, po ugarskom pravu, bio zadužen za krunisanje ugarskih kraljeva. Andrija III se krajem 1300. godine iznenadno razboleo. Umro je 14. januara 1301. godine. Njegovom smrću ugasila se muška grana dinastije Arpada. Prava na krunu prešla su na žensku liniju[5][8].

Pretenzije češkog kralja Vaclava II na ugarsku krunu (1301—1305) uredi

Glavni članak: Vaclav III od Češke
 
Ugarska početkom 14. veka.

Anžujci i Karlo Robert nisu bili jedini pretendenti na ugarsku krunu nakon smrti Andrije III. Ozbiljniji pretendent, koji je uživao podršku većeg dela ugarskog plemstva i crkve, bio je Vaclav II, češki kralj iz dinastije Pšemislovića. Preko majke, on je bio praunuk ugarskog kralja Bele IV (1235—1270), oca Stefana V, odnosno dede Marije Ugarske. Ugarski velikaši smatrali su ga manjim strancem od Anžujaca. Takođe, njegov sin, Vaclav III, koga je i nastojao postaviti na ugarski presto, bio je veren ćerkom Andrije III, Elizabetom Tos. Ugarsko plemstvo dalo je Vaclavu krunu te je on u Stonom Beogradu krunisan avgusta 1301. godine za ugarskog kralja pod imenom Ladislav. Još ranije je ostrogonski nadbiskup Grgur Bičkei krunisao Karla Roberta za kralja u Ostrogonu. Ni jedno ni drugo krunisanje nije bilo legitimno. Za krunisanje ugarskog kralja bilo je potrebno ispuniti tri uslova: moralo je biti obavljeno u Stonom Beogradu, od strane ostrogonskog nadbiskupa i krunom Svetog Stefana. Karlo Robert je ispunjavao jedan, a Vaclav dva uslova[9][10].

Karlo Robert je morao napustiti nesigurni Ostrogon, koji ubrzo biva osvojen. On se sklonio na jug države, u zemlju Ugrina Čaka. Utočište mu je prvih godina građanskog rata (1301—1304) pružao Petrovaradin, odnosno cistercitski manastir Belfons, osnovan u vreme vladavine kralja Bele, 1234. godine, od strane Francuza. Bilo je to svojevrsno francusko ostrvo na jugu Ugarske[11]. Na izbor Karlove prestonice je pored toga uticala i zaštita Ugrina Čaka, kao i to što su se njegove zemlje graničile sa Sremskom zemljom Stefana Dragutina, koji je u tom trenutku podržavao anžujske pretenzije[12].

Borbe Vaclava III i Karla Roberta trajale su od 1301. do 1305. godine. Većinu tog vremena Karlo je proveo u Petrovaradinu. Istorijski izvori ne pružaju mnogo podataka za početne godine građanskog rata. Naredne godine Karlo je bezuspešno napao Budim. Vaclav je na početku rata bio u daleko povoljnijem položaju, uživajući podršku većine crkve i velikaša. Međutim, presutnim se pokazao uticaj papstva. Kaločko-bački nadbiskup Janoš bio je nepomirljivi protivnik Anžujaca i glavni pristalica Pšemislovića. On je uticao na plemstvo da podrži češkog pretendenta. Međutim, on umire 1301. godine, nakon čega postepeno ugarski biskupi prelaze na stranu Karla Roberta, pod uticajem pape Bonifacija i ostrogonskog nadbiskupa Grgura. Poslednje što je papa Bonifacije VIII učinio za svog štićenika bilo je to što je privukao Habzburge na njegovu stranu. Habzburzi se odriču pretenzija na ugarsku krunu i pružaju podršku Anžujcima (prvi Habzburg koji će nakratko nositi titulu ugarskog kralja bio je Albert II Nemački, naslednik Žigmunda Luksemburškog). Pored Habzburga, Karlu Robertu od plemstva prilazi Lorand Ratot i Amadej Aba[13].

Pretenzije Otona III Vitelsbaha (1305—1307) uredi

Glavni članak: Oton III Vitelsbah
 
Dolazak Karla Robeta u Ugarsku, Mađarska ilustrovana hronika.

Ni Vaclavov položaj u Ugarskoj nije bio zavidan. Podrška mađarskog plemstva bila je neiskrena. Oligarsi su se samo formalno potčinili češkom princu. Vaclavov otac 1304. godine preduzima napad na Ugarsku sa namerom da potčini nepokorne plemiće. Uvidevši slabost položaja svog sina u Ugarskoj, on ga odvodi u Češku avgusta iste godine. Na putu ka domovini morao se probiti kroz zemlje Mateja Čaka.

Pšemislovići nisu vratili Mađarima krunu Svetog Stefana nakon što su odustali od prestola. Vaclav svoja prava prenosi na Otona III Vitelsbaha, bavarskog vojvodu koji je takođe bio potomak dinastije Arpad po ženskoj liniji. On je bio unuk kralja Bele, sin njegove ćerke Elizabete, koja se udala za bavarskog vojvodu Hajnriha XIII, Otonovog oca. Prilikom krunisanja, Oton je ispunio dva uslova. Krunisan je krunom Svetog Stefana i to u Stonom Beogradu, ali od strane svega dva ugarska biskupa. Većina sveštenstva sada je već bila na strani Karla Roberta.

Oton će se u Ugarskoj zadržati dve godine. Sredinom 1307. godine erdeljski (transilvanijski) vojvoda Ladislav III Kan nudi mu ruku svoje kćeri. Oton je smatrao da će brakom sa ćerkom moćnog erdeljskog vojvode učvrstiti svoj položaj. Međutim, Ladislav ga je na prevaru zarobio čim je stigao u njegovu državu. Tako se kruna Svetog Stefana našla u rukama erdeljskog vojvode. Oton se sledeće godine uspeo osloboditi zarobljeništva, ali više nije pretendovao na ugarsku krunu. U međuvremenu su umrli i češki kralj i njegov sin, te je Karlo Robert ostao jedini pretendent na krunu[14][15].

Pretenzije Stefana Dragutina (1307—1312) uredi

Glavni članak: Stefan Vladislav II

Iako je ostao jedini pretendent na presto, Karlo Robert još uvek nije mogao postati legitimni kralj. Kruna Svetog Stefana nalazila se u rukama erdeljskog vojvode koji ju je ponudio sremskom kralju Stefanu Dragutinu. Iako je u početku građanskog rata podržao Karla Roberta, Dragutin je ušao u pregovore. Građanski rat u Srbiji se odužio, bez izgleda da će se Dragutin uspeti izboriti za krunu srpskog kralja za svoga sina Urošica. Stoga je otpočeo sa pregovorima o ženidbi svoga sina Vladislava za ćerku erdeljskog vojvode[16]. Vladislav tada svakako nije bio u braku sa Konstancom Morozini. Kada je brak raskinut (ukoliko je i sklopljen), nije poznato. Karlo Robert je pokušao da Dragutina odvrati od veza sa Ladislavom. U tu svrhu boravio je 1308. godine u Petrovaradinu, ali bezuspešno[17][18]. Borbi između Karla Roberta i Stefana Dragutina je svakako bilo. O tome svedoči jedna povelja Karla Roberta iz 1310. godine[19]. Rat će se završiti tek 1314. godine[20].

Završetak građanskog rata uredi

 
Grb Karla Roberta.

Karla Roberta za kralja 1307. godine nisu prihvatali najmoćniji ugarski velikaši. On je uživao podršku Pavla Šubića, Loranda Ratota i Amadeja Abe, ali su mu prava osporavali Matej Čak, porodica Kisegi i Ladislav Kan. U nastavku borbi pomogao mu je papa Kliment V, naslednik Bonifacija. On u Ugarsku šalje legata Gentila koji je imao zadatak da najmoćnije velikaše privoli na stranu Anžujca. Gentil je otpočeo pregovore sa svakim od njih odvojeno. Prvi je vlast anžujskog pretendenta prihvatio Matej Čak, a ubrzo posle njega i Henri Kisegi. Najduže se tome opirao Ladislav Kan koji nije odustajao od želje da postane tast ugarskog kralja. Time je podsticao pretenzije sremskog kralja. Međutim, Gentil mu je 1308. godine pretio ekskomunikacijom zbog želje da ćerku uda za "šizmatičkog" srpskog princa. Usled ovih pretnji Ladislav je popustio i obećao da će u najkraćem roku predati krunu. Tako je Karlo Robert 27. avgusta 1310. godine po reći put krunisan za ugarskog kralja. Ovoga puta krunisan je u Stonom Beogradu, od strane ostrogonskog nadbiskupa, krunom Svetog Stefana. Time je postao legitimni ugarski kralj, te je interregnum okončan[21][22].

Posledice uredi

Iako je Karlo Robert postao legitimni ugarski kralj, njegova vlast je bila samo formalna. Čak četvorica velikaša su u tom trenutku nosila funkcije palatina (Matej Čak, Amadej Aba, Kopas Borča i Ištvan Akoš). Potčinjenost ovih velikaša bila je samo zvanična. Svaki od njih je na svojim teritorijama vladao samostalno. Matej Čak je sledeće, 1311. godine, napao zemlje novog kralja kako bi pokazao ko je stvarni gospodar u Ugarskoj. Oko sebe je Karlo Robert imao samo uzak krug pristalica sa kojima će u narednih deset godina postepeno suzbijati vlast velikaša[23].

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ Hardi 2012, str. 89–91.
  2. ^ ISN 1982, str. 381.
  3. ^ Fostikov, Isailović (2018), 17-8
  4. ^ Vesnić 1902, str. 367-9.
  5. ^ a b Hardi 2012, str. 89
  6. ^ Hardi 2013, str. 268-271.
  7. ^ Hardi 2012, str. 81-83.
  8. ^ Hardi 2013, str. 246-248.
  9. ^ Hardi 2012, str. 83.
  10. ^ Hardi 2013, str. 247.
  11. ^ Hardi 2013, str. 247-250.
  12. ^ Hardi 2013, str. 269-272.
  13. ^ Hardi 2012, str. 90-92.
  14. ^ Hardi 2012, str. 90–91.
  15. ^ Hardi 2013, str. 258–267.
  16. ^ Hardi 2013, str. 271-273.
  17. ^ Dinić 1955, str. 77.
  18. ^ Hardi 2013, str. 273.
  19. ^ Hardi 2013, str. 274.
  20. ^ Hardi 2007, str. 110.
  21. ^ Hardi 2013, str. 273–4.
  22. ^ Hardi 2012, str. 91–93.
  23. ^ Hardi 2012, str. 92-4.

Literatura uredi

  • Hardi, Đura, Da li je u Mitrovici 1314. godine došlo do susreta sremskog kralja Dragutina i ugarskog kralja Karla Roberta?, Spomenica istorijskog arhiva Srem 6 (2007), 100-111
  • Hardi, Đura, Drugeti: povest o usponu i padu porodice pratilaca anžujskih kraljeva, Filozofski fakultet Novi Sad, odsek za istoriju (2012)
  • Hardi, Đura, Petrovaradin – „prestonica“ jednog Anžujca, Srednjovekovna naselja na tlu Vojvodine: istorijski događaji i procesi, Istorijski arhiv Srem, Novi Sad (2013), 243-279
  • Vesnić, Milenko, Sumnjiva kraljica, Nova iskra, ilustrovani list, god. 4, br. 12 (1902), 367-370
  • Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga prva, Beograd (1982)
  • Dinić, Mihailo, Odnos između kralja Milutina i Dragutina, Zbornik radova Vizantološkog instituta 3, Vizantološki institut SANU, Beograd (1955), 49-80
  • Ugovor o veridbi Vladislava II Nemanjića i Konstance Morozini, Venecija 24. avgust 1293. godine, priredila: Aleksandra Fostikov i Neven Isailović, Istorijski institut Beograd, Mešovita građa, knjiga 39 (2018), 7-45
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грађански_рат_у_Угарској_(1301—1310)&oldid=26858322”