Dagobert od Pize
Dagobert od Pize (umro 1105), takođe poznat i kao Dambert, je bio prvi nadbiskup Pize (1092—1105) i latinski patrijarh Jerusalima od 1099. do 1102. godine.
Detinjstvo i mladost uredi
O Dagobertovom poreklu i ranom životu malo se zna. Sredinom 1080-tih je postavljen na mesto biskupa Pize. Bio je jedan od najvatrenijih pristalica Henrija IV tokom borbe za investituru. Međutim, promenio je stranu i postao je veoma blizak sa Matildom od Toskane koja je podržavala papu. Preko Matilde je stekao naklonost pape Urbana II koji je 1088. godine potvrdio njegovo zvanje iako su se tome protivili lokalni sveštenici i Petar od Pistoje. Dagobert je učestvovao u političkom i gradskom životu Pize. Do 1092. godine stekao je naklonost stanovništva i sveštenstva te je unapređen za nadbiskupa. Godine 1094-5. pratio je Urbana na njegovoj turneji po Evropi učestvujući na saborima u Pjačenci i Klermonu. Godine 1098. bio je papski legat kod Alfonsa VI od Kastilje. Pomagao je pri reorganizaciji crkava izgrađenih na teritorijama osvojenih od muslimana.
Boravak u Svetoj zemlji uredi
Nakon završetka Prvog krstaškog rata i formiranja krstaških država u Svetoj zemlji, hrišćani su krenuli sa širenjem svoje vlasti širom Levanta. Antiohijski knez Boemund Tarentski je, međutim, napadao i vizantijske luke na obali Sredozemlja. Jedna od njih bila je i Latakeja koju je Vizantincima predao Boemundov saborac Remon od Tuluza. Boemundovim krstašima je u pomoć pristigla pizanska flota. Piza je u to vreme bila u ratu sa Vizantijom te joj je odgovaralo neprijateljstvo Aleksija i Boemunda. Flotom je komandovao Dagobert koga je papa Paskal poslao da reši spor koji je u Jerusalimu nastao oko patrijarške stolice. Na intervenciju Remona od Tuluza, Pizanci su odustali od opsade. Saznavši za dolazak krstaša koji su oslobodili Jerusalim od muslimana, Dagobert ih je grlio i ljubio, lijući suze uz reči:
"Pozdravljam vas, vas, sinove i prijatelje života Boga, koji niste oklevali da, napustivši porodice i domove, tako daleko od otadžbine, usred tolikih varvarskih naroda, u slavu našeg Gospoda izložite živote i najvećim opasnostima. Nikada hrišćanska vojska nije učinila veći podvig".
Remon od Tuluza bio je sumnjičav prema ovakvom Dagobertovom stavu, a za to je imao i razloga jer Dagobert nije raskinuo savez sa Boemundom. Dva saveznika zajedno su otišla na hodočašće u Jerusalim i 21. decembra 1099. godine ih je u gradu primio "branilac Svetog groba" Gotfrid Bujonski. Već prvog dana je na Dagobertovu inicijativu pokrenuto pitanje patrijarha. Na mestu patrijarha nalazio se Arnulf od Roa. Ubrzo nakon završetka rata je nastao spor između Arnulfa i pravoslavnih hrišćana i sirijskih hrišćana oko nekih crkvenih obreda. Dagobert je bio nadležan za rešavanje spora. Istovremeno umire Gotfrid Bujonski te je nastao problem oko nasleđa. Dagobertov kandidat bio je Boemund Tarentski. Međutim, pojavila se nova ličnost, Balduin I od Edese, Gotfridov brat. Dagobert je javio Boemundu da zarobi Balduina koji je iz Edese sa vojskom krenuo ka Jerusalimu. Međutim, sam Boemund je tada zarobljen u bici kod Melitene (zajedno sa Ričardom od Salerna) od strane Danišmenda predvođenih Malik Gazijem.
Videvši da su mu planovi propali, Dagobert se povukao u crkvu na Sionskom brdu. Nekoliko dana nakon ulaska u Jerusalim, Balduin je krenuo u pohod na mulsimane ka jugu prodirući do južne obale Mrtvog mora. Tim vojnim poduhvatom definitivno je učvrstio svoju vlast te ga je Dagobert morao krunisati za kralja u Bogorodičnoj crkvi u Vitlejemu na Božić 1100. godine. Dagobert je ubrzo optužen za korupciju te ga je Balduin proterao iz Jerusalima 1102. godine. Njegovo mesto zauzeo je patrijarh Ebramar. Sklonio se u Antiohiju kod Boemundovog nećaka Tankreda Galilejskog. Dolaskom novog papskog legata 1105. godine Dagobert je i zvanično smenjen. Povukao se u Italiju gde je umro iste godine.
Literatura uredi
- Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9.
- Krstaška epopeja - Rene Gruse, IK Zorana Jovanovića, 2004. godina