Demonologija
Demonologija je naučna disciplina koja proučava duhove i demone (veštice, vile, vampire i sl.) u pričama, legendama, bajkama i mitovima kao i njihov uticaj na fizičko i mentalno zdravlje pojedinca.[1]
Termin se koristi po analogiji sa savremenim naučnim trendovima kako u okultizmu tako iu naučnim i istorijskim radovima. Glavne oblasti demonologije su obično proučavanje demona, opisi ponašanja demona, opisi rituala za prizivanje demona, borbu protiv njih, pokoravanje i kontrolu njihovih snaga itd. Demonologija prati mnoge religiozne i mistične tradicije, dok same religije mogu imati oštro negativan stav prema demonologiji i demonima.
Demonologija se često pojavljuje u folkloru, fikciji, mitologiji, magiji itd.
Demonolog je okultista koji proučava demone, zle duhove i njihove mahinacije protiv ljudi[2].
Hrišćanska demonologija uredi
U hrišćanskoj tradiciji pali anđeli se smatraju demonima. Pominju se u Knjizi proroka Jezekilja (Jezekilj 28), koja opisuje razlog za Luciferov pad i sudbinu koju mu je Bog pripremio, Knjiga o Jovu (Jov 40, 41), u kojoj je Bog objašnjava nemogućnost da čovek sam pobedi satanu, Otkrovenja Jovana Bogoslova i dr.
Sa ove tačke gledišta, demonologija je odraz angelologije, pri čemu se anđeli smatraju dobrim duhovima, a demoni zlim. Demoni se klasifikuju prema stepenu njihove štetnosti i mestu u hijerarhiji pakla, prema njihovoj povezanosti sa ljudskim gresima i njihovom staništu. Na primer, takav kratak pregled nalazi se u poglavlju „O đavolu i demonima“ u „Tačnom izlaganju pravoslavne vere“ Jovana Damaskina. Ipak, generalno, u pravoslavlju ne postoji zasebno učenje o zlim silama.
Istorijski najpoznatija dela zapadnih demonologa su Čekić veštica (lat. Malleus Maleficarum) Hajnriha Kramera, kao i Demonolatrija Nikolasa Remija. Ovi spisi polaze od stvarnosti demonskih sila i pretpostavljaju da crkva obezbeđuje oslobođenje od demona.
U okultnoj, magijskoj demonologiji hrišćanskog sveta, takođe može biti naglasak na praktičnim načinima prizivanja demona i iskorišćenja njihovih moći u sopstvene svrhe. U ovom obliku, demonologiju su usvojile mnoge okultne škole, zajedno sa zapletom o ratu između anđela i demona i metodama učešća u ovom ratu.
Isus Hrist ima vlast i moć nad njima. Prema Svetom pismu, svako koleno će se pokloniti pred Isusovim imenom.
„Zato Ga je Bog visoko uzvisio i dao Mu ime koje je iznad svakog imena, da se pred imenom Isusovim pokloni svako koleno na nebu i na zemlji i pod zemljom, i da svaki jezik ispoveda da je Isus Hristos Gospod, u slavu Boga Oca“. (Filipljanima 2:9-11)
Slovenska demonologija uredi
Demonologija je najniži deo slovenske mitologije, sistem mitoloških likova: demoni, duhovi, ljudi sa demonskim svojstvima. Slovenska demonologija utiče na sve sfere slovenske tradicionalne kulture, objašnjavajući sve što se dešava u svetu pod uticajem demona: atmosferske i prirodne pojave (Vazdušni duhovi, Duhovi loka), posthumno postojanje čoveka na „onom svetu“, privredna aktivnost i porodični život (videti Veštica, Brauni, Kućna zmija, Čarobnjak), sudbina osobe, uzroci bolesti i sl. Nakon prihvatanja hrišćanstva, kada su paganska božanstva proglašena demonima, slovenska demonologija je dopunjena nizom likova iz više mitologije (na primer, Mokoš), ali prelazak nižih demona u sistem bogova nikada nije zabeležen.
Glavno jezgro demonologije, koje se razvilo u praslovensko doba i koje je zajedničko svim slovenskim tradicijama, razvijalo se i menjalo u narednim periodima, a taj proces traje do danas. Početna podela slovenske demonologije i kasnija evolucija formirali su moderne etnokulturne oblasti: balkansko-karpatsko, polesko, severnorusko itd., sa bitno drugačijim mitološkim sistemima.
Japanska demonologija uredi
Tradicionalna religija Japana – šintoizam – pretpostavlja postojanje beskonačnog broja kami božanstava koji žive u svim predmetima i pojavama sveta; drugim rečima, ceo svet je naseljen bogovima. Posle smrti, sam čovek postaje kami.
Tri glavne grupe japanskih demona su jokai, jurei i o-baki. U šintoističkoj hijerarhiji, oni se nalaze ispod kamija i dvostruke su prirode; osoba može da komunicira sa njima i ljubaznošću i obmanom. Takođe su poznati oni, bakemono, gaki, asure i drugi demoni.
Islamska demonologija uredi
Islam nema doktrinarnu hijerarhiju demonologije. Iako su neki muslimanski učenjaci pokušali da klasifikuju džine i demone, ne postoji utvrđena klasifikacija i termini za džine se mogu preklapati ili koristiti naizmenično. Imenovanje džina takođe zavisi od kulturnih uticaja. Mnogi demonski ili demonski entiteti nisu čisto duhovne, već i fizičke prirode i povezani su sa životinjama[3].
Budistička demonologija uredi
Tradicionalno, budizam potvrđuje postojanje pakla naseljenog demonima koji muče grešnike i iskušavaju smrtnike na greh, ili koji nastoje da spreče njihovo prosvetljenje, sa demonom po imenu Mara kao glavnim kušačem, „princem tame“ ili „Zlim“. „ u izvorima na sanskritu[4].
Sledbenici Mare su takođe nazivani mara, đavoli, i često se navode kao uzročnici bolesti ili predstavljaju mentalne smetnje. Mare su se u potpunosti uklopile u kineski pogled na svet i zvali su se mo.
Ideja o skorom opadanju i kolapsu budističke religije usred „velike kakofonije demonskih uticaja“ je već bila značajna komponenta budizma kada je stigla u Kinu u 1. veku, prema Mišelu Strikmanu, demonske sile su stekle ogromnu moć u svetu. Za neke pisce tog vremena, ovakvo stanje stvari je imalo svrhu da služi višoj svrsi vršenja „preliminarnog čišćenja“ koje bi očistilo i pročistilo čovečanstvo u pripremi za konačnu, mesijansku obnovu[5].
Srednjovekovna kineska budistička demonologija bila je pod velikim uticajem indijskog budizma. Indijska demonologija je takođe u potpunosti i sistematski opisana u pisanim izvorima, iako je tokom vekova direktnog uticaja budizma u Kini, „kineska demonologija dovedena u respektabilan oblik“, pri čemu su brojni indijski demoni našli stalne niše čak i u taoističkim ritualnim tekstovima. U Ksitigarbha Sutri se kaže da se raj i pakao menjaju kako se svet menja i da se mnogo novih pakla sa različitim demonima može stvoriti kako bi odgovaralo različitim načinima na koje se menja ljudsko carstvo.
Kineski budizam je takođe uticao na taoizam sa verovanjima u pakao, a taoisti su na kraju došli do sopstvene demonološke nauke koja je zauzvrat stvorila narodna verovanja o duhovima u paklu, što je bila kombinacija verovanja iz dve religije.
Hinduistička demonologija uredi
Vedski spisi uključuju niz duhova (Vetalas, Rakshasas, Bhutas i Pishachas) koji se mogu klasifikovati kao demoni. Ovi duhovi su duše bića koja su počinila određene grehe. Kao kazna čišćenja, osuđeni su da lutaju bez fizičkog oblika dugo vremena, do ponovnog rođenja. Za bića koja su umrla sa neispunjenim željama ili besom takođe se kaže da „ostaju“ dok se takva pitanja ne reše. Hinduistički tekst Atharvaveda daje prikaz prirode i staništa takvih duhova, uključujući kako ih kontrolisati. U hinduizmu postoje okultne tradicije koje nastoje da kontrolišu takve duhove kako bi izvršavali njihove naloge. Hindu tekst Garuda Purana opisuje druge vrste kazni i presuda izrečenih u paklu; ovo je takođe dalo izveštaj o tome kako duh putuje u dole svetove.
Demonologija u okultizmu uredi
Praktikanti ceremonijalne magije ponekad pokušavaju da prizovu i kontrolišu demone da izvrše njihove naloge. Da bi to uradili, koriste tradicije kao što su Goetia i Knjiga Abramelina. Često se koriste demoni hrišćanske demonologije. Ovi praktičari nikada ne obožavaju demone, već nastoje da ih iskoriste za svoje svrhe. Drugi okultisti obožavaju demone i definišu svoju religiju kao demonolatriju (od grčkog δαιμων demon, duh i grčkog λατρεια služiti).[traži se izvor] Pristalice demonolatrije veruju da su tradicije kao što je Goetia veoma nepoštovanje prema demonima, a možda i opasne za praktikante. Umesto toga, oni koriste formu molitve, magije i rituala, tražeći pomoć demona umesto da im komanduju.
Izvori uredi
- ^ Deo članka je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
- ^ „Dictionary.com | Meanings & Definitions of English Words”. Dictionary.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-20.
- ^ Nünlist, Tobias (2018). Dämonenglaube im Islam: eine Untersuchung unter besonderer Berücksichtigung schriftlicher Quellen aus der vormodernen Zeit (600-1500). Studies in the history and culture of the Middle East (Paperback-Ausgabe izd.). Berlin Boston: De Gruyter. ISBN 978-3-11-033168-4.
- ^ Sickness Spirits, University of Minnesota Press, 2019-04-16, str. 21—26, Pristupljeno 2024-02-20
- ^ Strickmann, Michel; Faure, Bernard (2002). Chinese magical medicine. Asian religions & cultures. Stanford (Calif.): Stanford university press. ISBN 978-0-8047-3449-3.
