Demonstracije u Beogradu 1991.

Demonstracije u Beogradu 1991.
	; Studentske demonstracije su trajale neprekidno, i danju i noću.
Vreme	9 — 14. mart 1991.
Mesto	Beograd
Akcija	Demonstracije, neredi
Povod	Antibirokratska revolucija; Cenzura medija; Autokratska vladavina
Ishod	Protesti ugušeni; Opstanak vlasti Slobodana Miloševića; Zahtevi demonstranata su ispunjeni;

Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine su bile prvi veliki miting opozicionih stranaka protiv režima Slobodana Miloševića. Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića, ali su se kasnije pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića. U masovnim demonstracijama na beogradskim ulicama dve osobe su izgubile život. Kasno uveče je uhapšen lider SPO-a Vuk Drašković.

Pozadina uredi

SFRJ je još uvek postojala u martu 1991, a SR Srbija je bila njena najveća i najnaseljenija republika. Višestranački sistem je uveden od 1990, što je značilo da je prvi put od početka 1940-ih, posle 45-godišnje vlasti Saveza komunista Jugoslavije, političku scenu oboležavalo više stranaka. Međutim, u mnoštvu stranaka samo su tri stranke u Srbiji imale neki značaj: Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića, Srpski pokret obnove Vuka Draškovića i Demokratska stranka na čelu sa Dragoljubom Mićunovićem i sa Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom u vrhu.

Pored turbulencija na političkoj sceni u svakoj od šest republika SFRJ, bezbednosno stanje u državi se pogoršavalo. Incidenti su bili posebno česti u Hrvatskoj, u kojoj su se dva konstitutivna naroda Hrvati i Srbi sukobljavali posle majskih izbora 1990, na kojima je pobedila desničarska nacionalistička Hrvatska demokratska zajednica koja je zagovarala nezavisnost Hrvatske odvajanjem od federacije, čemu su se Srbi protivili i aktivno opstruisali u nizu akcija nazvanih Balvan revolucija. Do proleća 1991. stanje u Hrvatskoj je postalo izuzetno napeto i samo nekoliko dana pre prostesta 9. marta dogodio se incident u Pakracu.

U međuvremenu, u Srbiji, Milošević je čvrsto držao sve stubove vlasti: on je bio predsednik Republike, a SPS je zahvaljujući ogromnoj parlamentarnoj većini (194 mesta od 250 ukupno) lako formirala stabilnu vladu na čelu sa predsednikom vlade Dragutinom Zelenovićem. Dalje, preko svojih ljudi poput generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića, Milošević je čvrsto kontrolisao najvažnije i najuticajnije medije. Sa druge strane, opozicija predvođena SPO (sa 19 mesta u skupštini) i u manjoj meri DS (sa 7) je bila podeljena unutrašnjim sukobima i sujetama.

Iako su Drašković i SPO već učestvovali u često prljavoj političkoj bici sa Slobodanom Miloševićem, njegovom suprugom Mirjanom Marković i njihovim saveznicima u srpskoj vladi, taj antagonizam se posebno produbio nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora 9. decembra 1990, u kojima je SPS ostvarila ubedljivu pobedu, ali je Drašković dobio preko 800.000 glasova u borbi za mesto predsednika i bio je glavni protvnik novog-starog predsednika Slobodana Miloševića. Pošto je njihov pristup državnim medijima (papirnim i elektronskim) bio ograničen, Drašković i SPO su često kritikovali i ismevali vođstvo Srbije preko svog nedeljnika Srpska reč, koji je uređivala njegova supruga Danica Drašković. U jednom broju iz februara 1991. obavljen je tekst „Šta hoće generali?“, a naslovna strana časopisa je imala sliku Mire Marković na koju su nalepljeni Staljinovi brkovi.

Jedan od odgovora vlasti bio je i komentar usmeren protiv SPO koji je pročitao voditelj Televizije Beograd Slavko Budihna tokom Dnevnika 2, 16. februara 1991. Uz druge stvari Budihna je pročitao:

... Gotovo svi istupi čelnika SPO, uključujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljenog ove sedmice u Vjesniku, samo je konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je na političkoj sceni Srbije desnica spremna, radi svojih interesa, da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim i istorijskim interesima srpskog naroda.

Draškovićev oddgovor na upotrebu državne televizije u ove svrhe je bio zahtev za ostavkom vodećih ljudi Televizije Beograd, posle kojeg je usledio poziv na ulice. Pored zahteva za ostavkama, Drašković je tražio da se objave demanti ili priča povuče. Od tada je Drašković često Televiziju Beograd pogrdno nazivao TV Bastilja:

TV Beograd nastavlja da širi laži o nama... Oni nameravaju očito da ponove propagandni zločin, koji je, uz krađu, komunistima obezbedio pobedu u decembru... TV Bastilju moramo da oslobodimo... Nikakva sila ne sme da nas uplaši ili zaustavi... Odvažno i hrabro 9. marta u podne kod kneza Mihajla.

Zbog toga što RTS nije želela da objavi demant SPO, Vuk Drašković je zakazao miting srpske opozicije na Trgu Republike, a glavni zahtev je bila ostavka direktora Dušana Mitevića i četiri urednika državne televizije: Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova. Neposredan povod koji je Drašković navodio kao razlog za traženje ostavki bio je gorenavedeni Budihnin komentar u Dnevniku 2, u kom je Drašković opisan kao produžetak politike Franje Tuđmana.

Iako je povod bio tako uzak i specifičan, demonstracije su imale širi ideološki aspekt. Od samog imena, Miting protiv petokrake, pa do nošenja monarhističkih obeležja među masom, Drašković je produbljivao stari četničko-partizanski sukob, o kom se javno počelo pričati nakon više od 40 godina.

Kada je SPO pozvao na miting 9. marta, DS je bio neodlučan. Njihov odnos sa SPO je bio hladan jer su dve važne ličnosti iz DS, Kosta Čavoški (jedan od 13 osnivača) i Nikola Milošević (visoku funkcioner) nedavno napustili stranku kako bi osnovali svoju i sada su otvoreno sarađivali sa SPO. Osim toga, te dve strane s imale malo toga zajedničkog osim stava protiv Miloševića. I taj protest prvobitno nije bio jasno anti-Miloševićki, koliko je bio sukob SPO sa državnom televizijom. Mnogi lokalni odbori DS-a i SPO-s iz unutrašnjosti organizovali dolazak članova i simpatizera na protestu.

Motivi ostalih su se razlikovali. Neki su ga opisivali kao anti-ratni protest ili protest protiv konfrotacione politike SPS-a, posebno protiv iskučenja opozicije iz državnih pitanja.

9. mart uredi

Bilo je predviđeno da se protest održi na Trgu Republike u Beogradu. U raznim delovima grada dogodili su se incidenti pre samog protesta, pošto je milicija, često i brutalno, pokušala da usmeri mase ljudi koji su išli prema Trgu; čak su i govornici, među kojima i Drašković, imali problema da dođu do Trga. Milicija je upotrebljavala suzavac, vodene topove i BOV vozila.

Uz pratnju svojih lojalnih ljudi (uključujuči i nekoliko poznatih beogradskih kriminalaca kao što su Đorđe Božović Giška i Aleksandar Knežević Knele, koji su bili njegovi telohranitelji^[1]), Drašković se popeo na spomenik knezu Mihajlu i pokušao uz pomoć megafona da se obrati okupljenim građanima.

Broj okupljenih ljudi je verovatno iznenadio i samog Draškovića pošto je Trg bio pun. Procene broja okupljenih ljudi su varirale: od manje od 70.000, oko 100.000. Shvativši da ga malo ljudi čuje, Drašković je zatražio od radnika obližnjeg Narodnog pozorišta da se sa balkona obrati okupljenim građanima. Dozvolu je dobio od Vide Ognjenović (koja je bila i istanukti član Demokratske stranke). Drašković je sa balkona počeo da drži oštar govor koji je često prekidan aplauzima:

Neću da vam pričam šta je sve od jutros bilo. Svi smo, svi smo se probijali kroz obruče, pokazali da nema obruča koji nećemo danas slomiti. Čestitam, junaci! Rekao sam, ima mesec dana, nisu verovali boljševici da ćemo danas, kod našeg čestitoga Kneza - a naročito za koji trenutak kad krenemo da uzmemo TV Bastilju - pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugoga nam puta nema. Predsednik Republike pred sobom ima dva tasa: na jednom su vaši životi, životi mnogih milicionera (jer čujem da su naši momci u okršajima zarobili automatsko oružje), na tom tasu su sloboda i čast Srbije, mir, a na drugom pet ostavki i jedan demant. Neka predsednik Republike odluči šta će, ja sam odlučio: vodiću vas na Televiziju rešen da poginem!

Njegov poslednji proglas je uzbunio prisutni kordon milicije, kojim je zapovedao Radovan Stojičić Badža. Nakon što je Drašković završio, govore su održali članovi ostalih opozicionih stranaka — Žarko Jokanović, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Milan Paroški, Leon Koen, Milan Komnenić, Vojislav Koštunica kao i ličnosti iz kulture Borislav Mihajlović Mihiz, Bora Đorđević i dr.

Za vreme Mihizovog govora, oko 13:15 milicija je krenula na trg iz Makedonske ulice sa suzavcima i izbila je prava bitka. Ipak, u manjini i nadjačani, milicioneri su se povukli, zadržavajući demonstrante vodenim topovima. Situacija se brzo pogoršavala, a žardinjere su prevrtane i lomljene u manje betonske deliće kako bi bili bacani na vozila milicije. Dok je govorio Milan Paroški, među okupljene građane je bačen suzavac. Činilo se da se Drašković nije uzbuđivao zbog nasilja ispod i da je samo posmatrao. U jednom trenutku, iznenadao je u mikrofon uzviknuo „Juuuriiiš!“. Protest se zatim razlio po susednim trgovima i ulicama i veći deo centra Beograda je ličio na ratnu zonu. Od ovog trenutka milicija je uspela da se pregrupiše i češće i žešće je napadala.

Oko 15:30 časova u Masarikovoj ulici je nakon pada sa pet metara visine poginuo milicioner Nedeljko Kosović (1937—1991), nakon čega je grupa od pedesetak milicionera, stacioniranih na uglu ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša, oko 16 časova pucala i pogodila pet građana. Jedan od njih, Branivoje Milinović (1973—1991) je zadobio smrtonosnu prostrelnu ranu.

Posle podne je Drašković, zajedno sa velikom grupom demonstranata, neuspešno pokušao da se probije na zasedanje Narodne skupštine. Dok je izlazio iz zgrade, oko 20:00 uhapšen je sa zamenikom predsednika SPO, Jovanom Marjanovićem. Među milicionerima koji su uhapsili Draškovića bio je i Naser Orić.

Predsednik Srbije Slobodan Milošević je zatražio od Predsedništva SFRJ da razmesti jedinice JNA da bi se ugušile demonstracije. Predsednik Predsedništva Borisav Jović je telefonom kontaktirao ostale članove Predsedništva i JNA je zaista poslata tenkove na ulice, ali su Slovenci i Hrvati kasnije tvrdili da je taj potez bio neustavan. Uveče, Milošević se obratio naciji preko televizije. Iako nikog nije pomenuo po imenu, događaje toga dana je opisao da su vođene od „sila haosa i nasilja“, „kojima se Srbija mora suproststavljati svim ustavnim sredstvima“. Uveče su se tenkovi i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Zabranjen je rad radija B-92 i NTV Studio B.

Prema izveštaju RTS-a, bilo je nekoliko hiljada demonstranata, a po nezavisnim medijima preko 50.000.

Studentske demonstracije 10. marta (Plišana revolucija) uredi

Studente je u noći 9. marta prebijala policija. Kao odgovor na tenkove u centru Beograda, 10. marta 1991. su iz Studentskog grada krenuli studenti. Na Brankovom mostu ih je sačekala policija, bacila suzavac i nekoliko njih pretukla. Zoran Đinđić je pregovarao sa policijom koja je grupu od 5.000 studenata pustila da se pridruži demonstrantima-studentima kod Terazijske česme.

Demonstracije kod Terazijske česme vodili su student Žarko Jokanović i glumac Branislav Lečić. Lečić je sve vreme pričao o mirnoj, plišanoj revoluciji, držeći veliku lutku pande, te je ovaj deo protesta ostao upamćen kao srpska plišana revolucija. Na improvizovanoj pozornici su se smenjivali razni govornici, pevači i glumci, a ostao je zapamćen i govor patrijarha SPC Pavla, koga su studenti izviždali jer ih je zamolio da se mirno raziđu ^[2] Uz ostale učesnike, najpoznatiji su bili Dušan Kovačević, Rade Šerbedžija i Borislav Pekić.

Demonstranti su imali 8 zahteva, a između ostalog ostavku Dušana Mitevića, direktora RTB i četvoro urednika TV Beograd, ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i omogućavanje rada Radija B92 i NTV Studio B. Svi zahtevi demonstranata su ispunjeni. Državni mediji su govorili o grupici, a prema izveštaju NTV Studio B bilo je oko 20.000 ljudi.^{[traži se izvor]}

Kontramiting SPS na Ušću uredi

U organizaciji SPS na Ušću je 11. marta 1991. održan kontra-miting "Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju.", uz kozaračko kolo i povike "Slobo, slobodo", "Ubice, fašisti", "Ne damo Kosovo", "Ustaše, ustaše", "Sudite Vuku". Na mitingu su govorili Dušan Matković, Petar Škundrić, akademik Mihailo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović. Matković je rekao da su studenti na Terazijama huligani i pozvao prisutne da krenu sa Ušća i obračunaju se sa njima. Posle obraćanja studentima okupljenim na Terazijama, Patrijarh srpski g. Pavle se uputio na Ušće da se obrati i pristalicama vladajuće partije. Aktivisti SPS razišli su se pre nego što je Patrijarh stigao do njih.^[3]