Википедија

Detektivska književnost

поджанр криминалистичке фикције и мистеријске фикције у којем истраживач или детектив истражује злочин

Detektivska književnost ili detektivska fantastika/fikcija (engl. detective fiction) smatra se podžanrom kriminalističke i misterijske fantastike u kom istražitelj ili detektiv — bilo da je reč o amateru ili profesionalcu — istražuje izmišljeni zločin, najčešće ubistvo. Detektivski žanr je počeo otprilike u isto vreme kada i spekulativna i druga žanrovska fikcija sredinom devetnaestog veka i ostao je izuzetno popularan, posebno u romanima.[1] Neki od najpoznatijih junaka detektivske fantastike su C. Avgust Dupen, Šerlok Holms i Herkul Poaro. Priče za maloletnike koje uključuju Braću Hardi, Nensi Dru i Deca teretnog vagona takođe su ostale u štampi nekoliko decenija.

Detalj postavke u Muzeju Šerloka Holmsa u Londonu

Karakteristike žanra uredi

Detektivska književnost kao žanr svrstava se najčešće u trivijalnu[a] književnost, na šta podjednako utiču strogo postavljeni fabulativni, recepcijski i tržišni parametri koji ga određuju, kao i ciljevi i metodi književne kritike, koja po pravilu osporava umetničku vrednost pojedinačnim ostvarenjima ovog žanra.[3] Karakteriše ga lik detektiva kao glavnog protagoniste romana, koji rasvetljava zločin zahvaljujući vlastitoj hrabrosti, snalažljivosti, domišljatosti, dopadljivosti i drugim sličnim osobinama. Radnja je uglavnom povezana sa aktivnostima detektiva i njegovim postupcima pri otkrivanju zločinca, dok psihološka dimenzija zločina i zločinca ne zauzima ključno mesto kao što je to u drugim vrstama kriminalističkog romana.[4]

Književni termin detektivski roman (engl. detective novel) potiče od naziva koji je 1842. godine upotrebila londonska policija za svoju novoosnovanu službu — detektivsko odeljenje, kada je detektiv, kao lik, ušao u englesku pripovedačku prozu (između ostalih i u romane Čarlsa Dikensa). Prvi put ovaj termin je upotrebila severnoamerička književnica 1878. Ana Ketrin Grin u podnaslovu svog romana Slučaj Livenvort (engl. The Leavenworth Case: detective novel).[5] Kod nas je ova vrsta književnosti popularna pod nazivima krimić i krimi-roman.[6]

Nastanak i razvoj detektivske književnosti uredi

Epska i dramska dela čija se radnja zasniva na zločinu poznata su u istoriji književnosti od najstarijih vremena, ali se kao takva ipak ne mogu ubrojati u posebnu vrstu epske književnosti. Kriminalistička književnost jasno se profilisala kao žanr krajem 19. veka i otada sigurno vlada književnom produkcijom. Termin detektivska književnost je ipak precizniji jer se ovaj žanr profilirao upravo oko lika detektiva.[5] Smatra se da je detektivska književnost nastala u pripovetkama Edgara Alana Poa, a posebno je značajna pripovetka Ubistvo u ulici Morg. Ipak, pravim tvorcem detektivske književnosti, u smislu posebnog zabavnog žanra bez većih misaonih pretenzija, smatra engleski pisac Artur Konan Dojl sa svojom serijom pripovetki o Šerloku Holmsu.[6]

Period između dva rata uredi

 
Skulptura Herkula Poaroa u gradu Ilzel u Belgiji

Popularnost Dojlovih detektivskih pripovedaka dovela je do pojave velikog broja autora koji pišu slična dela. Najznačajniji među njima su Gilbert Kit Česterton i Artur Morison. Posle Prvog svetskog rata nastupa „zlatno doba” detektivske književnosti, kada prevlast nad pričama preuzimaju romani. U to vreme pojavljuju se brojni talentovani autori koji doprinose velikoj popularnosti ovog žanra, na primer: Agata Kristi, Edmund Klerihju Bentli, Doroti Sejers, Ngaio Marš ili Džon Dikinson Kar. Među njima je svakako najznačajnija Agata Kristi, koju su savršena forma, genijalni zapleti i neverovatna rešenja njenih romana učinili majstorom žanra. U Sjedinjenim Američkim Državama u isto vreme Rejmond Čendler i Dašijel Hemet stvaraju poseban tip detektiva, hladnokrvnog, skeptičnog i ciničnog zavodnika koji se čvrsto drži svog poimanja poštenja i časti.[6]

Druga polovina 20. veka uredi

Posle Drugog svetskog rata većina autora počinje da insistira na realističnosti radnje, verodostojnom prikazu lika zločinca i situacija u kojima se radnja odvija i sl. Za tvorca ovakvog tipa detektivskih romana smatra se Žorž Simenon. Tokom ’60-ih i ’70-ih godina 20. veka javlja niz značajnih autora, kakvi su Pi Di Džejms, Rut Rendel i Kolin Dekster, po čijim delima se snimaju filmovi i TV serije, što još više doprinosi popularnosti žanra.[6]

Od ’80-ih godina 20. veka zapažen je uticaj detektivske književnosti na tzv. „ozbiljnije” romane, čiji autori radnju često izmeštaju u dalju ili bližu prošlost, zahtevajući od čitalaca određeno predznanje. Ovakve romane pišu, na primer, Umberto Eko (Ime ruže i Fukoovo klatno), Boris Akunjin (serijali romana o detektivu Erastu Fandorinu i monahinji Pelagiji)[7] ili Den Braun.[6]

Fabula detektivske priče ili romana uredi

U detektivskom žanru do danas su se izgradile konvencije koje poštuju svi bolji autori. Obavezna tema je otkrivanje počinioca nekog zločina. Zločin, koji se obično opisuje na početku priče, uvek je ubistvo, i to na prvi pogled nerazjašnjivo, a uvek postoji više lica na koje se sumnja. Takođe, uvek postoji i detektiv, bilo amater ili profesionalac, koji traga za zločincem i na kraju ga otkriva. Glavna pažnja poklanja se metodičnom otkrivanju tačnih uzroka i okolnosti zagonetnog događaja ili niza takvih događaja, i to racionalnim sredstvima, poput slaganja slagalice. Otkrivanje zločinca mora biti logično i uverljivo, ali uvek iznenađujuće, zasnovano na činjenicama svakodnevnog života ili nauke, bez pomoći natprirodnog. Ubica mora biti otkriven i kažnjen (dobro uvek pobeđuje), a pisac mora držati pažnju čitaoca do samog kraja, ne dozvoljavajući mu da prerano pogodi rešenje. Glavne crte buduće sheme dao je već Alan Po u pripovetki Ubistvo u ulici Morg, ali je uzor većini današnjih autora dao Artur Konan Dojl koji je, u liku Šerloka Holmsa, stvorio i prototip književnog detektiva.[5] U savremenim detektivskim romanima ostvaren je uspešan spoj tradicionalne detektivske književnosti zasnovane na fikciji i realističkog pripovedanja, a ulogu privatnog detektiva sada preuzima policajac[6] (kakav je, na primer, lik policijskog inspektora Harija Hulea u romanima norveškog pisca Jua Nesbea).[8]

Elementi detektivske književnosti često se sreću i u velikim realističkim romanima i delima postmodernističke proze, gde se koriste s namerom da se uveća napetost radnje i privuče šira čitalačka publika. Tako zapleti mnogih dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog počivaju na detektivskoj književnosti. Ova tendencija uočava se i u nekim pričama Horhea Luisa Borhesa,[9] pa i u romanu turskog nobelovca Orhana Pamuka Zovem se crveno.

Romani Zlatnog doba uredi

 
Agata Kristi (1890–1976)
 
Mika Valtari (1908–1979), poznatiji po svojim istorijskim romanima, takođe je pisao kriminalističke romane kao što je Inspektor Palmus.[10]

Period između Prvog i Drugog svetskog rata (1920-te i 1930-te) se generalno naziva Zlatnim dobom detektivske fantastike.[11] Tokom ovog perioda pojavio se veliki broj veoma popularnih pisaca, što obuhvata uglavnom britanske, ali i značajnu podgrupu američkih i novozelandskih pisaca. Žene pisci su činile veliki deo značajnih pisaca Zlatnog doba. Agata Kristi,[12][13] Doroti L. Sajers, Džozefin Tej, Mardžeri Alingem i Ngajo Marš bile su posebno poznate spisateljice tog vremena.[11] Osim Ngajo Marš (Novozelanđaninke), svi su bile Britanke.

Različite konvencije detektivskog žanra standardizovane su tokom zlatnog doba, a 1929. godine neke od njih je kodifikovao engleski katolički sveštenik i autor detektivskih priča Ronald Noks u svom 'Dekalogu' pravila za detektivsku fantastiku. Jedno od njegovih pravila bilo je izbegavanje natprirodnih elemenata kako bi fokus ostao na samoj misteriji.[11] Noks je tvrdio da detektivska priča „mora imati kao svoj glavni interes razotkrivanje misterije; misterije čiji su elementi jasno predstavljeni čitaocu u ranoj fazi postupka i čija je priroda takva da izaziva radoznalost, koja je na kraju zadovoljena."[14] Još jedna uobičajena konvencija u detektivskim pričama o Zlatnom dobu uključuje autsajdera – ponekad plaćenog istražitelja ili policajca, ali često nadarenog amatera – koji istražuje ubistvo koje je u zatvorenom okruženju počinio jedan od ograničenog broja osumnjičenih.

Džon Dikson Kar — koji je takođe pisao kao Karter Dikson — koristio je pristup „zagonetki“ u svom pisanju koji je karakterisan uključivanjem složene zagonetke koju čitalac pokušava da odgonetne. Kreirao je genijalne i naizgled nemoguće zaplete i smatra se majstorom „misterije zaključane sobe“. Dva Karova najpoznatija dela su Slučaj stalnih samoubistava (1941) i Šuplji čovek (1935).[15] Jedan drugi autor, Sesil Strit—koji je takođe pisao kao Džon Roud—pisao je o detektivu, dr Pristliju, koji se specijalizovao za složene tehničke uređaje. U Sjedinjenim Državama, podžanr whodunit su usvojili i proširili Rek Stout i Eleri Kvin, zajedno sa drugima. Naglasak na formalnim pravilima tokom zlatnog doba proizveo je velika dela, iako sa visoko standardizovanom formom. Najuspešniji romani ovog vremena uključivali su „originalnu i uzbudljivu radnju; razlikovanje u pisanju, živopisan osećaj za mesto, nezaboravan i upečatljiv junak i sposobnost da se uvuče čitalac u njihov utešni i veoma individualni svet.”[11]

Napomene uredi

  1. ^ Trivijalan: lat. trivialis — opštepoznat, pristupačan, običan; trivium — raskršće tri puta; koji se može naći i na ulici, tj. običan, prostački, svakidašnji, suviše poznat, otrcan.[2]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Michael, Cox (1992). Victorian Tales of Mystery and Detection: An Oxford Anthology. Oxford University Press. ISBN 978-0192123084. 
  2. ^ Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. COBISS.SR 29017095
  3. ^ „detektivski roman”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 14. 3. 2017. 
  4. ^ „detektivski roman”. Proleksis enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 14. 3. 2017. 
  5. ^ а б в Rečnik književnih termina 1986, стр. 116-118
  6. ^ а б в г д ђ Popović 2007, стр. 135-137
  7. ^ „Knjige - Boris Akunjin”. Delfi knjižare. Приступљено 13. 3. 2017. 
  8. ^ „Knjige - Ju Nesbe”. Delfi knjižare. Приступљено 13. 3. 2017. 
  9. ^ Milutinović, Dejan D. „Borhes i detektivski žanr”. P.U.L.S.E. Приступљено 14. 3. 2017. 
  10. ^ „Who Murdered Mrs. Skrof? - Bonnier Rights Finland”. 
  11. ^ а б в г „P.D. James: Who killed the golden age of crime?”. The Spectator (на језику: енглески). 2013-12-14. Приступљено 2018-03-29. 
  12. ^ „Result of world's favourite Christie global vote”. Agatha Christie. 22. 12. 2015. 
  13. ^ Morgan, Janet P. (1984). Agatha Christie: A Biography. London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-216330-9. Архивирано из оригинала 12. 5. 2021. г. Приступљено 25. 5. 2020. 
  14. ^ Bernthal, J. C. (2016). Queering Agatha Christie: Revisiting the Golden Age of Detective Fiction (на језику: енглески). Springer. стр. 1—24. ISBN 978-3-319-33533-9. 
  15. ^ McKinty, Adrian (2014-01-29). „The top 10 locked-room mysteries”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2018-03-29. 

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Детективска_књижевност&oldid=27673566”