Dinarska kuća

Dinarska kuća je u osnovi dvodelni tip kuće namenjen za stanovanje prevashodno stočarskom gazdinstvu koja je bila rasprostranjena na celu zapadnu oblast Srednjeg Balkana čiji se razvoj može pratiti od kraja 18. do sredine 20. veka.

Poreklo uredi

Maketa brvnare - slamnjače u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Brvnara slamnjača, prekrivena vodonepropusnom ražanom slamom. Smatra se da je ovakav ili sličan objekat služio kao glavno mesto stanovanja seljaka stočara u 18. veku, pa sve do sredine 19. veka. A, zadržao se i u 20. veku kao koliba-vajat i skonište za pastire. Koreni ove brvnare sežu u Srednji vek, iz koga se na kraju razvila dinarska dvodelna brvnara.

Dinarska dvodelna brvnara nastala je na prelazu iz 18. u 19. veku u izolovanom i perifornom delu Osmanskog carstvu te se prilično razlikuje od ostalih savremenih raskošnih kuća koje su bile pod jačim orijentalnim kulturnim uticajem. Brvnare, talpare ili gredare gradile su se u stočarskim krajevima, u selima razbijenog tipa, gde su domovi udaljeni jedan od drugog. Brvnara je po pravilu prizemna zgrada, nekad samo sa jednom prostorijom. Brvnare jednodelnog tipa bile su glavno mesto stanovanja seljaka stočara u 18. veku. Zbog čestih ratova i feudalnih odnosa seljaci čivčije-kmetovi gradili su svoje kuće skromnih razmera. Docnije, usled promena u načinu života, ekonomskog razvoja, one se razvijaju u složenije oblike. Osnovni oblik je brvnara - prizemljuša, prizemna jednodelna kuća.

Jednodelna brvnara u Muzeju u Sirogojnu, predstavlja značajnu fazu u razvoju i nastanku dvodelne kuće..

Građena je bez temelja i u osnovi je kvadratnog ili pravougaonog oblika. Zidovi su brvna-mosnice ili tesane grede, položene vodoravno jedna na drugu. Krov je visok i strm radi bržeg odvođenja padavinskih voda. Pokrivena je slamom, daskom, šindrom ili šimlom ređanom na više redova. Vrata se nalaze u jednom kraju zgrade, a ne u sredini kao kod dvodelne brvnare. Nema tavan, a pod je od nabijene zemlje. Na sredini prostorije nalazi se otvoreno ognjište. Umesto prozora, na brvnima su prorezani mali otvori. Prvi stepen u razvoju jednodelne brvnare je podela na kujnu-kuću i sobu. Prvobitno unutrašnje pregrađivanje je izvršeno radi zaštite ognjišta i ležaja oko njega od vetra i promaje izradom jednostavne pletene ili daščane niže pregrade, nakon ovog usledila je i pojave zasebne ostave-kilera, malog mračnog odeljenja za smeštaj sitnih stvari i odeće. Tek kasnije nastaje prava soba izradom pregradnih zidova i postavljanjem prozora. Soba nema direktan ulaz spolja, već se ulazilo iz kujne-kuće.

Dvodelna brvnara uredi

Tipičan izgled sela u Bosni i Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka (bez struje i telefona).

Kujna sa otvorenim ognjištem u kući iz Alinog Potoka.

Maketa dinarske brvnare u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Zadružna seoska domaćinstva u Prusacu kod Donjeg Vakufa 1897. godine.

Maketa enterijera dvodelne brvnare u Etnografskom muzeju.

Maketa vodenice i valjarice u Etnografskom muzeju.

Početkom 19. veka, daljom evolucijom brvnara se razvija u visinu. Na padinama terena, na kosini, zidaju se uzduž kameni temelji na kojima se postavlja kuća ispod čijeg dela se dobija još jedna prostorija sa donje strane: Klijet, podrum, izba ili magaza. Kao celina kuća je trodelna, i u dva nivoa. U donjem delu redovno je smešten njen treći prostor: klijet („kljetara""), dok je stan, koji zauzima samo gornji nivo je dvodelni i sastoji se od kujne „kuće", koja je pozadi i u koju se ulazi sa terena sa obe bočne strane i sobe, smeštene spreda, iznad klijeta formule K+S. U struci ova brvnara je poznata je još i kao „kuća na cj(ć)elici". Dvodelna brvnara je pravogugaone osnove. Zidovi su brvna vodoravno naslagana vezana u ćert (ugao). Krov je visok i strm, pokriven slamom, šindrom klisom, lambom, na podvlačak i lepiricu. Na krovu se isticao dimnjak sa kapićem ili samićem koji štiti vatru od kiše i snega. U početku, u prvoj polovini 19. veka, ove dvodelne brvnare na ćelici gradili su seoski knezovi i kmetovi, odnosno imućnije seoske gazde, a postala je dostupnija širem sloju seoskog stanovništva sredinom 19. veka. U prvoj polovini 19. veka, najizraženiji tip ove kuće bila je brvnara osaćanka, koja je dobila naziv prema vičnim majstorima tesarima-drvodeljama, iz stare oblasti Osat, u istočnoj Bosni sa Drine, dok se u literaturi ovaj tip kuće još naziva dinarska i dimnica. Osim drvene strukture, kuće su građene potpuno od kamena, sa drvenim ili slamnatim krovom.

Napuštena vodenica potočara na Taorskim vrelima. Vodenice brvnare su takođe bile simbol dinarskih šumskih oblasti.

Štala brvnara (Muzej u Sirogojnu). U prizemlju se smešta krupnija stoka, dok se rampom u potkrovlju penje sitnija - ovce i koze, čime se postizala visoka zaštita od vukova (Vidi još: Buša i Pramenka)

Čardak - konačić sa gostinskom sobom na spratu u selu Pranjani iz druge polovine 19. veka.

Danas, najstarija sačuvana kuća ovog tipa potiče s početka 19. veka, a radi se o kući Miloša Obrenovića iz 1813. godine, a najmlađa iz sredine 20. veka. Drugi svetski rat okončao je život i primenu dvodelnog dinarskog plana, jer poslednja dinarska brvnara, koja je bila registrovana, izgrađena je na Zlataru 1938. godine. Međutim, takve brvnare građene su ipak i neposredno nakon rata, u Milakoviću na Jadovniku nakon čega se zvanično okončala njihova epoha. Od sredine 19. veka, od dvodelnog pratipa stana razvija se trodelna šema formule K+2S, koje uporedo, služe kao polazni stepen njenog daljeg razvoja, koji se ogleda sa dodavanjem novih elemenata na osnovnu šema plana. U oblastima dinarskog područja zadružni porodični život je bio veoma razvijen. Pored glavne kuće razijala se okućnica u okviru koje su bili i drugi objekti koji su služili za stanovanje ili su imali privrednu namenu: vajat, mlekar (mečar), koš, furuna (vuruna), štala (ar), kačara, pušnica, svinjac i kokošinjac. Možda najzanimljiviji objekat je bio čardak, odvojac, konak ili konačić, koje su gradili Osaćani po ugledu na musafeirane domaćih begova. Konačić se sastojao od dve prostorije, namenjen je za goste i svečanosti, a mogli su da ih priušte imućniji seljaci ili seoski trgovci.

Čardak sa gostinskom sobom (konačić) sagrađen od drveta u drugoj polovini 19. veka u selu Majdan.

Polubrvnara-polučatmara. Mešovite strukture:drvo, čatma i kamen.

Maketa polubrvnara-polučatmara u Etnografskom muzeju.

Od sredine 19. veka u Posavini, Pomoravlju, okolini Beograda i Podunavlju zbog seče šuma i pretvaranje krčevina u obradivo poljoprivredno zemljište počinju postepeno da se umesto drvene strukture (brvnare) grade kuće polubrvnare-polučatmare (bondruk) strukture i kuće izgrađene samo od čatme ili ćerpiča bondručne konstrukcije sa blago nagnutim ćeramidnim krovom. Polubrvnare su kasnije raširile na veći deo Šumadije i Donje Podrinje, dok su kuće čatmare evoluirale u Moravsku kuću koje je bila zastupljena u Pomoravlju, Podunavlju i istočnoj i južnoj Srbiji. U drugoj polovini 19. veka postepeno se uvode nove strukture u narodnom graditeljstvu ali i novi elementi poput ćeramide i zemljane peći. U mnogim slučajevima strukture kuće je mešovita i od brvana i od čatme i od kamena. Možda jedna od najboljih primera dinarske kuće mešovite strukture predstavlja sačuvana rodna kuća Živojina Mišića u Struganiku. U svim strukturama, kamenoj, drvenoj i mešovitoj, u kujni dinarske kuće predviđeno je otvoreno ognjište, a kujna je bez tavanica. Dim sa ognjišta slobodno se širi po prostoru kujne i tavana i polako se izvlači kroz otvore u krovu.

Dinarska dvodelna kuća poslužila je kao osnova varoške-gradske kuće, kuće varoši, dinarskih oblasti i to je njen najveći domet. Dvodelna osnova u ovom slučaju razvijala se i u širinu i u visinu. U širinu se razvijala dodavanjem novih elemenata. Kuća se razvijala ne samo povećanjem brojem prostora, nego i povećanjem stepena udobnosti. Konačni stepen razvoja predstavljaće tip dvoetažne kuće, petodelne šeme plana. Glavni prostori kuće raspoređeni su na spratu. Možda najbolji primeri varoške kuće predstavljaju kuće Rašida Đatovića i Krste Vulovića u Sjenici, koje predstavljaju derivat trodelnog dinarskog plana nastao pregrađivanjem.

Kamena kuća uredi

Tipično seosko domaćinstvo ljutog crnogorskog krša.

Maketa kamene kuće prizemljuše u Etnografskom muzeju.

Od crnogorskog krša, preko hercegovačke humine do dalmatinske zagore glavno mesto stanovanja stočarskih zadružnih porodica bila je kuća kamene strukture. Jednodelna kamena prizemljuša odgovara jednodelnoj brvnari. Izmešana je sa drvenim kućama gde počinje dinarska šumska oblast, od velikih krasnih polja zapadne Bosne, severnih planina Hercegovine do Starog Vlaha.

Enterijer kamene kuće u Etnografskom muzeju.

Seoska kamena kuća u okolini Trebinja.

Zidana je kamenom, pokrivena je ražanom slamom i pločom, retko daskom, a kasnije crepom. Jednodelna kuća prizemljuša- kljetara, fidžurica ili potleuišica je pravougaone osnove, zidovi su složeni od lomljenog kamena. Krov je dvovodan, visok i strm, prekriven slamom ševarom ili kamenom pločom, te se kuća zbog toga još naziva ploča ili palača. Prostorija u kući se naziva ognjenicom ili kužinom. Pod je od nabijene zemlje, ledine, ređe od ploča ili kamena. Otvoreno je ognjište, koje je smešteno bliže užem zidu, dok se vrata nalaze na jednom od dveju dužih strana.

Prvi stepen u razvoju, jednodelna kamena prozemljuša dobija pregrađivanjem unutrašnjosti od pletenog pruća obljepljenog blatom dve ili tri prostorije. U kasnijem periodu dolazi do gradnje dugačke kuće sa dve ili tri prostorije koje su pregrađene niskim zidovima na dve ili tri „kuće".

Daljom evolucijom prizemljuša se razvija u dvospratnu kuću, koja će tokom prve polovine 20. veka postati opšti tip kuće dinarskih krasnih oblasti.

Nasleđe uredi

Jedni od najvećih pobornika savremene interpretacije narodnog graditeljstva na prelazu iz 20. u 21. vek su arhitekta prof. dr Božidar Petrović i filmski reditelj Emir Kusturica.

Literatura uredi

Findrik, Ranko (1998). Dinarska brvnara. Muzej Staro selo Sirogojno. str. 278.