Dinastički rat u Srbiji (1331)
Dinastički rat u Srbiji (1331) bio je unutrašnji dinastički sukob između srpskog kralja Stefana Uroša III Dečanskog i njegovog sina, mladog kralja Stefana Dušana. Sukob je izbio početkom 1331. godine, a završen u septembru iste godine Dušanovom pobedom i njegovim dolaskom na presto.[1][2]
| Dinastički rat u Srbiji (1331) | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
| Stefan Dečanski | Stefan Dušan | ||||||||
.svg){kind=small}
Pozadina uredi
Vojska srpskog kralja uspela je da kod Velbužda 28. jula 1330. nanese težak poraz bugarskom caru Mihailu Šišmanu koji je u ovoj bici i poginuo. Bugarski saveznik, vizantijski car Andronik III, obustavio je pokrete svoje vojske ka Srbiji kada je čuo za poraz bugarske vojske. Srbi su nakon pobede mogli nesmetano da prodiru kroz Bugarsku. Stefan Uroš III je ipak odlučio da sklopi vrlo povoljan mir po Bugare. Na presto je postavio svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Ivana Stefana. Stefan nije vršio nikakvu promenu u unutrašnjim odnosima u Bugarskoj, a nije bilo ni teritorijalnih proširenja srpske države. Ovo je svakako izazvalo nezadovoljstvo srpske vlastele koja će biti značajan oslonac mladom kralju u budućem sukobu sa ocem.
Nakon pobede Stefan se posvetio podizanju svoje zadužbine, manastira Dečana zajedno sa sinom i arhiepiskopom Danilom II. Harmoničan odnos između kralja i njegovog sina neće dugo potrajati.
Uzroci sukoba uredi
Izvori daju protivrečne i šture podatke o uzrocima sukoba. Sam Dušan kaže da su ljudi iz kraljeve okoline izazvali nepoverenje njegovog oca prema njemu. Stariji životopisac Stefana Dečanskog svu krivicu svaljuje na kralja. Grigorije Camblak optužuje Dušana da je izazvao sukob sa ocem zbog prevelike želje za vlašću. Nićifor Grigora navodi da je Stefan počeo da dobija decu što je uznemirilo Dušana i podstaklo ga na sukob.
Tok sukoba uredi
Susedi su zapazili sukob već na početku 1331. godine. Dušan je tražio od Dubrovčana pomoć od 6 galija ali mu oni nisu izašli u susret. Početkom februara 1331. Dubrovčani su pisali obojici kraljeva da su nezadovoljni zbog sukoba koji je među njima izbio.
Ubrzo nakon toga Stefan je sa vojskom prodro u sinovljevu oblast i došao do njegovog dvora kod mesta Drima. Dušan se sa vlastelom i svojom vojskom povukao na drugu obalu Bojane i odatle su razmenjivali poslanstva. Mir je postignut sredinom ili u drugoj polovini aprila. Mir između oca i sina nije dugo potrajao. Poslednji poznat podatak da je Dušan u miru sa ocem potiče iz početka avgusta 1331. godine i sačuvan je u dubrovačkim aktima. Dubrovčani se tada žale Dušanu zbog neispunjenih obaveza i prete da će o tome obavestiti njegovog oca.
O razlogu novog sukoba govori samo anonimni biograf Stefana Dečanskog koji kaže da on nije iskreno prihvatio primirje i da je u jednom trenutku preteći pozvao sina da dođe pred njega da se opravda. Dušan je uvideo da mu preti opasnost i hteo je da sa svojim ljudima izbegne iz zemlje ali su oni to odlučno odbili. Dušan je onda odlučio da se upusti u borbu sa ocem.
On je 21. avgusta 1331. krenuo iz Skadra ka dvoru svoga oca u Nerodimlji. Napad je potpuno iznenadio kralja koji je uspeo da umakne u tvrđavu Petrič a porodica mu je ostala u Nerodimlji. Stefan nije mogao da pruži duži otpor u Petriču pa je odlučio da se preda. Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. godine u Svrčinu.
Smrt Stefana Dečanskog uredi
Stefan Dečanski je potom zatočen u Zvečanu. Po njegovom anonimnom biografu tu ga je zadesila smrt ali on ne pominje nasilnu smrt kao mogućnost. Grigorije Camblak, Stefanov biograf iz mnogo docnijeg vremena, svaljuje krivicu na Dušana i kaže da je Stefan bio zadavljen po zapovesti svoga sina. Nićifor Grigora kaže da su velikaši odgovorni za Stefanovu nasilnu smrt.
Neposredni odjeci nasilne promene na srpskom prestolu nisu poznati. Dušanov čin osuđuju Grigorije Camblak i Konstantin iz Ostrovice. Prvi navodi da je Dušan na ovaj način prekršio Božje zapovesti a po drugom je ovo izazvalo prokletstvo i propast dinastije. Dušan u ispravama koje je izdao uglavnom pominje svog oca. On je takođe nastavio podizanje očeve zadužbine, manastira Dečana.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Ćirković 1981, str. 509-510.
- ^ Ferjančić 1981, str. 511.
Literatura uredi
- Barišić, Franjo; Ferjančić, Božidar, ur. (1986). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 6. Beograd: Vizantološki institut.
- Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168-1371. Beograd: Vajat.
- Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU.
- Ćirković, Sima (1981). „Vladavina Stefana Uroša III Dečanskog”. Istorija srpskog naroda. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 496—510.
- Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea.
- Ferjančić, Božidar (1981). „Osvajačka politika kralja Dušana”. Istorija srpskog naroda. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 511—523.